Skočimiš

Skočimiš; Vremenski raspon: Srednji miocen - sadašnjost 10–0 Ma PreЄ Є O S D C P T J K Pg N
	Allactaga tetradactyla
	Pustinjski skočimiš, Jaculus orientalis
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Mammalia
Red:	Rodentia
Natporodica:	Dipodoidea
Porodica:	Dipodidae; Fischer de Waldheim, 1817
Potporodice
	Allactaginae; Cardiocraniinae; Dipodinae; Euchoreutinae;

Skočimiševi (lat. Dipodidae) su porodica sisara iz reda glodara. Neke od vrsta koje se nazivaju skočimišima jesu pustinjski i mongolski skočimiš. Skočimiševi su prisutni širom Severne Afrike i Azije,^[1] i članovi su porodice Dipodidae. Oni imaju tendenciju da žive u vrelim pustinjama.^[1]

Kada se jure, skočimiševi mogu da trče do 24 km/h (15 mph).^[1] Neke vrste su plen malih sovica (Athene noctua) u centralnoj Aziji. Većina vrsta skočimiševa ima odličan sluh koji koriste kako bi izbegli da postanu plen noćnih predatora. Tipičan životni vek skočimiša je oko 6 godina.^[2]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Skočimiš, kao što je prethodno definisano, smatrao se parafiletskim, a miševi skakači (Zapodidae) i miševi breze (Sminthidae) takođe su klasifikovani u porodicu Dipodidae. Međutim, filogenetska analiza je podelila sve tri kao različite porodice, ostavljajući samo skočimiša u Dipodidae i otkrivajući da su monofiletska grupa.

Anatomija i karakteristike tela[uredi | uredi izvor]

Skočimiševi donekle podsećaju na minijaturne kengure i imaju neke spoljašnje sličnosti. Obe vrste imaju duge zadnje noge, kratke prednje i duge repove. Skočimiš se kreće na sličan način kao i kenguri, a to je skakanjem ili skakutanjem. Međutim, kada se pažljivo ispitaju, njihovo kretanje se razlikuje: pored brzine, koriste oštre skretanje i velike vertikalne skokove, da zbune i pobegnu predatorima. Takođe za razliku od kengura, primarne tetive na zadnjim udovima oporavljaju i ponovo koriste oko 3,1-14,3% energije koja je doprinela skoku, što je niže od mnogih životinja koje skakuću.^[3]

Kao i kod drugih dvonožnih životinja, njihov foramen magnum — otvor na dnu lobanje — je pomeren napred, što poboljšava kretanje na dve noge.^[4] Rep skočimiša može biti duži od njegove glave i tela, a na kraju repa se obično vidi beli grozd dlaka. Skočimiševi koriste svoje repove za ravnotežu kada skaču i kao oslonac kada sede uspravno. Krzno skočimiša je fino i obično je boje peska. Ova boja obično odgovara staništu skočimiša (primer kriptičnog obojenja).^[1]^[2] Neke vrste iz porodice skočimiševa imaju duge uši poput zeca, dok druge imaju kratke uši poput miša ili pacova.

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Dvonožna lokomocija skočimiša uključuje skakanje, preskakanje i trčanje, što je povezano sa brzim i čestim, teško predvidljivim promenama u brzini i smeru, olakšavajući izbegavanje predatora u odnosu na četvoronožnu lokomociju. Ovo može objasniti zašto je evolucija dvonožnog kretanja favorizovana kod pustinjskih glodara koji se hrane u otvorenim staništima.^[5]

Skočimiševi su najaktivniji u sumrak (krepuskularno).^[6] Tokom dnevne vrućine sklanjaju se u jazbine. Noću napuštaju jazbine zbog hladnije temperature okoline. Oni kopaju ulaze u svoju jazbinu u blizini biljnog sveta, posebno duž granica polja. Tokom kišne sezone, oni prave tunele u nasipima ili brdima kako bi smanjili rizik od poplava. Tokom leta, skočimiševi koji zauzimaju rupe začepljuju ulaz kako bi sprečili prodor vrućeg vazduha i, neki istraživači spekulišu, predatora..^[1] U većini slučajeva, jazbine su izgrađene sa izlazom za slučaj nužde koji se završava neposredno ispod površine ili se otvara na površini, ali nije jako zaprečen. Ovo omogućava skočimišu da brzo pobegne od predatora.

Srodni skočimiševi često stvaraju četiri vrste jazbina. Privremena, letnja dnevna jazbina se koristi za pokrivanje dok love tokom dana. Oni imaju drugu, privremenu jazbinu koja se koristi za noćni lov. Takođe imaju dve stalne jame: jednu za leto i jednu za zimu. Stalna letnja jazbina se aktivno koristi tokom celog leta i tu se uzgajaju mladi. Skočimiševi hiberniraju tokom zime i za to koriste stalnu zimsku jazbinu. Privremene jame su kraće od stalnih. Baš kao i druge životinje koje hiberniraju, ova stvorenja su teža pre hibernacije, posebno na nepašenim mestima (Šuaj). Takođe, veća dostupnost hrane tokom pre-hibernacije doprinosi većoj telesnoj masi skočimiša u regionima bez ispaše i mami više skočimiševa da migriraju u područja bez ispaše tokom post-hibernacije. Ispaša negativno utiče na populaciju skočimiševa pre i posle hibernacije, ali ne i na stopu preživljavanja.^[1]^[2]

Skočimiševi su usamljena stvorenja. Kada odrastu, obično imaju sopstvenu jazbinu i sami traže hranu. Međutim, povremeno se mogu formirati „labave kolonije”, pri čemu neke vrste skočimiševa kopaju zajedničke jazbine koje pružaju dodatnu toplotu kada je napolju hladno.^[1]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Većina skočimiševa se oslanja na biljni materijal kao glavnu komponentu svoje ishrane, ali ne mogu da jedu tvrdo seme. Neke vrste oportunistički jedu bube i druge insekte na koje naiđu. Za razliku od gerbila, nije poznato da skočimiševi čuvaju hranu.^[1]

Komunikacija i percepcija[uredi | uredi izvor]

Many species within the family Dipodidae engage in dust bathing, often a way to use chemical communication. Their keen hearing suggests they may use sounds or vibrations to communicate.^[2]

Reprodukcija[uredi | uredi izvor]

Sistemi parenja blisko srodnih vrsta iz porodice Dipodidae sugerišu da oni mogu biti poligini. Za neke blisko srodne vrste skočimiša, parenje se obično dešava kratko vreme nakon buđenja iz zimske hibernacije. Ženka se razmnožava dva puta tokom leta i odgaja od dva do šest mladih. Vreme skotnosti je između 25 i 35 dana. Malo se zna o ulaganju roditelja kod dugouvog skočimiša. Kao i većina sisara, ženke doje i brinu se za svoje mlade barem dok sisaju.^[2]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Familija Dipodidae
- Podfamilija Cardiocraniinae
  - Cardiocranius
    - Cardiocranius paradoxus^[7]
  - Salpingotus
    - Salpingotus crassicauda^[8]
    - Salpingotus heptneri^[9]
    - Salpingotus kozlovi^[10]
    - Salpingotus michaelis^[11]
    - Salpingotus pallidus^[12]
    - Salpingotus thomasi^[13]
- Podfamilija Dipodinae
  - Dipus
    - Dipus sagitta
  - Eremodipus
    - Eremodipus lichensteini
  - Jaculus
    - Jaculus blanfordi
    - Jaculus jaculus
    - Jaculus orientalis
    - Jaculus turcmenicus
  - Stylodipus
    - Stylodipus andrewsi
    - Stylodipus sungorus
    - Stylodipus telum
- Podfamilija Euchoreutinae
  - Euchoreutes
    - Euchoreutes naso
- Podfamilija Allactaginae
  - Allactaga
    - Allactaga balikunica
    - Allactaga bullata
    - Allactaga elater
    - Allactaga euphratica
    - Allactaga firouzi
    - Allactaga hotsoni
    - Allactaga major
    - Allactaga severtzovi
    - Allactaga sibirica
    - Allactaga tetradactyla
    - Allactaga vinogradovi
    - Allactodipus bobrinskii
  - Pygeretmus
- Podfamilija Paradipodinae
  - Paradipus
    - Paradipus ctenodactylus

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Poskakujući miš – sličan muridni glodar koji je poreklom iz Australije; primer paralelne evolucije
Skačući miš - rođak skočimiša koji ne živi u pustinji u porodici Zapodidae, poreklom iz Kine i Severne Amerike
Kengurski pacov i kengurski miš – slični heteromidni glodari poreklom iz Severne Amerike; primer konvergencije
Kultar – torbar udaljenog srodstva sa sličnim telom i bojom; još jedan primer konvergencije. Oni koriste četvoronožnu lokomociju, ali njihove velike vazdušne faze uzrokuju da se poistovećuju sa miševima koji skaču.
Pedetes - sličan pedetidni glodar koji potiče iz južne i istočne Afrike

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Burton, Maurice; Burton, Robert (1970). The International Wildlife Encyclopedia. Marshall Cavendish. str. 1323. ISBN 978-0-7614-7266-7.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Swanson, Nicole (2007). Yahnke, Chris, ur. „Euchoreutes naso”. Animal Diversity Web. Pristupljeno 4. 1. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Moore, Talia Y.; Rivera, Alberto M.; Biewener, Andrew Austin (2017). „Vertical leaping mechanics of the Lesser Egyptian Jerboa reveal specialization for maneuverability rather than elastic energy storage”. Frontiers in Zoology. ISSN 1742-9994. doi:10.1186/s12983-017-0215-z.
^
Russo, Gabrielle A.; Kirk, E. Christopher (2013). „Foramen magnum position in bipedal mammals”. Journal of Human Evolution. 65 (5): 656—70. CiteSeerX 10.1.1.591.2458 . PMID 24055116. doi:10.1016/j.jhevol.2013.07.007.
- „Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Moore, T. Y.; Cooper, K. L.; Biewener, A. A.; Vasudevan, R. (2017). „Unpredictability of escape trajectory explains predator evasion ability and microhabitat preference of desert rodents”. Nature Communications. 8 (1): 440. Bibcode:2017NatCo...8..440M. PMC 5585173 . PMID 28874728. doi:10.1038/s41467-017-00373-2.
^ Feniuk, B. K.; Kazantzeva, J. M. (1937). „The Ecology of Dipus sagitta”. Journal of Mammalogy. 18 (4): 409. JSTOR 1374331. doi:10.2307/1374331 . „...Dipus sagitta is nocturnal and crepuscular in habits.”
^ Clayton, E. (2016). „Cardiocranius paradoxus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T3858A22202937. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T3858A22202937.en . Pristupljeno 12. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Chiozza, F.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus crassicauda”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T19863A22201124. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-2.RLTS.T19863A22201124.en . Pristupljeno 11. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Gerrie, R.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus heptneri”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T19864A115153707. Pristupljeno 24. 2. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Batsaikhan, N.; Avirmed, D.; Tinnin, D.; Smith, A.T. (2008). „Salpingotus kozlovi”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2008. Pristupljeno 23. 12. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of least concern
^ Jordan, M. (2017). „Salpingotulus michaelis”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2017: e.T19866A22199469. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-2.RLTS.T19866A22199469.en . Pristupljeno 11. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Tsytsulina, K. (2008). „Salpingotus pallidus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2008. Pristupljeno 15. 3. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of data deficient
^ Chelmala Srinivasulu, Bhargavi Srinivasulu. (2012). South Asian Mammals: Their Diversity, Distribution, and Status. Springer. str. 145. ISBN 978-1-4614-3449-8.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Holden, M.E.; Musser, G.G. (2005). „Family Dipodidae”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 871—893. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
Andrew T. Smith; Yan Xie (2008). A guide to the mammals of China. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09984-2.
Smith, Andrew T.; Xie, Yan (2013). Mammals of China. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4688-7.
McKenna, M.C. and Bell, S.K. 1997. Classification of Mammals: Above the species level. New York: Columbia University Press, 631 pp. ISBN 978-0-231-11013-6
„Fossilworks: Pedetes”. fossilworks.org. Pristupljeno 17. 12. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
Matthee, C. A.; Robinson, T. J. (1997). „Mitochondrial DNA phylogeography and comparative cytogenetics of the springhare, Pedetes capensis (Mammalia: Rodentia)”. Journal of Mammalian Evolution. 4 (1): 53—73. doi:10.1023/A:1027331727034.
Matthee, C. A.; Robinson, T. J. (1997). „Molecular phylogeny of the springhare, Pedetes capensis, based on mitochondrial DNA sequences”. Molecular Biology and Evolution. 14 (1): 20—29. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a025698 .
„TrilobitesMeet the Newest Member of the Fluorescent Mammal ClubThe springhare — whose coat glows a patchy pinkish-orange under UV light — joins the platypus and other mammals with this perplexing trait.By Cara Giaimo” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-18.
Kingdon, Jonathan (2015). The Kingdon field guide to African mammals (Second izd.). London. ISBN 978-1-4729-2531-2. OCLC 907676449.
T.J. Roberts (2006). Field Guide To The Small Mammals of Pakistan. Oxford: Oxford University Press. str. 162.
The Guinness Book of Records (na jeziku: engleski). Guinness. 1998. str. 117. ISBN 9780851120706.
Holden, M. E.; Musser, G. G. (2005). „Family Dipodidae”. Ur.: D. E. Wilson; D. M. Reeder. Mammal Species of the World. A Taxonomic and Geographic Reference. Baltimore: Johns Hopkins University Press. str. 871—893.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Long Eared Jerboa caught on film BBC - retrieved 10 December 2007
Taxonomy browser
Biodiversity Library

[Wildlife_Encyclopedia-1] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Burton, Maurice; Burton, Robert (1970). The International Wildlife Encyclopedia. Marshall Cavendish. str. 1323. ISBN 978-0-7614-7266-7.

[ADW-2] v ^g ^d Swanson, Nicole (2007). Yahnke, Chris, ur. „Euchoreutes naso”. Animal Diversity Web. Pristupljeno 4. 1. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[3] Moore, Talia Y.; Rivera, Alberto M.; Biewener, Andrew Austin (2017). „Vertical leaping mechanics of the Lesser Egyptian Jerboa reveal specialization for maneuverability rather than elastic energy storage”. Frontiers in Zoology. ISSN 1742-9994. doi:10.1186/s12983-017-0215-z.

[4] Russo, Gabrielle A.; Kirk, E. Christopher (2013). „Foramen magnum position in bipedal mammals”. Journal of Human Evolution. 65 (5): 656—70. CiteSeerX 10.1.1.591.2458 . PMID 24055116. doi:10.1016/j.jhevol.2013.07.007.
„Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[5] „Anthropologists confirm link between cranial anatomy and two-legged walking”. Phys.org. 27. 9. 2013. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Moore2017-5] Moore, T. Y.; Cooper, K. L.; Biewener, A. A.; Vasudevan, R. (2017). „Unpredictability of escape trajectory explains predator evasion ability and microhabitat preference of desert rodents”. Nature Communications. 8 (1): 440. Bibcode:2017NatCo...8..440M. PMC 5585173 . PMID 28874728. doi:10.1038/s41467-017-00373-2.

[6] Feniuk, B. K.; Kazantzeva, J. M. (1937). „The Ecology of Dipus sagitta”. Journal of Mammalogy. 18 (4): 409. JSTOR 1374331. doi:10.2307/1374331 . „...Dipus sagitta is nocturnal and crepuscular in habits.”

[Cardiocranius_paradoxus-7] Clayton, E. (2016). „Cardiocranius paradoxus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T3858A22202937. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T3858A22202937.en . Pristupljeno 12. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Salpingotus_crassicauda-8] Chiozza, F.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus crassicauda”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T19863A22201124. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-2.RLTS.T19863A22201124.en . Pristupljeno 11. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Salpingotus_heptneri-9] Gerrie, R.; Kennerley, R. (2016). „Salpingotus heptneri”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T19864A115153707. Pristupljeno 24. 2. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Salpingotus_kozlovi-10] Batsaikhan, N.; Avirmed, D.; Tinnin, D.; Smith, A.T. (2008). „Salpingotus kozlovi”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2008. Pristupljeno 23. 12. 2015. CS1 održavanje: Format datuma (veza)old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of least concern

[Salpingotulus_michaelis-11] Jordan, M. (2017). „Salpingotulus michaelis”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2017: e.T19866A22199469. doi:10.2305/IUCN.UK.2017-2.RLTS.T19866A22199469.en . Pristupljeno 11. 11. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[Salpingotus_pallidus-12] Tsytsulina, K. (2008). „Salpingotus pallidus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2008. Pristupljeno 15. 3. 2009. CS1 održavanje: Format datuma (veza)old-form url Database entry includes a brief justification of why this species is of data deficient

[13] Chelmala Srinivasulu, Bhargavi Srinivasulu. (2012). South Asian Mammals: Their Diversity, Distribution, and Status. Springer. str. 145. ISBN 978-1-4614-3449-8.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]