Sholastička medicina

Prikaz škole u 14. veku

Sholastička medicina jedan je od pojavnih oblika srednjovekovne medicine koji se temeljio samo na tradiciji i proceni autoriteta, i odricanju od iskustva, posmatranja i samostalnog istraživanja. Njene metode sastojale su se u diskusijama, njena teorija u filozofiji, njen cilj podređivan je dogmama i autoritetima. Nastava na novoosnovanim sveučilištvima sastojala se u čitanju i komentarisanju klasičnih tekstova Aristotela, Galena, Avicene.

U 12. veku u Zapadnoj Evropi sve masovnije se otvaraju medicinske i druge škole u Oxfordu, Montpilijeru, Bolonji, Parizu, Padovi. Na razvoj sholastičke medicine u ovim školama najviše je uticala salernska škola i arapska medicina i na zapadu Evrope pojava sholastike srednjovekovne hrišćanske filozofije, koja je preovaladala u crkvenim i manastirskim školama i ranim evropskim univerzitetima u periodu od 12. do 16. veka.

Osnovne postavke

Sholastičku medicinu možemo smatrati jednom od oblast sholastike (od grč. reči σχολεῖον - dokolica; lat. schola - škola) ili srednjovekovne hrišćanske filozofije, koja je upražnjavana u crkvenim i manastirskim školama i ranim evropskim univerzitetima.

Sam naziv sholastika, sholastički znači „učiteljska“–sholastička filozofija je filozofija koju predaju učitelji, po talno određenom programu sa određenim naglascima u proučavanju.

Iako se termin sholastika često koristi za označavanje doktrinarnih stanovišta za koja se tvrdi da su bili dominantna u srednjem veku, sholastika, u stvari, ima slobodnije i šire značenje. Ovaj termin bi se mogao adekvatnije primeniti na jedan filozofski pokret svojstven naročito (iako ne isključivo) srednjovekovnim školama i univerzitetima od 12. do ranog 16. veka, karakterističan kako po metodu tako i po sadržaju.

Po metodu, izrazitim naglašavanjem sistematizovanja znanja i strogom upotrebom logike u pronalaženju prihvatljivog stanovišta među suparničkim autoritetima; po sadržaju, stalnim nastojanjem da se filozofsko racionalno rasuđivaše primeni ne samo na logiku, epistemologiju, etiku, prirodnu nauku i metafiziku, nego isto tako i na ona osnovna hrišćanska uverenja koja se ne temelje na razumu, nego na otkrivenju Svetog pisma.

Sholastika ima poseban odnos prema teologiji, jer postavlja zahtev da filozofija objasni verske dogme i privede čoveka razumevanju objavljenih i prihvaćenih istina. Njen cilj nije naći istinu, nego shvatiti i opravdati već predanu, objavljenu istinu. Argumentacija se uglavnom poziva na autoritete tradicije (Biblija, sveti oci, a posebno Aristotel)

Medicinska učenja sholastičara temelje se na arabiziranom galenizmu koji je dosta dogmatski i ne dopušta individualno naučno istraživanje. Svaka slobodnija razmišljanja nailazila su na otpor lekara i crkvenih velikodostojnika, jer primarna svrha sholastike nije bila pronaći odgovor na neko pitanje ili razrešiti neku kontradikciju, što je u direktnoj suprotnosti sa težnjom medicine ka stalnim istraživanjima. Iako sloboda rada, razmišljanja i naučnog duha u njima nije bila naročito jaka, ove škole će ipak odigrati važnu ulogu u određenom periodu razvoja medicine u Evropi.

Nastava se sastojala u čitanju i tumačenju, raspravama (dijalektičkom mišljenju i debatnom nadmetanju) zasnovanim na klasičnim tekstovim (koji su bili zvanični uđžbenici); – Hipokratovih „Aforizama“, Galenova „Ara parva“, Razesovih „Nonus Rhasi ad Almansorem“ i Aviceninih „Kanun“. Nakon završetka studija učenici su sticali „bakalaureat“ – diplomu o završenom obrazovanju; a sledeći nivo je je bio sticanje obrazovanje za zvanja lekara. Najviši akademski stepen obrazovanja bilo je zvanje magistra.

Začeci sholastičke medicine

Mapa Kneževine Salerno iz 1077.

Konstantin Afrički izvodi nastavu u Salernskoj školi

Bolesnici pokazuju svoju mokraću Konstantinu Afričkom

Trotula de Ruđero (12. vek) najpoznatija žena lekar (lat. Mulieres Salernitanae) iz „Salernitane“.

U periodu razvoja ljudskog društva, kada je pretila opasnost da sve do tada stečeno medicinsko znanje padne u zaborav, pod jakim uticajem crkvenog dogmatizma u Benediktinskoj bolnici (osnovanoj u 7. veku) u Salernu, osnovana je s kraja 9. veka medicinska škola (paralelno sa školom u Šarlemanu) ...„da se medicina istovremeno uči i proučava“... Tako se na prostoru juga apeninskog poluostrva (na kome su bile žive veze sa kulturom Bizanta i Halifata) formirala oaza medicine, u Medicinskoj školi „Salernitani“ (ital. Scuola Medica Salernitana), prvoj medicinskoj školi u istoriji medicine na prostoru Evrope.

Salerno, grad u Kneževini Benvenuto kasnije Kneževini Salerno (na jugu Italije u blizini Napulja), pstao je ostao pošteđen od pljačke i razaranja, nakon pada Rimskog carstva. Za vreme seobe naroda na ovaj prostor dolazili su mnogi učeni i pametni ljudi ali i bolesnici, a kasnije i ranjenici iz krstaških ratova, koji su u ovom gradu tražili spas za svoje medicinske probleme.

U takvim grad je bio u prednosti; zbog mešanja i pozitivnog uticaja raznih kultura; izuzetno povoljnog geografskog i klimatskog položaja (prirodno lečilište) i postojanja većeg broja „laika“ (koji nisu bili pod uticajemjem katoličke crkve) a bavili su se hirurgijom i ginekologijom što je u samostanima bilo zabranjeno.

Bitan momenat za intenzivniji razvoj medicinske škole nastaje u drugoj polovini 11. veka kada u Salerno oko 1070. dolazi Konstantin Afrički (1010-1087), kao sekretar Roberta Guiscarda, vojvode od Salerna. On je službovao u samostanu Monte Kasino, kao pasionirani ljubitelj literature i orijentalnih jezika, najveći prevodilac medicinske literature sa arapskog na latinski jezik. Njegova zasluga je obogaćenje školske biblioteku brojnim arapskim medicinski delima, ali i najvažnijim delima, već zaboravljene, grčke medicine. On je sav ta dela preveo na latinski jezik.

Veći broj, medicinskim veštinama sklonih ljudi i žene, koji su se na ovaj ili onaj način bavili lečenjem, a nisu bili pod uticajemjem katoličke crkve, okupljalo se u Salernu i započelo mukotrpan pionirski rad na osnivanju medicinske škole, koja je u početku imala isključivo „laički karakter“.

„Salernitana“ je odmah na početku prihvatila najbolja učenja iz grčke, židovske i arapske medicine i tome neprestano pridodalvala svoja velika iskustva iz pčelarstva i farmakologije, a istovremeno održavala i jake veze sa monaškom medicinom velikog benediktanskog manastira u Monte Kasinu. Tako je u njoj nastala bogata medicinska književnost. Od posebnog značaja, sa kulturološke tačka gledanja, bila je uloga žena u teoretskom i praktičnom izvođenju nastave u ovoj školi. Žene koje su predavale i radile u školi poznate su pod imenom (lat. Mulieres Salernitanae). Talijanka Trotula de Ruđiero, smatrana je najučenijom ženom lekarem svoga vremena, a i kasnije. Trotula je napisala traktat o ženskim bolestima (lat. De mulierum passionibus), u kojoj je obradila teme iz ginekologije i akušerstve.

Školsku biblioteku je značajno obogatio svojim prevodima Konstantin Afrički sa više stotina dela (među kojim je bila najpoznatija zbirka – Articella) ranijih kultura, i omogućio dalji razvoj medicine u Salernu i dao formu čitavoj školi, koja početkom 12. veka postaje pravi medicinski fakultet, prvi u Evropi. Konstantin je takođe napisao i neke sopstvene, originalne radove, ali je i stručnjacima veoma teško razlikovati ono što je nesumnjivo originalano delo od onoga što treba pripisati njemu i vremenu u kome je on radio (zbog toga što je često svojim potpisom potpisivao i neka dela drugih autora), ...„tako da je do danas nedovoljno razjašnjeno koliki je njegov stvarni doprinos medicini.“

Škola je više unapređivala praktičnu medicinu, a manje teoriju. Secirane su životinje (svinje), a u 13. veku i ljudski leševi. Neke od bitnih metoda dijagnostike koje su primenjivane bile su uroskopija, i određivanje kvaliteta pulsa.

U 11. i 12. veku nastaju glavna književna dela salernitanskih magistara, iz skoro svih oblasti medicine:

• Iz Konstantinovih prevoda i dorada, nastala je zbirka medicinskih traktata Articela (Articella), koja je srednjovekovnim studentima pružala važne podatke o hipokratsko-galenskoj doktrini.
• Platerijeva Practica brevis, farmakološki priručnik Circa instans
• Anonimnog autora, priručnik kliničke medicine De agritudinum curatione
• Magistar Kofo (Copho) je napisao prvu zapadno-evropsku „anatomsku monografiju“ (Anatomio porci)
• Nirurzi Rodžer i Rolando više hirurških priručnika,
• Magistar Benvenute Grafeo je napisao raspravu o lečenju očnih bolesti (lat. Practica ocularum).
• Dela napisana popularnim (narodnim) jezikom u stihovima „Salernske regule“ (lat. Regimen sanitas Salernitanum) bila su namenjena širem krugu čitalaca, i služila su narednih nekolikon stotina godina kao narodni priručnik higijene, koji je preveden na sve jezike pa i na hrvatski (1768).

U Salernu su izvođene i operacije; trbušnih kila, suženja mokraćovoda, katarakte, litotomije i plastične operacije. Salernitanska škola dostiže vrhunac u 12. veku kada su u njoj radili magistri Mauro i Urso, vešti lekari i originalni pisci rasprava o antomiji, uroskopiji i dejstvu lekova. Veliku popularnost steklo je delo magistra Rodžera napisao 1170. pod nazivom „Hirurška praksa“ (Practica chirurgiae)., a njegov učenik Roland iz Parme, koji je radio u Parmi i Bolonji, delo je preradio i izdao kao „Chirurgia Rolandina“.

Prvi fakultet u Evropi

Studenti u vrtu Medicinske škole u Salernu izučavaju biologiju.

Na osnovu tradicionalnih predanja (legende) Medicinsku školu (fakultet) u Salernu osnovali su; latin po imenu Salernus, grk po imenu Pontus, arap po imenu Adela i Jevrejin po imenu Helinus. Legenda, takođe kaže, da je škola, „sagrađena“ na osnovama latinske kulturne, koja je kasnije „oplemenjena“ znanjem iz kulturnog nasleđa drugih naroda.

Zahvaljujući medicinskoj školi u Salernu, medicina je prva naučna disciplina koja je u srednjem veku napustila manastire i ponovo se suočila sa „svetom“ i eksperimentalnom praksom i omogućila ponovo otkrivanja klasičnih dela, medicine i drugih naučnih oblasti, davno zaboravljenih u manastirima. Za njen nastanak i razvoj, veliki doprinos su dali monasi, manastira Salerna i obližnje Opatije Kava (Badia di Cava), benediktanci među kojima su se posebno istakla tri monaha (ovim redosledom);..„u 11. veku,  Papa Grgur (Gregorio VII), iguman Monte Kasina, Erazmo (kasnije papa Viktor III  Vittore III) ) i episkop Alfano (lekar, arhitekta i pesnik)“.

Salerno je prvo mesto gde se sticalo više medicinsko obrazovanje; student je tri godine učio logiku, a pet godina medicinu i godinu dana obavljao lekarsku praksu pod nadzorom diplomiranog lekara. Svaki svršeni đak škole je takođe morao, svakih 5 godina, da obavi obdukciju na ljudkom telu. U školi su pored nastave medicine (na koju su primena žene kao studenti ili nastavnici), takođe su održani kursevi iz filozofije, teologiju i zakonodavstva i to je jedan od glavih razlog zašto ovu školu neki smatraju prvim univerzitetom ikada osnovanaim u svetu.
Kao rezultat takvog obrazovanja i rada, lekari iz „Salernitane“, muškarci i žene, bili su bez premca u srednjovekovnom zapadnom Mediteranu po posedovanju praktičnih znanja i veština iz medicine. Ljudi iz celog sveta masovno su dolazili u Medicinsku školu u Salernu, jedni da nađu spas i lek za svoje bolesti, a drugi kao i studenti, da uče „umetnost medicine“.

Ovakav napredak škole naveo je Ruđera II, kralja (kneza) Sicilije, da 1140. zakonom zabrani lečenje svima koji nemaju medicinsku diplomu. Diploma je trebalo da bude potvrđena od strane državnih vlasti i zato je Fridrih II, car Svetog rimskog carstva (1240) salernskoj školi dao pravo da izdaje diplome, samo pod uslovom da je kandidat savladao obdukciju ljudskih leševa. Medicinska škola u Salernu je u to doba bila prvi medicinski fakultet u Evropi u kome su nastala i prva pravila o kvalifikacijama potrebnim za vršenje lekarske prakse i razdvajanje rada lekara od lekarnika.

Spoljašnje veze

• Sholasticizam u 13. veku (jezik: engleski)