Srpko Medenica

Srbobran Medenica
Srpko Medenica
Lični podaci
Nadimak	Srpko
Datum rođenja	(1924-05-15)15. maj 1924.
Mesto rođenja	Višegrad, Kraljevina SHS
Datum smrti	13. januar 1951.(1951-01-13) (26 god.)
Mesto smrti	Lunići, kod Priboja, FNR Jugoslavija
Vojna karijera
Služba	1941—1945.
Vojska	Jugoslovenska vojska u otadžbini
Učešće u ratovima	Drugi svetski rat

Srbobran Srpko Medenica (Višegrad, 15. maj 1924 — Lunići, kod Priboja, 13. januar 1951), poručnik Jugoslovenske vojske u Otadžbini i obaveštajni oficir (1941–1945), kao i jedini svedok hvatanja generala Dragoljuba Mihailovića i učesnik antikomunističkog gerilskog pokreta otpora u FNRJ 1945–1951 godine.

Poreklo i porodica

Po najstarijim rodoslovnim zapisima, poreklo roda Medenica može se pratiti od plemenskog vojvode Bogića Moračanina (1517-1587) do današnjih dana.

Srpkov otac Vuko Medenica rođen je 1893. godine, a rodom je bio iz Kolašina. Majka Kosara (Kosa), devojačko Marković, rođena je 1895. u Rudom; bila je domaćica. Imali su osmoro dece, šest sinova: Branislava (rođen 1922) Srbobrana (1924), Arsena (1928), Dušana (1930), Savu (1932) i Aleksandra (1934), kao i dve kćeri: Olgu (1920) i Radmilu (1926).

Vuko je u Prvom svetskom ratu bio, između ostalog, i solunski borac, a u međuratnom razdoblju šumarski činovnik. Kao jedan od uglednijih ljudi tog kraja bio je i dobrotvor crkve u Višegradskoj banji.

Drugi svetski rat (1941–1945)

U Drugom svetskom ratu, Vuko Medenica je postao komandir Prve dobrunske čete 1941. godine. Kao narednik srpske vojske i iskusni solunski borac ulivao je poverenje uplašenom narodu. Poginuo je 15. oktobra 1941. godine, u borbama za oslobađanje Višegrada, od strane ustaša.

Pisac Momir Krsmanović u romanu Krvave ruke islama ovako opisuje taj događaj:

Pucajući uz komandira Prve dobrunske čete, Vuka Medenicu, Ljubo Popović ču jauke oko sebe. Pogleda u svoje komšije iz Kršanja. Dopuza do komandira čete Vuka Medenice, drmnu ga, ali vide da je on mrtav. Jauknu od tuge i pođe dalje. Priđe svom komšiji iz Kršanja Trivunu Spasojeviću, podiže mu glavu i vide da je i on mrtav (...) povuče se prema bregu u zaklon, ali kugla zviznu i zanese mu ruku. Puzeći se izvuče sa položaja (...) ranjenog komandira bataljona Dušana Kovačevića zameni Budimir Gajić, a četu poginulog Vuka Medenice, crnogorskog trgovca iz Višegrada, preuze njegov sin Srpko Medenica. Donesen je u Užice, i 16. oktobra 1941. godine uz vojne počasti, kakve dolikuju junaku, sahranjen je na gradskom groblju. Sahrani je prisustvovalo celo Užice. Kraj njegovog odra sa jedne strane je u počasnoj straži njegov četnički odred a sa druge odred partizana (tada raskol još nije postojao).

Poput oca Vuka, i sin Srbobran se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini pridružio odmah na početku rata. Bio je komandir čete Višegradske četničke brigade, a dugo vremena i obaveštajni oficir u štabu komandanta Dragiše Vasiljevića. Najbolji prijatelj mu je bio Budimir Gajić, komandant bataljona u Višegradskoj četničkoj brigadi.

Posle bekstva iz partizanskog obruča u jesen 1945. godine i razbijanja glavnine njegovih vojnih formacija, general Dragoljub Mihailović se obreo ponovo u Višegradskom srezu. Posle prelaska Drine priključio se grupi Stanimira i Borivoja Tasića, koji su baš završavali sklonište (zimovnik). Mihailoviću je to odgovaralo, jer je verovao da će sa grupom običnih četnika najlakše ostati neprimećen, pa je nameravao da kod njih prezimi i prikupi snage za veliki ustanak na proleće. Međutim, posle sukoba Tasića, koji su išli po hranu, sa pripadnicima milicije, general Mihailović i njih napušta, te stupa u kontakt sa komandirom Višegradske četničke brigade Dragišom Vasiljevićem.

Na sastanku četničkih oficira, kapetan Petar Josić i poručnik Srbobran Medenica se nude da oni preuzmu brigu o bezbednosti svog vrhovnog komandanta. Mihailović to prihvata i tako se Srpko našao u generalovoj ličnoj pratnji. Operacija hapšenja Draže Mihailovića je završena 13. maja 1946. godine. Medenica sa Mihailovićem ostaje do, još uvek nerazjašnjenog, Generalovog zarobljavanja, i tako postaje jedini očevidac ovog događaja.

Posleratna gerila i pogibija (1946–1951)

Nove komunističke vlasti su mislile da će se hapšenjem Draže Mihailovića lako obračunati sa preostalim pripadnicima Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Ipak, na terenu je ostalo više značajnijih grupa četnika, koje su bile spremne da nastave borbu. Na čelu jedne takve grupe bio je poručnik Srbobran Medenica.

Milan Dragutinović, oficir UDBE je u memoarskoj knjizi Oči u oči sa odmetnicima Medenicu iz tog perioda ovako opisao:

Srpko Medenica je bio čovek tridesetih godina, moje visine, dosta mršav, ali sa jakom koštanom-mišićnom građom. Smeđa kosa sa sitnim talasima padala je na vrat i po ramenima, oči je imao zelene, dosta mirne i prodorne — dugo su znale da gledaju, a da mu očni kapci ne trepnu. Iz te su mirnoće kao bljesak te oči znale da prelete očne rime, šibaju i po onome koga posmatraju, ili da se za tren zakrvave. U osnovi dosta nemiran s puno pokreta, ali na momente ukipljen, nepokretan kao zver kad osmatra i vreba. Ta iščekujuća imobilnost naročito se zapažala onda kada je čekao neki interesantan odgovor. Govorio je tečno, s nepromenjenom bojom glasa, odmeravajući svaku rečenicu, stilski i gramatički. Osmeh mu je stalno lebdio na usnama, ali to je bio onaj ironičan koji je u sebi sadržao nešto lukavo i nepoverljivo. Inače, i pored toga stalnog osmeha, nikada se nije smejao. Kada bi se to i desilo, bilo je samo za tren i to je bio sasvim drugi čovek. Baš kao takav, on je visoko odskakao od svoje okoline, i četnika i jataka. Odeven je bio po potrebi života koji vodi. Obično je išao gologlav, ali je kod sebe imao šajkaču s oficirskim amblemom bivše jugoslovenske vojske. Nasuprot ostalima, Medenica je kao školovan čovek imao nešto više političkog uticaja i on se obično trudio da tim akcijama da politički karakter ili bar političko opravdanje.

Od naoružanja Medenica je imao automatski pištolj koji je dobio na poklon od generala Mihailovića, a imao je i laku mašinku i dve oficirske tašne, jednu sa dokumentima a drugu sa bombama. Zbog relativno povoljnih geografskih uslova sa puno šume i pećina, ali i zbog velikog poverenja kod lokalnog srpskog stanovništva, grupa Srpka Medenice je i posle hvatanja generala Mihailovića ostala da deluje u rejonima Višegrada, Užica, Zlatibora i Rudog. Komunisti su, ne mogavši da uđu u trag Medeničinoj grupi, pojačali akcije i uključili sve ondašnje službe — KNOJ, OZNA, UDBA i narodna milicija. No, to je Medenicu nateralo na samo malo veću opreznost.

Antonije Đurić u knjizi Crvena kuga o tim posleratnim godinama piše:

Šapuće se o nekom ustanku, ne može narod da izdrži toliko nasilje, otimaju mu hranu, globe seljaka na svakom koraku. Pominjala se imena Bože Bjelice, Srpka Medenice, Vlada Šipčića i još nekih starih četnika — ispredale se legende o njihovoj neustrašivosti. Za Medenicu kažu da prerušen, ulazi u gradove — jednom je, kružila ta priča, ručao u gradskom restoranu, platio račun unapred, a kada je konobar podigao tanjir našao je cedulju na kojoj je stajalo da ih pozdravlja Medenica. Vojska i milicija se digla na noge, blokirala puteve, pretresla kuće i trgovine, ali uzalud kao da je u zemlju propao. Narod se hranio tom pričom i nadom da nije sve izgubljeno.

Pet godina posle rata poručnik Srpko Medenica je pokušavao da organizuje narod na ustanak protiv komunističke vlasti. Izvođene su brojne akcije. Do kraja života ga je krasio visok moral i vera u povratak u Otadžbinu Kralja Petra II Karađorđevića.

Prema jedinim dostupnim podacima, onim iz komunističke istoriografije, Srbobran Medenica je ubijen na prevaru 13. januara 1951. godine u selu Lunice kod Priboja. Kao ni generalu Mihailoviću, ni Medenici se ne zna grob. Po svedočenjima nekih ljudi iz tog kraja, Srpko je sahranjen na mestu gde se danas nalazi FAP u Priboju.

Srpkova majka Kosara je godinama posle rata bila proganjana od strane komunističkih vlasti. Često je privođena u Mesni odbor Udbe i dugo saslušavana. Umrla je u Inđiji 1988. godine, gde je i sahranjena u porodičnoj grobnici.