Владимир Шипчић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Владимир Шипчић
Vlado sipcic.jpg
Владимир Шипчић
Пуно имеВладимир Шипчић
НадимакВладо
Датум рођења(1924-05-12)12. мај 1924.
Место рођењаМала Црна Гора Жабљак
 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти29. јул 1957.(1957-07-29) (33 год.)
Место смртиоколина Пљеваља
 Федеративна Народна Република Југославија

Владимир „Владо“ Шипчић (Жабљак, 12. мај 192429. јул 1957) био је српски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали активни четник из Другог светског рата. Шипчићеву четничку групу су побиле јединице државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.[1]

Детињство и младост[уреди]

Владимир Владо Шипчић је рођен 12. маја 1924. године на Дурмитору у селу Мала Црна Гора, које је у то вријеме припадало Плужинама, гдјe и данас живе Шипчићи, који воде поријекло од малешевског великог војводе из 13. вијеку. Владо Шипчић је имао четири брата: Михајло, Жарко, Симо, Радојe и једну сестру Видосаву.

Владо Шипчић је био висок, корпулентан, вјешт и ментално веома јак. Мозак му је брзо радио и то му је много пута спасило живот. Имао је плаве очи и плаву косу. Још као дјечак је показивао склоности ка ратничком позиву, те је рано научио од старијих како да барата оружјем. Увјек је бранио слабије, а јачима је узвраћао без обзира на послиједице. По пивским селима се причала легенда да је Владо Шипчић знао убити пушком орла док је у лету. На зборовима гдје су била надметања младића у бацању камена са рамена или вучење конопца, рвање, није му било равног. Завршио је основну школу, иако за књигу није превише марио... када је стастао за средњу школу, одустао је, не желећи да изгуби слободарски живот српског горштака. Владов отац Митар Шипчић је био учесник свих ратова 1912-1918 за ослобођење српског народа од османлијских, аустро-угарских и бугарских завојевача, као и стварање прве јужнословенске државе на Балкану. У својој борби за опстанак након Другог свјетског рата, Владо је знао и за љубав. Вјерио је био дјевојку Ану Војиновић са Жабљака, надајући се да ће једном моћи засновати брак. Због те љубави, Војиновићи са Жабљака су жестоко пострадали од комуниста.

Ратни дани[уреди]

Када су Њемачка и Италија заједно са својим савезницима 6. априла 1941. напали Краљевину Југославију, Владо Шипчић није оклијевао већ се исти дан пријавио добровољно у касарну, у Пљевљима, био је припадник брдске пјешадије и био је у то вријеме распоређен око Фоче.[тражи се извор]

Владо је прво ступио у партизане и учествовао је у тринаестојулском устанку. Тринаестојулски устанак подигнут средином јула 1941. када су квинслишке снаге у Црној Гори прогласиле независност под италијанским патронатом, се подиже устанак, који је доприњео да се скоро читава Црна Гора ослободи од окупатора, али само на кратко, јер је већ у августу 1941. окупаторима стигло велико појачање. Владо је пре рата гајио симпатије према комунизму али убрзо разочаран њиховом анти-српском идеологијом одлучио да их напусти, такође Владо је заробио пиштољ од италијанског официра, који му је партизански командант отео иако је одувијек важило правило ,,Ко зароби, његово је". У Херцеговини гдје су у то вријеме страдали многи Срби од усташке руке, дигнут је устанак. Како на Дурмитору и околини након слома устанка у то време још није било великих сукоба, то је Владе Шипчић са другим Пивљанима, крајем августа прешао у источну Херцеговину, и приступио четницима ЈВуО, у батаљон којим је командовао Спасоје Дакић, не би ли зауставио геноцид над Србима.

Комунисти су успјели у зиму 1941-1942 да створе себи боље организоване оружане снаге- партизане, те да у Црној Гори изведу прву фазу социјалне револуције, а одмах потом и другу у љето 1942. када су очекивали да ће им доћи Црвена армија у помоћ. Тако су се на својим територијама често чинили стравичне злочине, сурово се обрачунавали са политичким неистомишљеницима, између осталих и са Владовим рођацима. (види Лијева скретања) Ово је изазвало да се народ окрене против партизана и пружи подршку четницима који су се удружили са италијанима и јуна 1942. протјерали партизане из цијеле Црне Горе.

Владов отац, Митар Шипчић је убијен септембра 1943. године на Жабљаку, и бачен у јаму названу „пасје гробље” када су партизани искористили капитулацију Италије да се врате у Црну Гору. Једног јутра, у праскозорје, упадају партизани у кућу Митра Шипчића, вежу на спавању Митра и његовог брата Драга и одведе их са собом на Жабљак. У затвору су Шипчићи, уз друге партизанима нелојалне Србе, били мучени од стране комуниста и на крају одређени за стријељање као „великосрпски хегемонисти“. Отац је стријељан, а стриц је погинуо у покушају бекства.[тражи се извор]

Владо је чврсто ријешио да им се освети док је жив и то је врло ефикасно и брутално спроводио. Након рата је наводно по локалним причама, разоружао и скинуо до гола прву партизанску патролу која је кренула да га тражи и пустио их уз поруку комунистичким комесарима да ће крваво платити за смрт његовог оца и стрица.[тражи се извор]

Владо Шипчић постаје један од најбољих и најмлађи борац (17 година) Фочанске четничке бригаде. Током рата је бранио српски народ од усташа и комуниста на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне. Његови подвизи су били легендарни у том крају. Крај рата је дочекао као већ прекаљени борац и подофицир ЈВуО. Зарекао се да се неће никада предати партизанима, као што су урадили многи четници, након заробљавања генерала Драже Михаиловића 1946. године. Владо је наставио да се бори, заједно са Божом Бјелицом и Српком Меденицом. Њих тројица су, на челу посљедњих група српских бораца, ликвидирали бројне чланове комунистичке партије, од којих су неки током рата, пре преласка у партизане били усташе.[тражи се извор]

Божо и Српко су због издаје погинули 1951. године, а Владо сам наставља борбу. Није успио да освети Српка Меденицу, али је зато казнио Стоју Голубић, љубавницу Божа Бјелице, која је Божа предала комунистима. Убијена је метком усред чела на једном народном сабору у источној Босни, ово је било понижење за Милицију ФНРЈ и власти су организовали велику потрагу за њим.[тражи се извор]

УДБА је организовала велику потјеру за Шипчићем, а откривена је и пећина у којој се скривао након што га је рођак одао. Удбаши су опколили скровиште са свих страна, у размени ватре је страдало неколико удбаша и четника, а сам Владо је успео да се извуче скочивши у Тару са велике висине, овај догађај је фотографијом овековечио један припадник Удбе који је носио фотоапарат, а запрешапћени Удбаши су веровали да је сигурно погинуо. Рођака који га је одао је поштедео захваљујући мајци Види која га је заклела да се неће светити.

Бројне потјере је и након тога комунистички режим организовао за Владом Шипчићем али без успјеха. Владова сналажљивост, познавање терена али и подршка локалног становништва га је увјек спашавало од сигурне смрти. Комунистички режим је 1955. године прогласио Владимира Шипчића својим непријатељем број 1.[тражи се извор]

Смрт[уреди]

Владо је по неким верзијама убијен у планини, а по другима је убијен на жељезничкој станици 29. јула 1957. док је са својом вереницом Аном покушавао наводно да побегне из Југославије у Француску. Званична смрт никад није потврђена па се у његовом крају вјерује да је можда успио побјећи па чак и да је можда још увјек жив.

Референце[уреди]

  1. ^ Димитријевић 2003, стр. 91–93.

Литература[уреди]