Pređi na sadržaj

Shizotipalni poremećaj ličnosti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kao i za druge poremećaje ličnosti, za shizotipalni poremećaj ličnosti karakteristični su duboko ukorenjeni maladaptivni obrasci ponašanja, odnosno značajne devijacije u sferi mišljenja, opažanja, afekta i komunikacije sa drugima. [1]

Ljudi sa shizotipalnim poremećajem ličnosti ispoljavaju deficite u socijalnoj komunikaciji i interakciji, zbog čega izbegavaju formiranje bliskih odnosa i drže se na distanci. Često pokazuju ekscentričnost u ponašanju, kao i tendenciju ka nelogičnom mišljenju i čudnim uverenjima koja nisu u skladu sa preovlađujućim kulturnim idejama. U kliničkoj slici neretko se javljaju i kognitivno-perceptivne distorzije. Ovaj obrazac uglavnom započinje u ranoj odrasloj dobi i nastavlja se tokom celog života. [2][3]

Dijagnostikovanje poremećaja[uredi | uredi izvor]

DSM-5[uredi | uredi izvor]

U okviru pete revizije Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (eng. DSM-5) poremećaji ličnosti grupisani su u tri klastera A,B,C. Shizotipalni poremećaj zauzima mesto u klasteru A u koji su svrstani još i paranoidni i shizoidni poremećaj ličnosti. DSM-5 definiše shizotipalni poremećaj kao „Sveobuhvatan obrazac socijalnih i međuljudskih deficita, obeležen akutnom nelagodnošću i smanjenim kapacitetom za bliske odnose, kao i kognitivnim ili perceptivnim izobličenjima i ekscentričnim ponašanjem, počev od ranog odraslog doba i prisutnim u različitim kontekstima".[4]

Da bi se uspostavila dijagnoza, potrebno je prisustvo najmanje pet od sledećih simptoma:

  • čudna verovanja ili magijsko mišljenje koje utiče na ponašanje i nije u skladu sa subkulturnim normama (npr. sujeverje, vera u vidovitost, telepatija ili „šesto čulo“, bizarne fantazije ili preokupacije)
  • abnormalna perceptivna iskustva, uključujući telesne iluzije
  • neobično razmišljanje i govor (npr. nejasan, posredan, metaforičan, preterano razrađen ili stereotipan)
  • neprimeren ili sužen afekat
  • čudno ponašanje ili izgled
  • nedostatak bliskih prijatelja
  • prekomerna socijalna anksioznost koja se ne smanjuje sa većim stepenom bliskosti i koja je obično povezana sa paranoičnim strahovima, a ne negativnom slikom o sebi

Da bi se uspostavila dijagnoza shizotipalnog poremećaja, bitno je isključiti mogućnost da se uočeni simptomi javljaju u okviru drugih bolesti, tj. shizofrenije, bipolarnog poremećaja, depresivnog poremećaja sa psihotičnim karakteristikama, drugih psihotičnih poremećaja ili poremećaja iz spektra autizma.

MKB-10[uredi | uredi izvor]

U okviru desete revizije Međunarodne statističke klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema (engl. ICD-10) shizotipalni poremećaj klasifikovan je kao poremećaj povezan sa shizofrenijom, za razliku od DSM-5 klasifikacije koja ga svrstava u poremećaje ličnosti. On je definisan kao "poremećaj koji karakterišu ekscentrično ponašanje i anomalije u razmišljanju i afektu, slične onima koji se primećuju kod shizofrenije, iako se specifični deficiti karakteristični za shizofreniju ne pojavljuju ni u jednoj fazi blesti."[5]

Nema dominantnih ili tipičnih simptoma, ali može biti prisutno bilo šta od sledećeg:

  • Neprikladan ili sužen afekat (osoba se čini hladnom i udaljenom);
  • Ponašanje ili izgled koji je ekscentričan ili neobičan;
  • Loš odnos sa drugima i tendencija ka socijalnom povlačenju;
  • Čudna verovanja ili magično razmišljanje, koji utiču na ponašanje i u suprotnosti su sa subkulturnim normama;
  • Sumnjičavost ili paranoidne ideje;
  • Neobična perceptivna iskustva uključujući somatosenzorne (telesne) ili druge iluzije, depersonalizaciju ili derealizaciju;
  • Nejasna, metaforična, preterano razrađena ili stereotipna razmišljanja, manifestovana čudnim govorom ili na druge načine, bez globalne inkoherentnosti;
  • Povremene prolazne kvazi-psihotične epizode ​​sa intenzivnim iluzijama, slušnim ili drugim halucinacijama i idejama poput sumanutih, obično se dešavaju bez spoljašnje provokacije.

Poremećaj ima hroničan tok, varijabilnog intenziteta, ponekad prerasta u shizofreniju. Nema definitivnog početka bolesti, a razvojni tok je sličan onom kod poremećaja ličnosti. Češći je kod osoba koji imaju rođake obolele od shizofrenije i veruje se da je deo genetskog „spektra“ shizofrenije.[5]

Etiologija bolesti[uredi | uredi izvor]

Genetski faktori[uredi | uredi izvor]

Shizotipalni poremećaj ličnosti široko je shvaćen kao deo „spektra shizofrenije“, s obzirom da pojedini nalazi ukazuju na veće stope shizotipalnog poremećaja kod osoba koje imaju rođake sa shizofrenijom. Iako u u kliničkoj slici shizotipalnog poremećaja ima određenih obeležja shizorenije, halucinacije, sumanute ideje i drastični poremećaji ponašanja nisu dominantni simtomi.[1]

Biološki i sredinski faktori[uredi | uredi izvor]

Rani teoretičari smatrali su da shizotipalni poremećaj predstavlja stanje koje prethodi razvoju shizofrenije, ali je ovo gledište u više navrata osporavano. Neki autori ističu nalaze prema kojima su postojeće genetske veze između shizotipije i shizofrenije najčešće skromne, te akcenat stavljaju na druge potencijalne faktore rizika. [2]

Istraživanjima se došlo do uvida da osobe obolele od shizotipije često imaju vrlo nezdravo porodično okruženje, ne samo u poređenju sa zdravim ispitanicima, već i u poređenju sa nekim psihijatrijskim pacijentima. Ovaj nalaz podstakao je napuštanje gledišta o zajedničkim faktorima rizika za shizotpiju i shizofreniju, zbog toga što postoji relativno malo dokaza da zlostavljanje i zanemarivanje utiče na nastanak shizofrenije. Dalje, ovi nalazi otvaraju mogućnost diferencijacije dve etiološki različite podgrupe shizotipalnog poremećaja. Jednu grupu činili bi pojedinci kod kojih bi genetska predispozicija za shizofreniju mogla objasniti shizotipske simptome, a drugu grupu činili bi oni kod kojih psihosocijalni distres doprinosi simptomatologiji. [6]

Jedna od implikacija za buduća istraživanja je da genetske i neurobiološke veze sa shizotipijom mogu biti jače i doslednije kod onih pojedinaca kod kojih se ne uočavaju psihosocijalni faktori rizika, odnosno oni koji nisu prošli kroz zlostavljanja i zanemarivanja. Buduće studije treba da dodatno ispitaju hipotezu o psihosocijalnim faktorima rizika za shizotipiju i da se pozabave uzročnim pitanjem zašto psihosocijalni faktori rezultiraju shizotipalnim simptomima. Jedna od hipoteza je da rano zlostavljanje, zanemarivanje i stres rezultiraju strukturnim i funkcionalnim oštećenjima mozga koja rađaju shizotipne simptome. Pretpostavlja se da značajan stres tokom kritičnog perioda razvoja može rezultirati neurorazvojnom reorganizacijom mozga i da bi delom mogao da objasni abnormalnosti u strukturi i funkciji mozga koje nalazimo u ovom poremećaju ličnosti. Rane traume i stres povezani su sa promenama u oslobađanju glukokortikoida i mogla bi se uzeti u obzir pri razmatranju poremećaja u lučenju kortizola kod shizotipalnih ličnosti. Slično tome, zlostavljanje je povezano sa povećanim nivoima dopamina i homovanilične kiseline i s obzirom da se čini da su rane psihološke traume nešto češće povezane sa kasnijim kognitivno-perceptivnim distorzijama, zlostavljanje bi moglo delimično da objasni pretpostavljenu vezu između ovih shizotipalnih simptoma i povišenog nivo dopamina.[6]

S druge strane imamo i hipoteze koje naglašavaju prevashodno uticaj socijalne, pre svega porodične, sredine na pojavu simtoma. Tvrdi se da bi nedostatak poverenja i osećanja sigurnosti u detinjstvu moglo predstavljati predispoziciju za razvoj paranoičnog atributivnog stila, socijalne anksioznosti, problema u bliskim odnosima i sticanju prijatelja uopšte. Slično tome, neki autori ističu važnost afektivnog vezivanja u detinjstvu, verujući da ukoliko ono nije bilo adekvatno, može uticati na kasnije probleme u interpersonalnim odnosima, kao i na simptome kao što su suženo afektivno reagovanje i neobično socijalno ponašanje.[6]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Farmakoterapija[uredi | uredi izvor]

Lekovi mogu igrati primarnu ili pomoćnu ulogu u lečenju pacijenata sa simptomima shizotipalnog poremećaja ličnosti. Bitno je najpre utvrditi prisustvo mogućih komorbiditeta. Shizotipski poremećaj često se javlja zajedno sa velikim depresivnim poremećajem, distimijom i socijalnom fobijom. [7] Ponekad se može javiti istovremeno sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem i otežavati proces lečenja. [8] Takođe, može postojati povezanost i sa bipolarnim poremećajem. [9] Tretman se zatim planira zavisno od sveukupne prisutnosti, dominantnosti i težine pojedinih simptoma.

Ukoliko su prisutne teškoće sa pažnjom i kognitivnim sposobnostima, pokazuje se da do poboljšanja mogu dovesti stimulansi koji se primenjuju u tretmanu ADHD-a. Ukoliko su pak u kliničkoj slici prosutne i psihotične epozode, primena stimulansa iziskuje oprez i praćenje stanja pacijenta. [10]

Osobe sa shizotipalnim poremećajem se obraćaju za pomoć često zbog osećanja usamljenosti, depresivnih raspoloženja i anksioznosti.[1] [11] U tim slučajevima moguća je primena antidepresiva i anksiolitika, često benzodiazepina.[10]

Kada su u pitanju antipsihotici, potrebno je, na osnovu procene stanja pacijenta, prilagoditi režim davanja ovih lekova, oni se uglavnom daju u kraćim vremenskim intervalima i u manjim dozama nego u slučajevima shizofrenije. [1] Veoma je bitna pažljiva primena antipsihotika, s obzirom da pacijenti sa shizotipalnim poremećajem najčešće nemaju toliko velike tegobe sa psihotičnim simptomima, osim u slučajevima povišenog psihosocijalnog stresa kada mogu razviti kraće psihotične epizode. Među preparatima iz ove grupe lekove često se daje risperidon za koji se pokazalo se da poboljšava i pozitivne i negativne simptome. [10]

Psihoterapija[uredi | uredi izvor]

Ljudima sa shizotipskim poremećajem ličnosti psihoterapija može biti teška, jer im interakcija i uspostavljanje odnosa sa drugima stvaraju neugodnost. Međutim, terapeut može da podstakne razvoj poverenja poštujući pacijentovu potrebu za većom distancom. [3][12] S obzirom da ljudi sa ovim poremećajem imaju poteškoća u prepoznavanju društvenih znakova, često je potrebno sprovesti trening socijalnih veština, ne bi li na taj način olakšali terapijski proces, ali i klijentovo snalaženje u svakodnevnom kontekstu. [1] [3] Poteškoće u socijalnim interakcijama mogu dovesti do ličnog razočaranja i loše slike o sebi, a upravo ovakvi problemi treba da zauzmu važno mesto u procesu lečenja. Ako su simptomi osobe blagi do umereni, njeno prilagođavanje sredini često je moguće uz malu podršku, međutim, ukoliko je u pitanju teža klinička slika, osoba se može suočavati sa mnogo dubljim problelima u sferi socijalnog funkcionisanja. U tim slučajevima i najmanje interakcije na poslu mogu biti okidači anksioznosti, a teško im mogu padati i druge svakodnevne radnje poput odlaska u kupovinu. Zato je važno obezbediti adekvatan nivo podrške i od strane porodice, odnosno od što više članova zajednice kojoj osoba pripada.[3] Najčešće se primenjuju različite forme kognitivno-bihejvioralne terapije.[11] Poželjno je sprovoditi i porodičnu terapiju[11], dok se grupna terapija preporučuje samo ako je grupa dobro strukturirana i podržavajuća, jer bi u suprotnom moglo doći do pogoršanja simptoma. [13] Zbog hroničnog toka bolesti, najviša efikasnost postiže se dugoročnim odlaskom na terapijske seanse.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Jašović Gašić, Miroslava; Lečić Toševski, Dušica (2007). Psihijatrija. Beograd: Medicinski fakultet Beograd. ISBN 978-86-7117-192-2. 
  2. ^ a b Butcher, James Neal (2014). Abnormal psychology. Susan Mineka, Jill M. Hooley (Sixteenth izd.). Boston. ISBN 978-0-205-94428-6. OCLC 835951557. 
  3. ^ a b v g Publishing, Harvard Health (13. 3. 2019). „Schizotypal Personality Disorder”. Harvard Health. Pristupljeno 2021-04-29. 
  4. ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders : DSM-5. American Psychiatric Association, American Psychiatric Association. DSM-5 Task Force (5th izd.). Arlington, VA: American Psychiatric Association. 2013. ISBN 978-0-89042-554-1. OCLC 830807378. 
  5. ^ a b The ICD-10 classification of mental and behavioural disorders : clinical descriptions and diagnostic guidelines. World Health Organization. Geneva: World Health Organization. 1992. ISBN 92-4-154422-8. OCLC 28294867. 
  6. ^ a b v Raine, Adrian (2006). „Schizotypal Personality: Neurodevelopmental and Psychosocial Trajectories”. Annual Review of Clinical Psychology (na jeziku: engleski). 2 (1): 291—326. ISSN 1548-5943. PMID 17716072. doi:10.1146/annurev.clinpsy.2.022305.095318. Arhivirano iz originala 30. 04. 2021. g. Pristupljeno 29. 04. 2021. 
  7. ^ Comprehensive handbook of psychopathology. Patricia B. Sutker, Henry E. Adams (3rd izd.). New York: Kluwer Academic. 2002. ISBN 0-306-47377-1. OCLC 50322422. 
  8. ^ Essential psychiatry. Robin M. Murray (4th izd.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. 2008. ISBN 978-0-511-42982-8. OCLC 298067373. 
  9. ^ Pulay, Attila J.; Stinson, Frederick S.; Dawson, Deborah A.; Goldstein, Risë B.; Chou, S. Patricia; Huang, Boji; Saha, Tulshi D.; Smith, Sharon M.; Pickering, Roger P. (2009-05-16). „Prevalence, Correlates, Disability, and Comorbidity of DSM-IV Schizotypal Personality Disorder: Results From the Wave 2 National Epidemiologic Survey on Alcohol and Related Conditions”. The Primary Care Companion to the Journal of Clinical Psychiatry. 11 (2): 53—67. ISSN 1523-5998. PMC 2707116 Slobodan pristup. PMID 19617934. doi:10.4088/PCC.08m00679. 
  10. ^ a b v Rosell, Daniel R.; Futterman, Shira E.; McMaster, Antonia; Siever, Larry J. (2014). „Schizotypal Personality Disorder: A Current Review”. Current Psychiatry Reports (na jeziku: engleski). 16 (7): 452. ISSN 1523-3812. PMC 4182925 Slobodan pristup. PMID 24828284. doi:10.1007/s11920-014-0452-1. 
  11. ^ a b v „Schizotypal personality disorder - Diagnosis and treatment - Mayo Clinic”. www.mayoclinic.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-30. 
  12. ^ Personality disorders in modern life. Theodore Millon, Theodore Millon (2nd izd.). Hoboken, N.J.: Wiley. 2004. ISBN 0-471-66850-8. OCLC 57291241. 
  13. ^ Handbook of personality disorders : theory, research, and treatment. W. John Livesley. New York: Guilford Press. 2001. ISBN 1-57230-629-7. OCLC 45750508. 
  14. ^ Stone, M. (1985-01-01). „Schizotypal Personality: Psychotherapeutic Aspects”. Schizophrenia Bulletin. 11 (4): 576—589. ISSN 0586-7614. PMID 4081651. doi:10.1093/schbul/11.4.576. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Схизотипални_поремећај_личности&oldid=27020001”