Srpska štampa u Bosni i Hercegovini do 1918. godine

Na bosanskohercegovačkom tlu prvi srpski listovi pojavili su se tek pri kraju turskog perioda, kada je reformisana vilajetska uprava, omogućila otvaranje prve moderne štamparije u Sarajevu 1866. godine. Na poziv bosanskog vezira Šerifa Osman-paše, nju je otvorio zemunski štampar Ignjat K. Sopron. Bio je prijatelj Srba i imao je zasluga za srpsku knjigu i književnost, pa to unekoliko objašnjava neobičnu pojavu da je upravo Nemac bio osnivač prve moderne štamparije i pokretač i urednik prvog srpskog lista u Sarajevu.

Nije ni potrebno reći da je relativno kasni početak bosanske periodike uopšte, bio uslovljen društveno-političkim prilikama u kojima je zemlja živjela, stagnirajući duže vrijeme u svom razvitku. Odocnela, štampa se ipak postepeno razvijala, pa su već u poslednjem turskom periodu za kratko vreme pokrenuta i izdavana četiri sedmična lista, tri u Sarajevu i jedan u Mostaru.

Bosanski vjestnik

Čim je osposobio svoju sarajevsku štampariju, Ignjat Sopron je pokrenuo Bosanski vjestnik, prve novine u ovim krajevima, koje je sam izdavao i uređivao. U interesantnim uspomenama Sopron je opisao uslove pod kojima je izdavao taj list, naročito svoj odnos prema Osman-paši i, uopšte, turskim vlastima, kao i puteve kojima je prikupljao aktuelne novinske vesti, koristeći pre svega usluge mnogobrojnih saradnika. Pored dopisnika iz više mesta (Sarajeva, Beograda, Zemuna, Tešnja, Bihaća, Mostara, Dubrovnika i dr.) jedan od glavnih saradnika bio je Miloš Mandić, učitelj srpske škole u Prijepolju, zvani „Miloš novinar“, koji je pored znanja nekoliko stranih jezika, znao i prevodio s turskog. Drugi saradnik bio je Teofil Petrović, upravitelj Srpske realke i vođa Srpskog omladiskog pokreta u Sarajevu.

Prvi broj Bosanskog vjestnika pojavio se 7, odnosno 19. aprila 1866, a poslednji viđeni broj je 25, izašao 24. oktobra 1867. godine. Izlazio je na srpskom jeziku, ćirilicom i štampan novim Vukovim pravopisom, jedanput nedeljno, na osam stranica, s kontinuiranom paginacijom. U pretplati list je stajao 60 turskih groša godišnje, a za Austriju i Srbiju osam forinti. U uvodniku prvog broja iznesen je program lista, u obazrivoj formi, uvažavajući vreme i prilike u kojima je pokrenut.

U nacionalnom pogledu program ovog lista je zastupao misao o posebnom bosanskom narodu i to obrazlagao istorijsko-geografskim osobenostima koje su se kroz vekove u Bosni, kao i drugim zemljama otomanske države, nesmetano od vlasti formirale. A na kraju programskog članka iskazana je zanimljiva misao. Odbacujući sanjarije idealista o bratimstvu naroda samo na osnovu moralnih sredstava, ukazano je na zajednicu materijalnih interesa kao važnost pokretača ljudskog progresa.

Soprona su savremenici iz raznih razloga napadali. Hrvati zbog ćirilice i srpske orijentacije lista, a Srbi zbog zamenjivanja srpskog imena bosanskim. I jedni i drugi zajedno su osuđivali njegovo stavljanje štamparije i lista u službu turskih političkih ciljeva. Sam Sopron je o tome zapisao u svojoj autobiografiji: "Zbog ovog bosansko-turskog preduzeća bio sam vrlo žestoko napadan od nacionalnih šovinista i kao turkofil ozloglašen, ja se ipak ponosim zadatkom koji sam sebi postavio;pojavio sam se kao krčilac napretku, jer sam u Bosni osnovao prvu štampariju i prve novine, a po to cenu nije nečasno biti nazvan i turkofilom".

Bosanskom vjestniku pripada naročiti značaj ne samo zbog prvenstva, već što svojim mnogobrojnim tekstovima pruža svedočanstvo o jednom veoma burnom vremenu koje inače ne obiluje pisanim domaćim izvorima.

Bosna – poluzvanični list

Prvi broj Bosne pojavio se 16(28) maja 1866. (13. muharema 1283. po Hidžretu). List je štampan na četiri stranice i to dve unutrašnje arabicom, na turskom jeziku, a dve spoljne ćirilcom, na srpskom jeziku. Naš tekst veran je prevod sa turskog. Poslednjih dvadeset brojeva Bosna je izlazila kao vilajetski poluzvanični list na osam strana, četiri unutrašnje na turskom i četiri spoljne na srpskom jeziku. Izašlo je ukupno 636 brojeva, a kroz celo vreme imao je trostruko datiranje, po starom i novom kalendaru i Hidžretu. U poslednje dve godine izlaženja imao je podnaslov "List za vilajetske poslove, vijesti i javne koristi". Od broja 46/1867 štampan je u Vilajetskoj štampariji i Sarajevu. U toku trinaestogodišnjeg izlaženja u Bosni se promenilo nekoliko urednika, koji nisu bili naznačeni na listu. Prvi urednik bio je Mustafa Refet Imamović.

O programu ovog lista Ignjat Sopron kaže: "O sadržaju tih novina nema se šta reći. Zvanične novine, kao praviteljstveni organi, imaju manje-više svuda isti zadatak, i bivaju tome shodno uređivane... Zvanične novine razdeljuju svoj sadržaj doduše na dva dijela, na zvanični i nezvanični. Ovaj poslednji saobštava obično onakve iste vijesti koje i drugi listovi saobštavaju, ali to biva samo u toliko, ukoliko to vlada za probitačno nalazi, da pokaže kako ona o takvim stvarima misli".

Sarajevski cvjetnik

Prvi broj Sarajevskog cvjetnika pojavio se 26. decembra 1868. po starom kalendaru (24. ramazana 1285), na četiri nepanigirane stranice, dvojezično s paralelnim tekstom arabicom, na turskom i ćirilicom, na srpskom jeziku. Prve godine list je štampan na žutoj hartiji. Izdavač i urednik Cvjetnika bio je Mehmed-Šakir Kurtćehajić. Iako je veći deo lista sam ispunjavao, on je imao i više povremenih saradnika: Gavro Vučković-Krajišnik, Teofil Petranović, Sava Kosanović, Ljubomir Bosančić, Dionisije Ilijević, Filaret Petrović, Špiro Kovačević i dr. Zbog finanskijskih poteškoća list nije izlazio od 24. juna 1871. do 25. septembra iste godine, pa je zato treće godište preneto u 1872. godinu.

Koncizno pisan, zanimljiv po sadržaju, u borbenom polemičkom tonu, Sarajevski cvjetnik je ubrzo stekao široku čitalačku publiku. Urednik je tvrdio da je imao preko 2000 pretplatnika. Program lista izložen je na uvodnom mestu prvog broja. "I srcem i jezikom želimo da odgovorimo novom vremenu na njetove pozive, no za rješenje toga zadatka, ne nalazimo drugog puta, nego put iskrenosti prema ljudstvu i tijem putem želimo, da svoje misli izražavamo..." Pisan čistim narodnim jezikom, Sarajevski cvjetnik je po sadržaju, načinu uređivanja i prezentaciji materijala, bio živ i borben, a samim tim i zanimljiv. Sav okrenut prema turskim vlastodršcima kojima je i služio, zbog čega je neprekidno napadan od srpskih i hrvatskih listova, on nije ni imao uvek potrebne odmerenosti ni objektivnosti. Ali i pored toga prilično je verno odražavao stanje i odnose u jednom žalosnom vremenu razjedinjenosti naroda koje je godinama trajalo i pretilo eksplozijom.

Prvi list u Hercegovini

Radi normalizovanja prilika i onemogućavanja ustanka 1876, Hercegovina je izdvojena iz bosanskog vilajeta u zasebnu administrativnu celinu sa sedištem u Mostaru. Tu je ubrzo došlo do formiranja štamparije, a najnužnija štamparska oprema preuzeta je iz sarajevske Vilajetske štamparije. Odmah zatim pokrenuta je Neretva, zvanični list hercegovačkog vilajeta.

Kao Bosna, i Neretva je dvojezični list sa paralelnim tekstom arabicom na turskom jeziku ( dve unutrašnje stranice ) i ćirilicom na srpskom jeziku (dve spoljašne stranice). Prvi broj Neretve pojavio se 6. safera 1293, odnosno 19. februara – 2. ožujka 1876, štampan je u novinskom formatu, jedanput nedeljno, u Tiskari vilajeta hercegovačkog. Glavni urednik bio je Mehmed Husuli, a prevodilac sa turskog Jozef Alkalaj. Prvi broj doneo je na uvodnom mestu programski članak. Početni pasus članka sročen je sav u slavu careva. Pošto je ukazano na važnost novina, pored ostalog i za unapređenje prosvete i obrazovanosti, o pokretanju Neretve kaže se: "Kao što su u svakom glavnom mjestu vilajeta novine ustanovljene, tako se i u ovom, od Bosne odvojenom Hercegovačkom vilajetu za dobro našlo, ovu ustanovu u život prevesti, s tom velikom nadeždom i željom: da dobar plod prinese. – S božjom pomoću dakle pečataju se i izdaju, zasada prema veličini i sredstvima ove oblasti, novine pod imenom Neretva, jedan put na neđelju. Ali ukoliko bude civilizacija i kultura u ovoj oblasti napredovala, u toliko će se i list Neretva raširivati".

Neretva je uređivana po ugledu na Bosnu. Imala je istu podelu na tri glavne rubrike. Donosila je vesti o personalnim promenama u upravi, naredbe, propise i druga zvanična saopštenja, domaće vesti, poneki podatak o ustanku i dr. Izdavana je u svega 300 primeraka, u burno ustaničko vreme, i nije poznato koliko je tačno brojeva izašlo.

Pod austro-ugarskom okupacijom

U periodu od 1878. do 1918, u doba austro-ugarske okupacije, pod uticajem promena koje su nastale u društvenom, političkom i privrednom životu brzim prodiranjem kapitalizma; u Bosni i Hercegovini dolazi do jačeg razvoja štampe. Naravno, u prvom periodu austro-ugarske vladavine, zbog stroge cenzure i nasleđene zaostalosti, taj razvoj je išao sporo. Štampa je bila u zavisnom položaju i morala je da se prilagođava težnjama okupatorske uprave, a ukoliko je pokušavala da se opire, njena reč je bila silom prigušivana. Izvesnu slobodu i nezavisnost postigla je tek posle 1903. godine, kada je vlast počela da biva liberalnija, a naročito posle 1907, kada je donesen Zakon o štampi i ukinuta preventivna cenzura. Uz sve ovo treba napomenuti da se ni nepismenost, koja je pritiskala zemlju, nije mogla lako prebroditi.

U Izveštaju o upravi Bosne i Hercegovine za 1906. godinu navedeno je da je krajem 1905. izlazilo u Bosni i Hercegovini 19 listova u 20.292 primeraka, a da je broj pretplatnika iznosio 16.260. Najveći tiraž i najveći broj imali su listovi za zabavu, pouku i književnost. Njih pet je štampano u 7.300 primeraka. Sedam političkoh listova štampano je u 7.050 primeraka . Na treće mesto dolaze crkveni i verski listovi – 3.702 primerka prosečno. Tako je te godine po jednom listu bilo prosečno 900 pretplatnika. Sa najvećim brojem primeraka štampana je Srpska riječ (3.000), a Bosanska vila 2.500, Pokret 1.000, Učiteljska zora, Školski vjesnik 800, Sarajevski list 686 primeraka. Od 16.260 pretplatnika samo je 9.809 bilo iz Bosne i Hercegovine, dok su ostali bili iz Austrije i drugih zemalja.

Najviše čitatelja imali su srpski listovi – oko 9.000, zatim hrvatski, pa muslimanski. Kako su se u periodu posle 1907. godine u Bosni i Hercegovini pojačale socijalne i političke tenzije, tako se povećavao i broj listova, pretplatnika i čitalaca. Novine su prodavane po lokalnim, trafikama i trgovačkim radnjama, ali je bila zabranjena prodaja po ulicama. Naravno, sve to ne znači su broj pretplatnika i ukupan tiraž listova bili izrazito veliki. U prvim danima austrijske okupacije izlazile su uglavnom zvanične Bosansko-hercegovačke novine, pokrenute 1. septembra 1878, koje su od beoja 62/1881 pretvorene u Sarajevski list. Privremeni upravitelj i idavatelj Novina postaje Jan Lukeng, porekolom Čeh, tada izveštavač Politische Correspondent-a. List je štampan latinicom na srpskohrvatskom jeziku, a neke naredbe i oglasi uporedo i na nemačkom. Izlazile su svake nedelje, četvrtkom, a od 1880. dva puta nedeljno.

Sarajevski list koji nastavlja Novine (1881-1918), sa urednikom Ivanom V. Popovićem dobija određeniju fizionomiju, što se posebno zapaža u rasporedu rubrika. Sada su na prvom mestu zvanične objave u uporednom tekstu na nemačkom i srpskohrvatskom, zatim sledi pregled političkih događaja, vesti iz sveta, sarajevske vesti, feljton, dopisi iz unutrašnjosti, oglasi, nove knjige. List je izlazio sredom, petkom i nedeljom, a od 1910. do 1912. izlazi pre podne utorkom, četvrtkom i subotom, a ponedeljkom, sredom i petkom posle podne pod imenom Večernji sarajevski list. Od 1912. izlazio je svaki dan, osim nedelje i praznika, i više nije izlazilo večernje izdanje. Odgovorni urednici bili su i Joža Ivanišević i Franja Mah, a saradnici u listu su bili Ivan Klarić, Đorđe Čokorilo, Nikola Vidanović, Vasa Kondić, Paja Radosavljević.