Spoljna obaveštajna služba (Rusija)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Spoljna obaveštajna služba Ruske Federacije (rus. Služba vnešneй razvedki Rossiйskoй Federacii , IPA: [ˈsluʐbә ˈvnʲɛʂnʲɪj rɐˈzvʲɛtkʲɪ]) ili SVR RF je ruska spoljna obaveštajna agencija, fokusirana uglavnom na civilne poslove. SVR RF je nasledio Prvu glavnu upravu (PGU) KGB -a u decembru 1991.[1] SVR ima sedište u moskovskom okrugu Jasenevo. Za razliku od ruske Federalne službe bezbednosti (FSB), SVR ima zadatak da obavlja obaveštajne i špijunske aktivnosti van Ruske Federacije. Radi zajedno sa Ruskom glavnom obaveštajnom upravom (rus. Glavnoie razvedivatel'noie upravleniie , IPA: [ˈglavnәjә rɐzˈvʲɛdɨvәtʲɪlʲnәjә ʊprɐˈvlʲenʲɪjә], GRU), njegov špijunski pandan za vojne poslove, koji je navodno bio raspoređen u stranim zemljama u šest puta više od broja špijuna19 od SVR[2] SVR je takođe ovlašćen da pregovara o antiterorističkoj saradnji i aranžmanima o razmeni obaveštajnih podataka sa stranim obaveštajnim agencijama, i obezbeđuje analizu i širenje obaveštajnih podataka ruskom predsedniku.[3]

Svi podaci koji se odnose na određene identitete zaposlenih (službenika) SVR-a zakonski su klasifikovani kao državna tajna; od septembra 2018. isto važi i za vanštabno osoblje, odnosno doušnike i regrutovane agente.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

SVR RF je zvanični naslednik spoljnih operacija mnogih stranih obaveštajnih agencija iz sovjetske ere, od prvobitnog 'stranog odeljenja' Čeke pod Vladimirom Lenjinom, do OGPU i NKVD iz staljinističke ere, praćene Prvom glavnom upravom KGB -a.

Zvanično, SVR RF svoj početak datira sa osnivanjem Posebnog odeljenja Čeke 20. decembra 1920. godine.[traži se izvor] Načelnik Čeke, Feliks Džeržinski, stvorio je Odeljenje za spoljne poslove (Inostranni Otdel – INO) kako bi poboljšao prikupljanje, kao i širenje obaveštajnih podataka. Dana 6. februara 1922, Spoljno odeljenje Čeke postalo je deo preimenovane organizacije, Državno političko upravljanje, ili GPU. Ministarstvo inostranih poslova je bilo zaduženo za obaveštajne aktivnosti u inostranstvu, uključujući prikupljanje važnih obaveštajnih podataka iz stranih zemalja i likvidaciju prebega, emigranata i drugih raznih „narodnih neprijatelja“. Godine 1922., nakon stvaranja Državne političke uprave (GPU) i njenog spajanja sa Narodnim komesarijatom unutrašnjih poslova RSFSR, spoljnu obaveštajnu delatnost je vodilo Spoljno odeljenje GPU, a od decembra 1923. do jula 1934. godine Spoljno odeljenje Zajednička državna politička uprava ili OGPU. U julu 1934, OGPU je ponovo uključen u NKVD. Godine 1954. NKVD je zauzvrat postao KGB, koji je 1991. postao SVR i FSB.

SVR RF je 1996. godine izdao CD-ROM pod naslovom Ruska spoljna obaveštajna služba: VČK–KGB–SVR, koji tvrdi da pruža „profesionalan pogled na istoriju i razvoj jedne od najmoćnijih tajnih službi na svetu“ gde sve službe su predstavljeni kao jedna organizacija koja se razvija.[3]

Bivši direktor SVR RF Sergej Lebedev izjavio je da „nije bilo mesta na planeti gde nije bio oficir KGB-a“. Tokom proslave 80. godišnjice, Vladimir Putin je otišao u štab SVR i sastao se sa drugim bivšim šefovima KGB/SVR Vladimirom Krjučkovim, Leonidom Šebaršinom, Jevgenijem Primakovim i Vjačeslavom Trubnjikovim, kao i sa drugim agentima, uključujući britanskog dvostrukog agenta i bivšeg sovjetskog špijuna Džordž Blejk.[5]

„Zakon o spoljnim obaveštajnim službama“ je napisalo samo rukovodstvo SVR i usvojilo ga je avgusta 1992. godine. Ovim zakonom stvoreni su uslovi za „prodiranje kontrolora svih nivoa vlasti i privrede“, budući da je propisano da „karijerni kadrovi mogu zauzimati radna mesta u ministarstvima, odeljenjima, ustanovama, preduzećima i organizacijama u skladu sa zahtevima ovog zakona, a da ne ugrožavaju svoje povezanost sa stranim obaveštajnim agencijama“.[6]

Novi „Zakon o stranim obaveštajnim organima“ doneli su Državna Duma i Savet Federacije krajem 1995. godine, a potpisao ga je tadašnji predsednik Boris Jeljcin 10. januara 1996. godine. Zakon ovlašćuje SVR da izvršava sledeće:

  1. Sprovođenje obaveštajnih podataka;
  2. Sprovesti aktivne mere za obezbeđenje bezbednosti Rusije;
  3. Sprovoditi vojnu, stratešku, ekonomsku, naučnu i tehnološku špijunažu;
  4. Zaštitite zaposlene u ruskim institucijama u inostranstvu i njihove porodice;
  5. Obezbediti ličnu bezbednost zvaničnika ruske vlade i njihovih porodica;
  6. Sprovoditi zajedničke operacije sa stranim službama bezbednosti;
  7. Sprovesti elektronski nadzor u stranim zemljama.

SVR šalje ruskom predsedniku dnevne sažetke obaveštajnih podataka, slično predsednikovom dnevnom brif-u koji je napravila Obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država u SAD. Međutim, za razliku od SAD, SVR preporučuje predsedniku koje opcije politike su poželjnije.[3]

Od 2012. godine predsednik Ruske Federacije može lično da izdaje bilo koje tajne naredbe SVR RF bez konsultacija sa parlamentom nacionalnog zakonodavstva, Saveznom skupštinom koju čine Državna duma i Savet Federacije.[traži se izvor]

Struktura komande[uredi | uredi izvor]

Ruski predsednik Vladimir Putin i Mihail Fradkov, šef SVR RF od 2007. do 2016.

Prema članu 12 Federalnog zakona o spoljnoj obaveštajnoj službi iz 1996. godine, „opšte rukovođenje“ spoljnoobaveštajne delatnosti vrši predsednik Rusije, koji imenuje direktora SVR.[7]

Direktor redovno daje brifinge predsedniku. Direktor je stalni član Saveta bezbednosti Rusije i Saveta odbrane.

Prema objavljenim izvorima, SVR je 1990-ih uključivao sledeće direkcije:[8][9]

  • Direkcija za odnose s javnošću: Politička obaveštajna služba: Uključuje sedamnaest odeljenja, od kojih je svako odgovorno za različite zemlje sveta (špijunaža u SAD, Kanadi, Latinskoj Americi, itd.)
  • Direkcija S: Ilegalna obaveštajna služba: Uključuje trinaest odeljenja odgovornih za pripremu i podmetanje „ilegalnih agenata“ u inostranstvu, „biološku špijunažu“, regrutovanje stranih državljana na teritoriji Rusije i druge dužnosti.
  • Uprava Ks: Naučno-tehnička obaveštajna
  • Uprava KR: Spoljna kontraobaveštajna služba: Ova uprava „sprovodi infiltraciju stranih obaveštajnih i bezbednosnih službi i vrši nadzor nad ruskim državljanima u inostranstvu“.
  • Direkcija OT: Operativna i tehnička podrška
  • Direkcija R: Operativno planiranje i analiza: Procenjuje operacije SVR u inostranstvu.
  • Direkcija I: Računarska služba (informacije i diseminacija): Analizira i distribuira obaveštajne podatke i objavljuje dnevne rezimee aktuelnih događaja za predsednika.
  • Uprava za ekonomsku obaveštajnu delatnost

Prema veb stranici SVR RF,[10] organizacija se trenutno sastoji od direktora, prvog zamenika direktora (koji nadgleda smerove za spoljnu kontraobaveštajnu i ekonomsku obaveštajnu službu) i sledećih odeljenja:

  • Kadrovsko;
  • Operacije;
  • Analiza i informacije
  • Nauka;
  • Operativna logistika i podrška.

Svakom direkcijom rukovodi zamenik direktora koji odgovara direktoru SVR. Obaveštajna akademija Crvene zastave preimenovana je u Akademiju spoljnih obaveštajnih službi (ABP su njeni ruski inicijali) i smeštena je u Upravi za nauku.

Uključenost u rusku spoljnu politiku[uredi | uredi izvor]

Za vreme predsednikovanja Borisa Jeljcina, SVR se sukobila sa Ministarstvom spoljnih poslova zbog vođenja ruske spoljne politike. Direktor SVR Jevgenij Primakov zametnuo je ministarstvo spoljnih poslova objavljivanjem upozorenja Zapadu da se ne meša u ujedinjenje Rusije sa drugim bivšim sovjetskim republikama i napadajući proširenje NATO kao pretnju ruskoj bezbednosti, dok je ministar spoljnih poslova Andrej Kozirjev zahtevao drugačije stvari. Rivalstvo je završeno odlučujućom pobedom SVR, kada je Primakov zamenio Kozirjeva u januaru 1996. i doveo sa sobom jedan broj oficira SVR u ministarstvo spoljnih poslova Rusije.[3]

U septembru 1999. Jeljcin je priznao da je SVR igrala veću ulogu u ruskoj spoljnoj politici od Ministarstva spoljnih poslova. Saopšteno je da je SVR definisao ruski stav o transferu nuklearnih tehnologija Iranu, proširenju NATO-a i modifikaciji Ugovora o antibalističkim raketama.[11] SVR je takođe pokušao da opravda aneksiju baltičkih država od strane Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu koristeći selektivno deklasifikovane dokumente.[traži se izvor]

Operacije[uredi | uredi izvor]

Špijunaža[uredi | uredi izvor]

Od kraja 1980-ih, KGB i kasnije SVR počeli su da stvaraju „drugi ešalon“ „pomoćnih agenata pored našeg glavnog oružja, ilegalaca i specijalnih agenata“, prema bivšem oficiru SVR Kuzminovu.[9] Ovi agenti su legalni imigranti, uključujući naučnike i druge profesionalce. Drugi oficir SVR-a koji je prebegao u Britaniju 1996. opisao je nekoliko hiljada ruskih agenata i obaveštajnih službenika, od kojih su neki "ilegali" koji žive pod dubokim zaklonom u inostranstvu.[3]

Između 1994. i 2001. godine, slučajevi Amerikanaca koji su radili kao izvori ('špijuni') za ruske agencije uključivali su slučajeve Oldriča Hejzena Ejmsa, Harolda Džejmsa Nikolsona, Erla Edvina Pitsa, Roberta Filipa Hansena i Džordža Trofimofa. Oni bi se smatrali dvostrukim agentima jer su radili za američke obaveštajne agencije dok su davali informacije Rusiji. Međutim, oni nisu bili ruski „ilegalci“, jer su bili američki državljani.

Saradnja sa stranim obaveštajnim službama[uredi | uredi izvor]

Sporazum o obaveštajnoj saradnji Rusije i Kine potpisan je 1992. godine. Ovaj tajni ugovor obuhvata saradnju GRU GSh VS RF i SVR RF sa Vojnoobaveštajnom upravom Narodne oslobodilačke armije Kine.[12] Godine 2003. objavljeno je da je SVR RF obučavala iračke špijune kada je Rusija sarađivala sa Sadamom Huseinom.[13][14] SVR takođe ima sporazume o saradnji sa tajnim policijskim službama nekih bivših sovjetskih republika, kao što su Azerbejdžan i Belorusija.[12]

Atentati u inostranstvu[uredi | uredi izvor]

„U sovjetsko doba, SVR – tada deo KGB – bavio se tajnim političkim ubistvima u inostranstvu”.[1] Ove aktivnosti se navodno nastavljaju.[1] U septembru 2003. objavljeno je da je agent SVR RF u Londonu pripremao atentat na Borisa Berezovskog binarnim oružjem, zbog čega je Berezovski brzo dobio azil u Britaniji.[15] Oficiri GRU-a koji su ubili Zelimkhan Iandarbijeva u Kataru 2004. godine navodno su tvrdili da ih je podrška agentima SVR-a izneverila time što ih nije evakuisala na vreme, pa su ih uhapsile vlasti Katara.[1]

Bivši agent KGB- a Igor Ubica, za koga se veruje da je bio trovač Aleksandra Litvinjenka 2006.[traži se izvor] je navodno bio oficir SVR.[16] Međutim, SVR je negirao umešanost u trovanje Aleksandra Litvinjenka. Portparol SVR-a upitan za Litvinjenka je primetio: „Neka mu Bog da zdravlja“.[17]

Internet dezinformacije[uredi | uredi izvor]

Prema rečima višeg oficira SVR Sergeja Tretjakova, on je često slao obaveštajne službenike u ogranke Njujorške javne biblioteke gde su dobijali pristup internetu, a da niko nije znao njihov identitet. Postavljali su propagandu i dezinformacije na obrazovne veb stranice i slali mejlove američkim emiterima. [18] Članke ili studije su napravili ruski stručnjaci koji su radili za SVR.[18] Svrha ovih aktivnih mera je bila da se zabele ruska spoljna politika, stvori pozitivna slika o Rusiji, promovišu antiamerička osećanja i „izazove razdor i nemir unutar SAD“.[18]

Regrutacija[uredi | uredi izvor]

SVR RF aktivno regrutuje ruske državljane koji žive u stranim zemljama. „Kada oficir SVR cilja na ruskog emigranta radi regrutovanja, oni mu prilaze, obično u mestu njihovog prebivališta i ulažu napor da se sporazumeju“, rekao je bivši oficir FSB Aleksandar Litvinjenko.[19] „Ako on ili ona odbiju, obaveštajac tada preti potencijalnom regrutu pravnim gonjenjem u Rusiji, a ako osoba nastavi da odbija, optužbe su izmišljene. Saopšteno je da SVR pleni uspešne ruske biznismene u inostranstvu i veliki broj stranaca koji se zaklinju na vernost pod pretnjom smrti.[19]

Ove tvrdnje nije potvrdila zvanična veb stranica SVR, na kojoj se navodi da samo ruski državljani bez dvojnog državljanstva mogu postati agenti SVR RF.

Ruska obaveštajna služba više ne regrutuje ljude na osnovu komunističkih ideala, što je bio „prvi stub“ regrutovanja KGB-a, rekao je analitičar Konstantin Preobraženski . „Drugi stub regrutovanja je ljubav prema Rusiji. Na Zapadu, samo ruski imigranti imaju osećanja sinovske poslušnosti prema Rusiji. Upravo zato [SVR] radi sa njima tako često. Upravo za tu svrhu stvorena je posebna divizija. Redovno održava konferencije ruskih imigranta, kojima Putin rado prisustvuje.“[20]

Značajni ruski obaveštajci[uredi | uredi izvor]

  • Februar 1994: Oldrič Hejzen Ejms je optužen za davanje visoko poverljivih informacija od aprila 1985. Sovjetskom Savezu, a potom i Rusiji. Informacije koje je preneo dovele su do pogubljenja najmanje 9 agenata Sjedinjenih Država u Rusiji. U aprilu su on i njegova supruga priznali krivicu za zaveru radi špijunaže i utaju poreza. Osuđen je na doživotni zatvor bez uslovnog otpusta.[21]
  • Novembar 1996: Harold Džejms Nikolson je uhapšen dok je pokušavao da iznese strogo tajna dokumenta iz Sjedinjenih Država. Počeo je da špijunira za Rusiju 1994. godine. Bio je viši oficir Centralne obaveštajne agencije . On je 1997. priznao krivicu i osuđen je na više od 23 godine zatvora.[21]
  • Decembar 1996: Erl Edvin Pits je optužen za davanje strogo tajnih dokumenata Sovjetskom Savezu, a zatim i Rusiji od 1987. do 1992. godine. On je 1997. priznao krivicu po dve tačke za špijunažu i osuđen je na 27 godina zatvora.[21]
  • Jun 2000: Džordž Trofimof, naturalizovani američki državljanin ruskih roditelja, uhapšen je zbog špijuniranja za Sovjetski Savez i Rusiju od oko 1969. Pošto je otišao u penziju kao pukovnik u rezervi vojske Sjedinjenih Država, bio je najviši vojni oficir ikada optužen za špijuniranje. Osuđen je na doživotni zatvor.[21]
  • Oktobar 2000: Sergej Tretjakov, oficir SVR koji radi na tajnom zadatku u ruskoj misiji UN, prebegao je u Sjedinjene Države sa svojom porodicom.
  • Februar 2001: Robert Filip Hansen je uhapšen zbog špijuniranja za Sovjetski Savez i Rusiju više od 15 godina od svojih 27 godina u Federalnom istražnom birou. Prošao je hiljade stranica poverljivih dokumenata o odbrani od nuklearnog rata i osetljivim informacijama i razotkrio tri ruska agenta Sjedinjenih Država, od kojih su dvojici suđeno i pogubljeno. Priznao je krivicu za špijunažu i osuđen je na doživotni zatvor.[21]
  • Jun 2010: Raspadom poznatih delova Ilegalnog programa, FBI je uhapsio 10 pojedinaca koji su navodno obavljali špijunske aktivnosti u dubokoj tajnosti, a jedanaesta je uhapšena dok je pokušavala da prođe kroz Kipar. Ovi pojedinci su navodno radili za SVR na dugoročnim tajnim zadacima u prodoru u krugove kreiranja politike u vladi Sjedinjenih Država. Vlasti još uvek traže agenta po imenu Christopher Metsos; agenti uhapšeni 28. juna 2010. su Mihail Semenko, Vladimir Gurjev, Lidija Gurjev, Andrej Bezrukov, Jelena Vavilova, Mihail Kucik, Natalija Pereverzeva, Mihail Anatoljevič Vasenkov, Viki Pelaez i Ana Čepman . [22][23][24][25][26] Dvanaesti čovek, Aleksej Karetnikov, kasnije je deportovan. Otkrio ih je zamenik šefa ilegalnih špijuna, prebeg iz SVR, pukovnik Aleksandar Potejev.[27]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g The Security Organs of the Russian Federation: A Brief History 1991–2004 by Jonathan Littell, Psan Publishing House 2006.
  2. ^ „The Jamestown Foundation”. Arhivirano iz originala 25. 11. 2006. g. 
  3. ^ a b v g d Vasili Mitrokhin and Christopher Andrew (2000).
  4. ^ Putin zasekretil i sdelal gostaйnoй dannыe o vseh "vneštatnikah" Službы vnešneй razvedki (SVR) NEWSru 4 September 2018.
  5. ^ National Counterintelligence and Security Center (septembar 2011). Rafalko, Frank J., ur. A Counterintelligence Reader, Volume IV: American Revolution into the New Millenium (PDF). National Counterintelligence and Security Center. ISBN 9781780392318 — preko Federation of American Scientists. 
  6. ^ Anderson, Julie (2007). „The HUMINT Offensive from Putin's Chekist State”. International Journal of Intelligence and CounterIntelligence. 20 (2): 258—316. S2CID 154067244. doi:10.1080/08850600601079958. 
  7. ^ „Federalьnый zakon "O vnešneй razvedke"”. svr.gov.ru. 
  8. ^ „SVR Organization - Russia / Soviet Intelligence Agencies”. Arhivirano iz originala 28. 04. 2016. g. Pristupljeno 16. 5. 2016. 
  9. ^ a b Alexander Kouzminov, Biological Espionage: Special Operations of the Soviet and Russian Foreign Intelligence Services in the West, Greenhill Books. 2006. ISBN 1-85367-646-2.
  10. ^ „Služba vnešneй razvedki Rossiйskoй Federacii”. Pristupljeno 16. 5. 2016. 
  11. ^ Whither Russian foreign intelligence?
  12. ^ a b „PDF volume about SVR espionage activities” (PDF). Office of the Director of National Intelligence. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 7. 2007. g. 
  13. ^ Collier, Robert; Bill Wallace (17. 4. 2003). „Russia now admits training Iraqi spies / But it says intent was to fight crime, terror”. San Francisco Chronicle. Pristupljeno 21. 2. 2014. 
  14. ^ „Iraq's Russian Arms Buyer Headed Germ Warfare Program; Russian Spies Unmasked in London Financial System”. AFPC.org. Arhivirano iz originala 7. 6. 2007. g. 
  15. ^ Alex Goldfarb and Marina Litvinenko.
  16. ^ „Russian Agency 'Led Poison Plot'”. Arhivirano iz originala 28. 9. 2007. g. Pristupljeno 2007-06-29. 
  17. ^ „Independent Online (South Africa)”. www.iol.co.za. Pristupljeno 16. 10. 2022. 
  18. ^ a b v Pete Earley, "Comrade J: The Untold Secrets of Russia's Master Spy in America After the End of the Cold War", Penguin Books. 2007. ISBN 978-0-399-15439-3. str. 194-195.
  19. ^ a b „Defence & Security Intelligence & Analysis - IHS Jane's 360”. Pristupljeno 16. 5. 2016. 
  20. ^ Interview with Konstantin Preobrazhensky , 27 January 2006
  21. ^ a b v g d Defense Personnel Security Research Center. „Espionage Cases 1975–2004”. Arhivirano iz originala 4. 2. 2006. g. Pristupljeno 19. 2. 2006. 
  22. ^ McGreal, Chris (29. 6. 2010). „FBI breaks up Russian spy ring in deep cover”. The Guardian. UK. 
  23. ^ „U.S. arrests 10 for allegedly spying for Russia”. Reuters. 28. 6. 2010. 
  24. ^ Shane, Scott; Savage, Charlie (28. 6. 2010). „US Charges 11 With Acting as Agents for Russia”. The New York Times. 
  25. ^ „Cambridge couple linked to alleged Russian spy network”. Boston Globe. 28. 6. 2010. 
  26. ^ „Who were the alleged spies working for”. CBS news. 28. 6. 2010. 
  27. ^ „Russian officer guilty of betraying spy ring in US - Yahoo! News”. Arhivirano iz originala 30. 6. 2011. g. Pristupljeno 28. 6. 2011. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спољна_обавештајна_служба_(Русија)&oldid=26069452”