Pređi na sadržaj

Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa
Ugovor između Sjedinjenih Američkih Država i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika o eliminaciji njihovih raketa srednjeg i manjeg dometa
Gorbachev and Reagan sign the INF Treaty.
Mihail Gorbačov i Ronald Regan potpisuju INF ugovor.
Potpisan8. decembar 1987. [1]
MestoBela kuća, Vašington, Sjedinjene Američke Države
Datum primene1. jun 1988.
UslovRatifikacija od strane Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država
Istek2. avgust 2019.
PotpisniciSovjetski SavezMihail Gorbačov
Sjedinjene Američke DržaveRonald Regan
Strane SSSR
 SAD
JeziciEngleski i ruski
Text of the INF Treaty

Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF Ugovor)[a] je bio ugovor o kontroli naoružanja između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza (i države naslednice, Ruske Federacije). Američki predsednik Ronald Regan i sovjetski generalni sekretar Mihail Gorbačov potpisali su sporazum 8. decembra 1987.[2] Američki Senat odobrio je sporazum 27. maja 1988, a Regan i Gorbačov su ga ratifikovali 1. juna 1988.[2][3]

Ugovor o INF zabranio je sve nuklearne i konvencionalne balističke rakete, krstareće rakete i bacače raketa dometa od 500 do 1000 kilometara (kratki srednji domet) i 1000 do 5000 kilometara (srednji domet). Sporazum se nije odnosio na rakete iz vazduha ili mora.[4][5] Do maja 1991. godine, nacije su eliminisale 2692 projektila, nakon čega je usledilo 10 godina provera na licu mesta.[6] Predsednik Donald Tramp objavio je 20. oktobra 2018. da povlači SAD iz sporazuma zbog ruskog nepoštovanja,[7][8][9] navodeći da je Rusija prekršila sporazum razvijanjem i razmeštanjem krstareće rakete srednjeg dometa. poznat kao SSC-8 ( Novator 9M729 ).[10][11] Trampova administracija je tvrdila da je još jedan razlog za povlačenje bio da se suprotstavi kineskom gomilanju oružja u Pacifiku, uključujući i u Južnom kineskom moru, pošto Kina nije bila potpisnica sporazuma.[7][12][13] SAD su formalno suspendovale sporazum 1. februara 2019,[14] a Rusija je to učinila sledećeg dana kao odgovor.[15] Sjedinjene Države su se zvanično povukle iz sporazuma 2. avgusta 2019.[16]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

U martu 1976. Sovjetski Savez je prvi put rasporedio RSD-10 Pioneer (na zapadu nazvan SS-20 Saber) na svojim evropskim teritorijama; mobilna, prikrivajuća balistička raketa srednjeg dometa (IRBM) sa višestrukim nezavisno ciljanim povratnim vozilom (MIRV) koje sadrži tri nuklearne bojeve glave od 150 kilotona.[17] Domet SS-20 od 4700-5000 kilometara bio dovoljno velik da dopre do zapadne Evrope sa sovjetske teritorije; domet je bio nešto ispod minimalnog dometa Sporazuma o ograničenju strateškog naoružanja II (SALT II) za interkontinentalnu balističku raketu (ICBM), 5.500 km (3.400 mi).[18][19][20] SS-20 je zamenio stare SS-4 Sandal i SS-5 Skean, za koje se smatralo da predstavljaju ograničenu pretnju za Zapadnu Evropu zbog svoje loše preciznosti, ograničenog nosivosti (jedna bojeva glava), dugog vremena pripreme za lansiranje, težine prikrivanje i nedostatak mobilnosti koji ih je izložio preventivnim napadima NATO-a pre planiranog napada.[21] Dok su SS-4 i SS-5 viđeni kao odbrambeno oružje, SS-20 je viđen kao potencijalni ofanzivni sistem.[22]

Sjedinjene Države, tada pod predsednikom Džimijem Karterom, u početku su smatrale svoje strateško nuklearno oružje i nuklearne letelice kao adekvatne protivure SS-20 i dovoljno sredstvo odvraćanja od moguće sovjetske agresije. Međutim, 1977. godine, kancelar zapadne Nemačke Helmut Šmit je u svom govoru tvrdio da treba istražiti odgovor Zapada na raspoređivanje SS-20, poziv koji je ponovio i NATO, s obzirom na uočeni nedostatak Zapada u evropskim nuklearnim snagama.[20] Leslie H. Gelb, pomoćnik američkog državnog sekretara, kasnije je ispričao da je Šmitov govor izvršio pritisak na SAD da razviju odgovor.[23]

SS-20 lanseri

Dana 12. decembra 1979. godine, nakon pritiska Evrope za odgovor na SS-20, zapadni ministri spoljnih poslova i odbrane na sastanku u Briselu doneli su odluku o dvostrukom koloseku NATO-a.[20] Ministri su tvrdili da je Varšavski pakt „razvio veliku i rastuću sposobnost u nuklearnim sistemima koji direktno ugrožavaju Zapadnu Evropu“: nuklearne sisteme „pozorišta“ (tj. taktičko nuklearno oružje).[24] U opisu ove otežane situacije, ministri su se direktno osvrnuli na SS-20 koji sadrži „značajna poboljšanja u odnosu na prethodne sisteme u obezbeđivanju veće preciznosti, veće mobilnosti i većeg dometa, kao i više bojevih glava“. Ministri su izmenjenu situaciju pripisali i razmeštanju sovjetskog strateškog bombardera Tupoljev Tu-22M, za koji su verovali da je imao mnogo bolje performanse od svojih prethodnika. Nadalje, ministri su izrazili zabrinutost da je Sovjetski Savez stekao prednost nad NATO u „nuklearnim snagama dugog dometa“ (LRTNF), a takođe je značajno povećao nuklearni kapacitet pozorišta kratkog dometa.[25]

Odluka o dvostrukom koloseku uključivala je dva „traka“ politike. U početku, od 7.400 nuklearnih bojevih glava, 1.000 bi bilo uklonjeno iz Evrope, a SAD bi nastavile bilateralne pregovore sa Sovjetskim Savezom sa ciljem da ograniče nuklearne snage na pozorištu. Ukoliko ovi pregovori propadnu, NATO bi modernizovao sopstvene LRTNF, ili nuklearne snage srednjeg dometa (INF), zamenom američkih raketa Peršing 1a sa 108 lansera Peršing II u Zapadnoj Nemačkoj i razmeštanjem 464 krstareće rakete BGM-109G na kopno (GLCM) Belgija, Italija, Holandija i Ujedinjeno Kraljevstvo počevši od decembra 1983.[19][26][27]

Pregovori[uredi | uredi izvor]

Rani pregovori: 1981–1983.[uredi | uredi izvor]

Sovjetski Savez i Sjedinjene Države su se složile da otvore pregovore i preliminarne diskusije, nazvane Preliminarni pregovori o nuklearnim snagama srednjeg dometa,[19] koji su počeli u Ženevi, u Švajcarskoj, u oktobru 1980. godine. Odnosi su u to vreme bili zategnuti zbog sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine koja je navela Ameriku da uvede sankcije protiv SSSR-a. Dana 20. januara 1981. Ronald Regan je položio zakletvu nakon što je pobedio Džimija Kartera na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama 1980. godine. Formalni pregovori počeli su 30. novembra 1981. sa američkim pregovaračima koje je predvodio Regan i pregovaračima Sovjetskog Saveza sa generalnim sekretarom Leonidom Brežnjevom. Srž pregovaračke pozicije SAD odražavala je principe iznesene pod Karterom: bilo kakva ograničenja stavljena na kapacitete američkih INF-a, iu smislu „plafona“ i „prava“, moraju biti uzvraćena ograničenjima na sovjetske sisteme. Pored toga, SAD su insistirale da se uspostavi dovoljan režim verifikacije.[28]

Pol Nice, 1983.

Pol Nice, iskusni političar i dugogodišnji predsednički savetnik za politiku odbrane koji je učestvovao u pregovorima o SALT, predvodio je američku delegaciju nakon što ga je regrutovao državni sekretar Aleksandar Hejg. Iako je Nitze podržao prvi sporazum o SALT-u, on se protivio SALT-u II i podneo je ostavku iz delegacije SAD tokom pregovora. Nitze je tada bio i član Komiteta za sadašnju opasnost, izrazito antisovjetske grupe sastavljene od konzervativnih republikanaca.[23][29] Julij Kvicinski, drugi po rangu zvaničnika sovjetske ambasade u Zapadnoj Nemačkoj, predvodio je sovjetsku delegaciju.[22][30][31][32]

18. novembra 1981, neposredno pre početka formalnih pregovora, Regan je izneo nultu opciju ili predlog „nula-nula”.[33] Pozvao je na zadržavanje američkog raspoređivanja sistema GLCM i Pershing II, uzvraćeno sovjetskim eliminacijom svojih projektila SS-4, SS-5 i SS-20. Činilo se da su male šanse da se nulta opcija usvoji zbog sovjetskog protivljenja, ali je taj gest bio dobro prihvaćen u evropskoj javnosti. U februaru 1982. godine, američki pregovarači su izneli nacrt sporazuma koji sadrži nultu opciju i globalnu zabranu raketa srednjeg i kratkog dometa, pri čemu je poštovanje obezbeđeno strogim, iako nespecifikovanim, programom verifikacije.[30]Mišljenja unutar Reganove administracije o nultoj opciji bila su pomešana. Ričard Perl, tadašnji pomoćnik ministra odbrane za globalna strateška pitanja, bio je arhitekta plana. Sekretar odbrane Kaspar Vajnberger, koji je podržavao nastavak nuklearnog prisustva SAD u Evropi, bio je skeptičan prema planu, iako ga je na kraju prihvatio zbog njegove vrednosti u stavljanju Sovjetskog Saveza „u defanzivu u evropskom propagandnom ratu“. Regan je kasnije ispričao da je „nulta opcija proizašla iz realnosti nuklearne politike u zapadnoj Evropi“.[33] Sovjetski Savez je odbacio plan ubrzo nakon što su ga SAD predložile u februaru 1982. godine, tvrdeći da bi i SAD i SSSR trebalo da budu u stanju da zadrže rakete srednjeg dometa u Evropi. Konkretno, sovjetski pregovarači su predložili da se broj INF raketa i aviona raspoređenih u Evropi sa svake strane ograniči na 600 do 1985. i 300 do 1990. godine. Zabrinuti da bi ovaj predlog primorao SAD da povuku avione iz Evrope i ne raspoređuju rakete INF, imajući u vidu američku saradnju sa postojećim britanskim i francuskim razmeštanjima, SAD su predložile „jednaka prava i ograničenja“—SAD bi bilo dozvoljeno da pariraju sa sovjetskim SS-20 raspoređivanja.[30]

Između 1981. i 1983. godine, američki i sovjetski pregovarači okupili su se na šest rundi razgovora, svaki po dva meseca - sistem zasnovan na ranijim pregovorima o SALT-u.[30] Delegaciju SAD sačinjavali su Nitze, general-major Vilijam F. Berns iz Združenog načelnika štabova, Tomas Grejem iz Agencije za kontrolu naoružanja i razoružanja (ACDA) i zvaničnici američkog Stejt departmenta, Kancelarije sekretara za odbranu, i Savet za nacionalnu bezbednost SAD. Pukovnik Norman Klajn, učesnik u razgovorima o SALT-u, služio je kao Nitzeov načelnik štaba.[22][34]

Bilo je malo konvergencije između dve strane tokom ove dve godine. Napori SAD da odvoje pitanje aviona sa nuklearnom sposobnošću od pitanja raketa srednjeg dometa uspešno su usmerili pažnju na poslednje, ali malo jasnog napretka po tom pitanju je postignuto. U leto 1982. Nice i Kvicinski su krenuli u „šetnju šumom“ u planinama Jura, daleko od formalnih pregovora u Ženevi, u nezavisnom pokušaju da zaobiđu birokratske procedure i prekinu pregovarački ćorsokak.[35][22][36] Nice je kasnije rekao da je cilj njegovog i Kvicinskog bio da pristanu na određene ustupke koji bi omogućili sastanak na vrhu između Brežnjeva i Regana kasnije 1982.[37]

Protest u Amsterdamu protiv trke u nuklearnom naoružanju između SAD/NATO i Sovjetskog Saveza/Varšavskog pakta.

Nitze-ova ponuda Kvicinski je bila da se SAD odreknu raspoređivanja Pershing II i da ograniče raspoređivanje GLCM-a na 75. Sovjetski Savez bi, zauzvrat, takođe morao da se ograniči na 75 lansera raketa srednjeg dometa u Evropi i 90 u Aziji. Zbog toga što svaki GLCM lanser sadrži četiri GLCM i svaki SS-20 lanser sa tri bojeve glave, takav sporazum bi rezultirao da SAD imaju 75 više bojevih glava srednjeg dometa u Evropi nego SSSR, iako su sovjetski SS-20 smatrani naprednijim i manevarski od američkih GLCM. Dok je Kvicinski bio skeptičan da će plan biti dobro prihvaćen u Moskvi, Nitze je bio optimista u pogledu njegovih šansi u Vašingtonu.[37] Dogovor je na kraju naišao na malu vuču ni u jednom i u drugom kapitalu. U Sjedinjenim Državama, Kancelarija sekretara za odbranu usprotivila se Niceovom predlogu, kao što se protivila svakom predlogu koji bi omogućio Sovjetskom Savezu da rasporedi rakete u Evropu dok blokira raspoređivanje američkih snaga. Niceov predlog je Kvicinski preneo Moskvi, gde je takođe odbijen. Shodno tome, plan nikada nije uveden u formalne pregovore.[35][22]

Tomas Grejem, američki pregovarač, kasnije se prisetio da je Niceov predlog „šetnje šumom“ prvenstveno bio Niceov sopstveni dizajn i da je od ranije poznat samo Bernsu i Judžinu V. Rostovu, direktoru ACDA. Na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost nakon šetnje Nice-Kvicinski, predlog je pozitivno primljen od strane Zajedničkog načelnika štabova i Regana. Posle protesta Perlea, koji radi u okviru Kancelarije sekretara za odbranu, Regan je obavestio Nicea da neće podržati plan. Stejt department, koji je tada predvodio Hejg, takođe je nagovestio da neće podržati Niceov plan i preferirao je povratak na predlog nulte opcije.[22][36][37] Nitze je tvrdio da je jedna pozitivna posledica šetnje šumom to što je javnost zapadne Evrope, koja je sumnjala u američki interes za kontrolu naoružanja, postala uverena da SAD učestvuju u pregovorima o INF-u u dobroj nameri.[37]

Početkom 1983, američki pregovarači su nagovestili da će podržati plan izvan nulte opcije ako plan uspostavi jednaka prava i ograničenja za SAD i SSSR, sa takvim ograničenjima koja važe širom sveta, i isključi britanske i francuske raketne sisteme (kao i one od bilo koje treće lice). Kao privremenu meru, američki pregovarači su takođe predložili ograničenje od 450 raspoređenih INF bojevih glava širom sveta i za Sjedinjene Države i za Sovjetski Savez. Kao odgovor, sovjetski pregovarači su predložili da bi plan morao da blokira sva raspoređivanje američkog INF-a u Evropi, da obuhvati i rakete i avione, da uključi treće strane i da se fokusira prvenstveno na Evropu kako bi dobio sovjetsku podršku. U jesen 1983., neposredno pre planiranog raspoređivanja američkih Pershing II i GLCM-ova, Sjedinjene Države su smanjile svoje predloženo ograničenje globalnog raspoređivanja INF na 420 raketa, dok je Sovjetski Savez predložio „jednaka smanjenja“: ako SAD otkaže planirano razmeštanjem sistema Pershing II i GLCM, Sovjetski Savez bi smanjio sopstvenu INF raspoređivanje za 572 bojeve glave. U novembru 1983, nakon što su prvi Pershing II stigli u Zapadnu Nemačku, Sovjetski Savez je okončao pregovore.[38]

Ponovljeni pregovori: 1985–1987.[uredi | uredi izvor]

Regan i Gorbačov se rukuju nakon potpisivanja sporazuma o INF tokom samita u Moskvi 1. juna 1988.

Britanska premijerka Margaret Tačer igrala je ključnu ulogu u posredovanju u pregovorima između Regana i novog sovjetskog generalnog sekretara Mihaila Gorbačova od 1986. do 1987.[39]

U martu 1986. nastavljeni su pregovori između SAD i SSSR-a, pokrivajući ne samo pitanje INF-a, već i poseban Ugovor o smanjenju strateškog naoružanja (START I) i svemirska pitanja (Nuklearni i svemirski razgovori). Krajem 1985. obe strane su se kretale ka ograničavanju INF sistema u Evropi i Aziji. Gorbačov je 15. januara 1986. objavio sovjetski predlog za zabranu svog nuklearnog oružja do 2000. godine, što je uključivalo rakete INF u Evropi. Sjedinjene Države su ovo odbacile kao potez u odnosima s javnošću i suprotstavile se postepenim smanjenjem INF lansera u Evropi i Aziji sa ciljem da ih ne bude do 1989. Ne bi bilo ograničenja za britanske i francuske nuklearne snage.[40]

Niz sastanaka u avgustu i septembru 1986. kulminirao je Samitom u Rejkjaviku između Regana i Gorbačova 11. i 12. oktobra 1986. godine. Obojica su se u principu složili da uklone INF sisteme iz Evrope i da izjednače globalne granice od 100 bojevih glava INF raketa. Gorbačov je takođe predložio dublje i fundamentalnije promene u strateškom odnosu. Detaljniji pregovori produženi su tokom 1987. godine, potpomognuti odlukom zapadnonemačkog kancelara Helmuta Kola u avgustu da ukloni zajedničke američko-zapadnonemačke sisteme Pershing 1a. U početku, Kol se protivio potpunoj eliminaciji projektila Pershing, tvrdeći da bi takav potez povećao ranjivost njegove nacije na napad snaga Varšavskog pakta.[41] Tekst ugovora je konačno usaglašen u septembru 1987. Regan i Gorbačov su 8. decembra 1987. zvanično potpisali sporazum na samitu u Vašingtonu, a ratifikovan je sledećeg maja u Senatu Sjedinjenih Država sa 93 protiv i 5 glasanja.[42][43]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Ugovor je zabranio obema stranama da poseduju, proizvode ili testiraju balističke i krstareće rakete sa zemlje dometa 500-5500 km. Takođe je zabranjeno posedovanje ili proizvodnja kopnenih lansera tih raketa. Zabrana se odnosila na oružje sa nuklearnim i konvencionalnim bojevim glavama, ali nije obuhvatila rakete koje se isporučuju iz vazduha ili sa mora.[44] Postojeće naoružanje je moralo biti uništeno, a dogovoren je i protokol za međusobnu inspekciju.[44] Svaka strana je imala pravo da istupi iz ugovora sa šest meseci unapred, „ako odluči da su vanredni događaji u vezi sa predmetom ovog Ugovora ugrozili njene vrhovne interese”.[44]

Vremenska linija[uredi | uredi izvor]

Implementacija[uredi | uredi izvor]

Ruski inspektor ispituje krstareću raketu BGM-109G Grifon 1988. pre njenog demontiranja.
U pratnji svojih kolega iz NATO-a, sovjetski inspektori ulaze u skladište nuklearnog oružja u Greenham Common, UK, 1989.
Ambasadorka Ajlin Maloj, šef jedinice za kontrolu naoružanja u ambasadi SAD u Moskvi na mestu razaranja u Sarjozeku početkom 1990.

Do isteka ugovora, 1. juna 1991, uništeno je ukupno 2.692 komada takvog oružja, 846 od strane SAD i 1.846 od strane Sovjetskog Saveza.[45] Uništene su sledeće specifične rakete, njihovi lanseri i transportna vozila:[46]

  • Amerika
    • Krstareća raketa BGM-109G (povučena)
    • Pershing 1a (povučen)
    • Pershing II (povučen)
  • Sovjetski Savez (naveden prema izveštajnom nazivu NATO -a)
    • SS-4 sandale (povučene)
    • SS-5 Skean (povučen)
    • SS-12 Scaleboard (povučen)
    • SS-20 Sablja (povučena)
    • SS-23 Spider (povučen)
    • SSC-X-4 Praćka

Ugovor posle decembra 1991.[uredi | uredi izvor]

Pet meseci pre raspada Sovjetskog Saveza u decembru 1991. godine, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez završili su demontiranje svojih raketa srednjeg dometa 28. maja, kao što je navedeno u Ugovoru o INF.[47] Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države su se fokusirale na pregovore sa Belorusijom, Kazahstanom, Rusijom i Ukrajinom kako bi se očuvao sporazum START 1 koji je dodatno smanjio nuklearno naoružanje. Sjedinjene Države su smatrale da su dvanaest postsovjetskih država naslednice ugovornih obaveza (smatra se da su tri baltičke države već postojale od svoje ilegalne aneksije od strane Sovjetskog Saveza 1940. godine).[48] SAD nisu odmah usmerile pažnju na očuvanje INF ugovora jer je već došlo do razoružanja INF raketa.[49]  Na kraju, SAD su počele pregovore o održavanju sporazuma u šest novih nezavisnih država bivšeg Sovjetskog Saveza koje su sadržavale INF lokacije koje su bile predmet inspekcije: Belorusija, Kazahstan, Rusija, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan, pri čemu je Rusija zvaničnik SSSR-a država naslednica i nasledivši njen nuklearni arsenal.[49]  Od ovih šest zemalja, Belorusija, Kazahstan, Rusija i Ukrajina su sklopile sporazume za nastavak ispunjavanja INF Ugovora.[2] Preostale dve države, Turkmenistan i Uzbekistan, postale su pasivni učesnici u pregovorima uz odobrenje ostalih država učesnica zbog prisustva jednog inspekcijskog mesta u svakoj zemlji.[2] Inspekcija INF raketnih lokacija nastavljena je do 31. maja 2001. godine, kako je predviđeno 13-godišnjim sporazumom o inspekciji u okviru sporazuma.[47] Nakon ovog perioda, Sjedinjene Države i Rusija su nastavile da dele nacionalna tehnička sredstva verifikacije i obaveštenja kako bi se osiguralo da svaka država održava usklađenost.[47] Države ugovora nastavile su da se sastaju u specijalnim verifikacionim komitetima nakon završetka inspekcijskog perioda. Održano je ukupno 30 sastanaka, a poslednji sastanak održan je u novembru 2016. u Ženevi, Švajcarska sa Sjedinjenim Državama, Belorusijom, Kazahstanom, Rusijom i Ukrajinom na kojima se razgovaralo o obavezama poštovanja.[47]

Početni skepticizam i navodi o kršenju ugovora[uredi | uredi izvor]

U februaru 2007, Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije, održao je govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u kojem je rekao da bi trebalo ponovo razmotriti sporazum o INF-u kako bi se osigurala bezbednost, jer ograničava samo Rusiju i SAD, ali ne i druge zemlje.[50] Načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije, general armije Jurij Balujevski, istovremeno je rekao da Rusija planira jednostrano povlačenje iz sporazuma kao odgovor na raspoređivanje sistema protivraketne odbrane NATO-a u Evropi i zato što druge zemlje nisu vezana za ugovor.[51]

Prema američkim zvaničnicima, Rusija je prekršila sporazum 2008. testirajući krstareću raketu SSC-8, koja ima domet od 3.000 km (1.900 mi).[52][53] Rusija je odbacila tvrdnju da su njihove rakete SSC-8 prekršile sporazum, tvrdeći da SSC-8 ima maksimalni domet od samo 480 km (300 mi). Godine 2013. je objavljeno da je Rusija testirala i planirala da nastavi testiranje dve rakete na načine koji bi mogli da krše odredbe sporazuma: drumski pokretni SS-25 i noviji ICBM RS-26.[54] Predstavnici SAD su obavestili NATO o drugim ruskim kršenjima INF sporazuma 2014.[55][56] i 2017.[52][57] NATO je 2018. formalno podržao tvrdnje SAD i optužio Rusiju za kršenje sporazuma.[16][58] Rusija je negirala optužbe, a Putin je rekao da je to izgovor da se SAD povuku iz sporazuma.[16] Bi-Bi-Sija analiza sastanka koji je kulminirao saopštenjem NATO-a kaže da „ovde NATO saveznici dele zabrinutost Vašingtona i da su podržali stav SAD, možda zahvalni što uključuje ovaj kratak grejs period tokom kojeg bi Rusija mogla da promeni mišljenje“.[59]

Godine 2011, Dan Blumenthal iz Američkog instituta za preduzetništvo napisao je da je stvarni ruski problem sa Sporazumom o INF-u to što Kina nije vezana njime i da je nastavila da gradi svoje snage srednjeg dometa.[60]

Prema ruskim zvaničnicima i američkom akademiku Teodoru Postolu, odluka SAD da razmesti svoj sistem protivraketne odbrane u Evropi predstavlja kršenje sporazuma jer tvrde da bi oni mogli brzo da budu naknadno opremljeni ofanzivnim kapacitetima,[61][62][63] ovu optužbu su zauzvrat odbacili zvaničnici SAD i NATO-a i akademik Džefri Luis.[63][64] Ruski eksperti su takođe naveli da je američka upotreba meta raketa i bespilotnih letelica, kao što su MK-9 Reaper i MK-4 Triton, prekršila INF ugovor,[65] koji su takođe odbacili američki zvaničnici.[66]

SAD povlačenje i raskid[uredi | uredi izvor]

SAD su 20. oktobra 2018. objavile nameru da se povuku iz sporazuma, navodeći prethodna kršenja sporazuma od strane Rusije.[7][12][13] Ovo je navelo Putina da izjavi da Rusija neće prva krenuti u nuklearni sukob, već da će „poništiti“ svakog protivnika, u suštini ponovo navodeći politiku „uzajamno osiguranog uništenja“. Putin je tvrdio da će Rusi ubijeni u takvom sukobu „otići u raj kao mučenici“.[67]

Takođe je objavljeno da je potreba SAD da se suprotstave kineskom gomilanju oružja u Pacifiku, uključujući i u Južnom kineskom moru, bila još jedan razlog za njihov potez da se povuku, jer Kina nije bila potpisnica sporazuma.[7][12][13] Ovo su primetili američki zvaničnici još od vremena predsednika Baraka Obame. Na primer, Keli Magsamen, koja je pomogla u izradi Pentagonove azijske politike pod Obaminom administracijom, rekla je da je sposobnost Kine da radi van sporazuma INF uznemirila kreatore politike u Vašingtonu, mnogo pre nego što je Tramp došao na funkciju.[68] Članak Politico navodi različite odgovore američkih zvaničnika na ovo pitanje: „ili pronaći načine da se Kina uvede u sporazum ili razviju novo američko oružje da mu se suprotstave“ ili „pregovaraju o novom sporazumu sa tom zemljom“.[69] Raspoređivanje kineskog DF-26 IRBM od 2016. sa dometom od 4,000 km (2,485 mi) značilo da američke snage sve do Guama mogu biti ugrožene.[68] Sekretar odbrane Sjedinjenih Država u to vreme, Džim Matis, citiran je da je izjavio da „Kinezi gomilaju rakete jer ih uopšte ne obavezuje [sporazum]“.[7] Dovođenje Kine koja se uzdiže u sporazum, ili u novi sveobuhvatni ugovor koji uključuje druge nuklearne sile, dodatno je komplikovano složenim odnosima između Kine, Indije i Pakistana.[70]

Džon R. Bolton održava sastanak sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojguom u Moskvi 23. oktobra 2018.

Kinesko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da bi jednostrano povlačenje SAD imalo negativan uticaj i pozvalo SAD da „triput razmisle pre nego što deluju”. Džon R. Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, rekao je 23. oktobra 2018. na ruskoj radio stanici Eho Moskve da nedavne kineske izjave ukazuju na to da želi da Vašington ostane u sporazumu, dok sama Kina nije njime obavezna.[68] Istog dana, u izveštaju Politiko se sugerisalo da je Kina „prava meta [povlačenja]“.[69] Procenjuje se da bi 90% kineskog kopnenog raketnog arsenala bilo zabranjeno ako bi Kina bila strana u sporazumu.[69] Bolton je u intervjuu sa Elenom Černenko iz ruskog lista Komersant 22. oktobra 2018. rekao: „vidimo da Kina, Iran, Severna Koreja razvijaju kapacitete koji bi prekršili sporazum da su njegove strane.[71]

Rusija je 26. oktobra 2018. bezuspešno pozvala na glasanje da bi Generalna skupština Ujedinjenih nacija razmotrila pozivanje Vašingtona i Moskve da sačuvaju i ojačaju sporazum.[72] Rusija je predložila nacrt rezolucije u komitetu za razoružanje Generalne skupštine od 193 člana, ali je propustila rok za podnošenje 18. oktobra[72] pa je umesto toga pozvala na glasanje o tome da li komitetu treba dozvoliti da razmatra nacrt.[72] Istog dana, Bolton je u intervjuu za Rojters rekao da je INF ugovor relikt hladnog rata i da želi da vodi strateške razgovore sa Rusijom o kineskim raketnim kapacitetima.[73]

Četiri dana kasnije na konferenciji za novinare u Norveškoj, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg pozvao je Rusiju da se pridržava sporazuma rekavši da je „problem u razmeštanju novih ruskih projektila“.[74] Putin je 20. novembra 2018. objavio da je Kremlj spreman da razgovara o sporazumu o INF-u sa Vašingtonom, ali da će „uzvratiti” ako se Sjedinjene Države povuku.[75]

Počevši od 4. decembra 2018, SAD su tvrdile da Rusija ima 60 dana da ispoštuje sporazum.[76] Rusija je 5. decembra 2018. odgovorila otkrivanjem svog borbenog lasera Peresvet, navodeći da je sistem naoružanja raspoređen u Oružane snage Rusije još 2017. „kao deo programa državnih nabavki“.[77]

Rusija je predstavila raketu 9M729 (SSC-8) i njene tehničke parametre stranim vojnim atašeima na vojnom brifingu 23. januara 2019, održanom u, kako je rekla, vežbi transparentnosti za koju se nada da će ubediti Vašington da ostane u sporazumu.[78] Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da su diplomate iz SAD, Britanije, Francuske i Nemačke pozvane da prisustvuju statičkom prikazu rakete, ali su one odbile.[78] SAD su ranije odbile rusku ponudu da to učine jer su rekle da takva vežba neće omogućiti Amerikancima da provere pravi domet rakete.[78] Samit između Sjedinjenih Država i Rusije 30. januara 2019. nije uspeo da pronađe način da se očuva sporazum.[79]

SAD su suspendovale svoje poštovanje Sporazuma o INF 2. februara 2019. nakon najave državnog sekretara SAD Majka Pompea dan ranije. Tramp je u saopštenju naveo da postoji šestomesečni rok za potpuno povlačenje i raskid INF sporazuma ako se Ruska Federacija ne postupi u skladu sa tim u tom periodu.[80][70] Istog dana, Putin je saopštio da je Rusija takođe suspendovala Sporazum o INF-u kao „zrcalni odgovor“ na Trampovu odluku, koja je stupila na snagu tog dana. Sledećeg dana, Rusija je započela rad na novim hipersoničnim raketama srednjeg dometa (balističkih) zajedno sa kopnenim sistemima 3M-54 Kalibr (oba nuklearna ) kao odgovor na najavu SAD da će početi da sprovodi istraživanje i razvoj oružje koje je ranije bilo zabranjeno ugovorom.[81]

Nakon šestomesečne suspenzije INF sporazuma, Trampova administracija je zvanično objavila da se povukla iz sporazuma 2. avgusta 2019. Tog dana, Pompeo je izjavio da je "Rusija isključiva odgovorna za propast sporazuma".[82] Iako je za formalnu ratifikaciju ugovora potrebna podrška dve trećine članova američkog Senata, jer je Kongres retko delovao da zaustavi niz predsedničkih odluka u vezi sa međunarodnim ugovorima tokom 20. i 21. veka, uspostavljen je presedan da predsednik i izvršna vlast mogu jednostrano da se povuku iz sporazuma bez odobrenja Kongresa.[83] Na dan povlačenja, Ministarstvo odbrane SAD objavilo je planove za testiranje nove vrste rakete koja bi prekršila sporazum, iz istočne baze NATO-a. Vojni lideri su izjavili da je potrebno da ova nova raketa ostane ispred Rusije i Kine, kao odgovor na kontinuirano kršenje sporazuma od strane Rusije.[82]

Povlačenje SAD podržala je većina njenih saveznika u NATO-u, navodeći kao razlog višegodišnje nepoštovanje sporazuma Rusije.[82] U odgovoru na povlačenje, zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov pozvao je SAD i NATO „da procene mogućnost da proglase isti moratorijum na raspoređivanje opreme srednjeg i manjeg dometa kao što imamo, isti moratorijum je proglasio Vladimir Putin, rekavši da Rusija će se uzdržati od postavljanja ovih sistema kada ih nabavimo osim ako američka oprema ne bude raspoređena u određenim regionima“.[82] Ovaj zahtev za moratorijum je odbio NATO Stoltenberg koji je rekao da nije verodostojan jer je Moskva već postavila takve bojeve glave.[84] Putin je 5. avgusta 2019. izjavio: „Od 2. avgusta 2019. Sporazum o INF-u više ne postoji. Naše američke kolege su ga poslale u arhive, čineći ga prošlošću“.[85]

Proba Sjedinjenih Država ispaljivanjem konvencionalno konfigurisane krstareće rakete srednjeg dometa ( Tomahavk ) 18. avgusta 2019.

18. avgusta 2019. SAD su izvele probno ispaljivanje projektila koje ne bi bilo dozvoljeno prema sporazumu; zemaljska verzija Tomahavka, slična BGM-109G zabranjenom sporazumom decenijama ranije.[86][87][88] Pentagon je saopštio da će prikupljeni podaci i lekcije iz ovog testa dati informacije o njegovom budućem razvoju sposobnosti srednjeg dometa, dok je rusko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo da je to razlog za žaljenje i optužilo Sjedinjene Države za eskalaciju vojnih tenzija.[86][87][88]

Dalje reakcije na povlačenje[uredi | uredi izvor]

Brojni istaknuti stručnjaci za kontrolu nuklearnog naoružanja, uključujući Džordža Šulca, Ričarda Lugara i Sema Nana, pozvali su Trampa da sačuva sporazum.[89] Gorbačov je kritikovao Trampovo povlačenje nuklearnog sporazuma kao „nije delo velikog uma“ i naveo da je „najavljena nova trka u naoružanju“.[90][91] Odluku su kritikovali predsednici komiteta Predstavničkog doma za spoljne poslove i oružane snage Eliot Engel i Adam Smit, koji su rekli da je Trampova administracija Putinu ponudila lak način, umesto da napravi plan da se Rusija pozove na odgovornost i izvrši pritisak na nju da se pridržava. van ugovora i igrao mu je na ruku.[92] Slične argumente su ranije 25. oktobra 2018. iznele evropske članice NATO-a koje su pozvale SAD „da pokušaju da Rusiju vrate u usaglašenost sa sporazumom, a ne da odu od njega, nastojeći da izbegnu rascep u savezu koji bi Moskva mogla da iskoristi“.[72]

Šef NATO-a Stoltenberg je sugerisao da bi se INF sporazum mogao proširiti na zemlje kao što su Kina i Indija, što je ideja za koju su i SAD i Rusija nagovestile da su otvorene, iako je Rusija izrazila skepticizam da bi se takvo proširenje moglo postići.[93]

Među američkim zakonodavcima bilo je suprotnih mišljenja o povlačenju. Zakon o usklađenosti ugovora INF (HR 1249) je uveden kako bi se sprečilo da Sjedinjene Države koriste vladina sredstva za razvoj projektila zabranjenih ugovorom,[94][95] dok su republikanski senatori Džim Inhof i Džim Riš izdali izjave podrške povlačenju.[96]

Ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine je 8. marta 2019. objavilo da, pošto su se i Sjedinjene Države i Rusija povukle iz sporazuma, sada imaju pravo da razvijaju rakete srednjeg dometa, navodeći rusku agresiju na Ukrajinu kao ozbiljnu pretnju evropskom kontinenta, i prisustvo ruskih raketnih sistema Iskander-M sa nuklearnom sposobnošću na Krimu koji je aneksirao Rusiju.[97] Ukrajina je bila dom oko četrdeset posto sovjetske svemirske industrije, ali joj nikada nije bilo dozvoljeno da razvije raketu dometa da pogodi Moskvu, ima samo rakete dužeg i kraćeg dometa, ali ima sposobnost da razvije rakete srednjeg dometa.[98]

Nakon što su se Sjedinjene Države povukle iz sporazuma, neki američki komentatori su napisali da bi to moglo omogućiti zemlji da se efikasnije suprotstavi ruskim i kineskim raketnim snagama.[99][100][101]

Prema brazilskom novinaru Augustu Dal'Agnolu, propast INF Ugovora takođe treba shvatiti u širem kontekstu postepene erozije režima kontrole strateškog naoružanja započetog povlačenjem SAD iz Ugovora o ABM 2002. godine usred prigovora Rusije.[102]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Formally the Treaty Between the United States of America and the Union of Soviet Socialist Republics on the Elimination of Their Intermediate-Range and Shorter-Range Missiles

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Garthoff, Raymond L. (1994). The Great Transition: American-Soviet Relations and the End of the Cold WarNeophodna slobodna registracija. Brookings Institution. str. 326. ISBN 978-0-8157-3060-6. „The reason for this precision of timing… was a mystery to almost everyone in both governments… Only much later did it become known that the time had been selected as propitious by Nancy Reagan's astrologer” 
  2. ^ a b v g „Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty (INF Treaty)”. U.S. Department of State. Pristupljeno 2019-02-08. 
  3. ^ AP Archive. „Reagan And Gorbachev Meet, Reagan And Gorbachev Sign Ratification Instruments For INF Treaty”. Arhivirano iz originala 11. 11. 2023. g. Pristupljeno 04. 05. 2024 — preko YouTube. 
  4. ^ „INF Treaty”. United States Department of State. Pristupljeno 4. 10. 2018. 
  5. ^ Kramer, Andrew E.; Specia, Megan (1. 2. 2019). „What Is the I.N.F. Treaty and Why Does It Matter?”. The New York Times. 
  6. ^ Stockholm International Peace Research Institute (2007). SIPRI Yearbook 2007: Armaments, Disarmament, and International Security. New York: Oxford University Press. str. 683. ISBN 978-0-19-923021-1. 
  7. ^ a b v g d Sanger, David E.; Broad, William J. (19. 10. 2019). „U.S. to Tell Russia It Is Leaving Landmark I.N.F. Treaty”. The New York Times. Pristupljeno 21. 5. 2020. 
  8. ^ Pengelly, Martin (20. 10. 2018). „Trump says US will withdraw from nuclear arms treaty with Russia”. The Guardian. Pristupljeno 20. 10. 2018. 
  9. ^ „What the INF Treaty's Collapse Means for Nuclear Proliferation”. Council on Foreign Relations (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-07-22. 
  10. ^ „9M729 (SSC-8)”. Missile Threat (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-07-22. 
  11. ^ Borger, Julian (2. 10. 2018). „US Nato envoy's threat to Russia: stop developing missile or we'll 'take it out'”. Guardian News & Media Limited. 
  12. ^ a b v „President Trump to pull US from Russia missile treaty”. BBC. 20. 10. 2018. Pristupljeno 20. 10. 2018. 
  13. ^ a b v „Trump: U.S. to exit nuclear treaty, citing Russian violations”. Reuters. 20. 10. 2019. 
  14. ^ „Pompeo announces suspension of nuclear arms treaty”. CNN. Pristupljeno 1. 2. 2019. 
  15. ^ The Intermediate-Range Nuclear Forces (INF) Treaty at a Glance, Arms Control Association, August 2019.
  16. ^ a b v „INF nuclear treaty: US pulls out of Cold War-era pact with Russia”. BBC News. 2. 8. 2019. Pristupljeno 2. 8. 2019. 
  17. ^ Cant, James (maj 1998). „The development of the SS-20” (PDF). Glasgow Thesis Service. Pristupljeno 9. 1. 2019. 
  18. ^ „RSD-10 MOD 1/-MOD 2 (SS-20)”. Missile Threat. 17. 10. 2012. Arhivirano iz originala 28. 8. 2016. g. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  19. ^ a b v „Intermediate-Range Nuclear Forces [INF] Chronology”. Federation of American Scientists. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  20. ^ a b v Bohlen et al. 2012, str. 7.
  21. ^ Bohlen et al. 2012, str. 6–7.
  22. ^ a b v g d đ „Paul Nitze and A Walk in the Woods – A Failed Attempt at Arms Control”. Association for Diplomatic Studies and Training. 30. 3. 2016. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  23. ^ a b „Interview with Leslie H. Gelb”. National Security Archive. 28. 2. 1999. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  24. ^ Legge 1983, str. 1.
  25. ^ „Soviet Long Range Theater Nuclear Forces” (PDF). CIA.gov. 6. 4. 1978. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 1. 2017. g. Pristupljeno 8. 2. 2019. 
  26. ^ „Special Meeting of Foreign and Defence Ministers (The "Double-Track" Decision on Theatre Nuclear Forces)”. NATO. 12. 12. 1979. Arhivirano iz originala 27. 2. 2009. g. Pristupljeno 15. 8. 2016. 
  27. ^ Legge 1983, str. 1–2, 35–37.
  28. ^ Bohlen et al. 2012, str. 6, 9.
  29. ^ Burr, William; Wampler, Robert (27. 10. 2004). „"The Master of the Game": Paul H. Nitze and U.S. Cold War Strategy from Truman to Reagan”. National Security Archive. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  30. ^ a b v g Bohlen et al. 2012, str. 9.
  31. ^ „Yuli A. Kvitsinsky: Chief Soviet arms control negotiator”. United Press International. 25. 9. 1981. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  32. ^ Freudenheim, Milt; Slavin, Barbara (6. 12. 1981). „The World in Summary; Arms Negotiators in Geneva Begin To Chip the Ice”. The New York Times. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  33. ^ a b Wittner, Lawrence S. (1. 4. 2000). „Reagan and Nuclear Disarmament”. Boston Review. Pristupljeno 17. 8. 2016. 
  34. ^ „Nomination of William F. Burns To Be Director of the United States Arms Control and Disarmament Agency”. Ronald Reagan Presidential Library. 7. 1. 1988. Pristupljeno 19. 8. 2016. 
  35. ^ a b Bohlen et al. 2012, str. 9–10.
  36. ^ a b Berger, Marilyn (21. 10. 2004). „Paul H. Nitze, Missile Treaty Negotiator and Cold War Strategist, Dies at 97”. The New York Times. Pristupljeno 20. 8. 2016. 
  37. ^ a b v g (intervju). Arhivirano iz originala|archive-url= zahteva |url= (pomoć) |archive-url= zahteva |archive-date= (pomoć). g.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć);
  38. ^ Bohlen et al. 2012, str. 10.
  39. ^ Charles Moore, Margaret Thatcher: At Her Zenith (2016) 2: 23–26, 594–5.
  40. ^ Charles Moore, Margaret Thatcher: At Her Zenith (2016) 2: 590–96.
  41. ^ Carr, William (1991). A History of Germany: 1815–1990 (4th izd.). London, United Kingdom: Harold & Stoughton. str. 393. 
  42. ^ CQ Press (2012). Guide to Congress. SAGE. str. 252—53. ISBN 978-1-4522-3532-5. 
  43. ^ "Senate Votes 93-5 to Approve Ratification of the INF Treaty", CQ Weekly Report 42#22 (1988): 1431–35.
  44. ^ a b v „Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty (INF Treaty)”. U.S. Department of State. Pristupljeno 8. 2. 2019. 
  45. ^ Trakimavicius, Lukas (15. 5. 2018). „Why Europe needs to support the US-Russia INF Treaty”. EurActiv. Pristupljeno 18. 5. 2018. 
  46. ^ „Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty (INF Treaty)”. U.S. Department of State. Pristupljeno 21. 10. 2018. 
  47. ^ a b v g „Adherence to and the Compliance with Arms Control, Nonproliferation, and Disarmament Agreements and Commitments” (PDF). U.S. Department of State. jul 2010. Pristupljeno 25. 4. 2022. 
  48. ^ Mendelsohn, Jack (april 1991). „Why START?”. Arms Control Today. 21 (3): 3—9. JSTOR 23624481. 
  49. ^ a b Bohlen et al. 2012.
  50. ^ „Putin rails against US foreign policy”. Financial Times. 10. 2. 2007. Arhivirano iz originala 10. 12. 2022. g. Pristupljeno 8. 2. 2019. 
  51. ^ „Rossiя "možet vыйti" iz dogovora s SŠA o raketah”. BBC. 15. 2. 2007. Arhivirano iz originala 24. 3. 2012. g. 
  52. ^ a b Gordon, Michael R. (14. 2. 2017). „Russia Deploys Missile, Violating Treaty and Challenging Trump”. The New York Times. Pristupljeno 12. 2. 2018. 
  53. ^ Norris, Cochran; et al. (1989), SIPRI Yearbook 1989: World Armaments and Disarmament (PDF), str. 21, Arhivirano iz originala (PDF) 2008-12-09. g., Pristupljeno 2009-02-04 
  54. ^ Rogin, Josh (7. 12. 2013). „US Reluctant to Disclose to All NATO Allies that Russia is Violating INF Treaty”. The Atlantic Council. Pristupljeno 7. 12. 2013. 
  55. ^ Marcus, Jonathan (30. 1. 2014). „US briefs Nato on Russian 'nuclear treaty breach'”. BBC News. Pristupljeno 31. 1. 2014. 
  56. ^ Luhn, Alec; Borger, Julian (29. 7. 2014). „Moscow may walk out of nuclear treaty after US accusations of breach”. The Guardian. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  57. ^ Woolf, Amy F. (27. 1. 2017). „Russian Compliance with the Intermediate Range Nuclear Forces (INF) Treaty: Background and Issues for Congress”. Congressional Research Service (7–5700). Arhivirano iz originala 18. 6. 2017. g. 
  58. ^ „Statement on the Intermediate-Range Nuclear Forces (INF) Treaty”. NATO. Pristupljeno 4. 12. 2018. 
  59. ^ „Nato accuses Russia of breaking nuclear missile treaty”. BBC. 4. 12. 2018. 
  60. ^ Mark Stokes and Dan Blumenthal "Can a treaty contain China's missiles?" Washington Post, 2 January 2011.
  61. ^ „Russia may have violated the INF Treaty. Here's how the United States appears to have done the same.”. Bulletin of the Atomic Scientists. 2019-02-07. Pristupljeno 2019-02-08. „The Western press has often treated the Russian claim that US missile defense installations have an offensive capability as rhetorical obfuscation. But publicly available information makes it clear that the US Aegis-based systems in Eastern Europe, if equipped with cruise missiles, would indeed violate the INF.” 
  62. ^ Kennedy, Kristian (12. 7. 2018). „Destabilizing Missile Politics Return to Europe, Part II: For Russia, Pershing II Redux?”. NAOC. 
  63. ^ a b Gotev, Georgi. „Moscow: US comments on possible destruction of Russian warheads are dangerous”. euractiv. 
  64. ^ Majumdar, Dave (14. 2. 2017). „Russia's Dangerous Nuclear Forces are Back”. National Review. „The Russians will inevitably claim that the United States violated the INF treaty first with Aegis Ashore missile defense sites, which use the Mk-41 vertical launch system. The Mk-41 is capable of launching the Tomahawk cruise missile—which could be argued is a violation of the treaty. "As for the Mk 41, it's kind of a [flimsy] argument," Lewis said. "The Mk-41 is a launcher, right? So... The treaty prohibits 'GLCM launchers' and 'GLBM launchers.' The Tomahawk is permitted because it is a SLCM. Moving the MK41 to land would be a problem if we then fired a Tomahawk off it. But we've only fired SAMs out of it and the treaty contains an exception for SAMs. Then the Tomahawk would be a GLCM. But it's not." The United States has offered to allow Moscow to inspect the Mk-41 sites to verify that they do not contain Tomahawks, however, the Russians have refused. "As a practical matter, the U.S. should—and in fact has—offered to let the Russians take a look and reassure themselves," Lewis said. "Russians refused."” 
  65. ^ Adomanis, Mark (31. 7. 2014). „Russian Nuclear Treaty Violation: The Basics”. U.S. Naval Institute. Pristupljeno 31. 7. 2014. 
  66. ^ Herteleer, Simon (11. 2. 2019). „Analysis: The INF Treaty”. ATA. „Russia furthermore claims that the use of unmanned aerial vehicles, such as the MQ-9 Reaper and the MQ-4 violate the INF treaty, something the United States vehemently denies.” 
  67. ^ „'Aggressors Will Be Annihilated, We Will Go to Heaven as Martyrs,' Putin Says”. The Moscow Times. Russia. 19. 10. 2018. Pristupljeno 26. 10. 2018. 
  68. ^ a b v „Trump's missile treaty pullout could escalate tension with China”. reuters. 23. 10. 2018. 
  69. ^ a b v Hellman, Gregory (23. 10. 2018). „Chinese missile buildup strained US-Russia arms pact”. Politico.eu. Pristupljeno 23. 10. 2018. 
  70. ^ a b Sanger, David E.; Broad, William J. (1. 2. 2019). „U.S. Suspends Nuclear Arms Control Treaty With Russia” — preko NYTimes.com. 
  71. ^ „APNSA John Bolton Interview with Elena Chernenko, Kommersant – Moscow, Russia – October 22, 2018”. www.ru.usembassy.gov. U.S. Embassy & Consulates in Russia. 
  72. ^ a b v g „Russia, U.S. Clash over INF arms treaty at United Nations”. Reuters. 26. 10. 2018. 
  73. ^ „Trump adviser says wants U.S.-Russia strategic talks on Chinese threat”. Reuters. 26. 10. 2018. 
  74. ^ „NATO's Stoltenberg calls on Russia to comply with INF nuclear treaty”. Reuters. 
  75. ^ „Putin Says Russia Will Retaliate if U.S. Quits INF Nuclear Missile Treaty”. 20. 11. 2018. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  76. ^ „U.S., NATO give Russia 60 days to comply with nuclear pact”. NBC News. 4. 12. 2018. Pristupljeno 5. 12. 2018. 
  77. ^ „Peresvet combat lasers enter duty with Russia's armed forces”. TASS. Pristupljeno 7. 12. 2018. 
  78. ^ a b v Balmforth & Osborn, Tom & andrew (23. 1. 2019). „Russia takes wraps off new missile to try to save U.S. nuclear pact”. Reuters. Reuters. 
  79. ^ Washington (earlier), Gabrielle Canon Ben Jacobs in; Holden, Emily (1. 2. 2019). „Trump picks climate change skeptic for EPA science board – latest news” — preko www.theguardian.com. 
  80. ^ Ho, Vivian; Gabbatt, Adam; Durkin, Erin (1. 2. 2019). „Roger Stone case: judge 'considering gag order' against Trump adviser – live”. The Guardian — preko www.theguardian.com. 
  81. ^ „Putin threatens new arms race after Trump pulls US out of nuclear weapons treaty”. The Independent. 2. 2. 2019. 
  82. ^ a b v g Stracqualursi, Veronica; Gaouette, Nicole; Starr, Barbara; Atwood, Kylie (2. 8. 2019). „US formally withdraws from nuclear treaty with Russia and prepares to test new missile”. CNN. Pristupljeno 2. 8. 2019. 
  83. ^ Feingold, Russell (7. 5. 2018). „Donald Trump can unilaterally withdraw from treaties because Congress abdicated responsibility”. NBC News. Pristupljeno 2. 8. 2019. 
  84. ^ „Russian request for missile freeze has 'zero credibility': Stoltenberg”. Reuters. 2. 8. 2019. Pristupljeno 8. 8. 2019. 
  85. ^ „Statement by the President of Russia on the unilateral withdrawal of the United States from the Treaty on the Elimination of Intermediate-Range and Shorter-Range Missiles”. en.kremlin.ru. 5. 8. 2019. Pristupljeno 8. 8. 2019. 
  86. ^ a b Ryan, Missy (20. 8. 2019). „US tests its first intermediate-range missile since quitting treaty with Russia”. The Sydney Morning Herald. Pristupljeno 21. 8. 2019. 
  87. ^ a b „INF nuclear treaty: US tests medium-range cruise missile”. BBC News. 20. 8. 2019. Pristupljeno 21. 8. 2019. 
  88. ^ a b „The US proves Russia right with its first post-treaty missile launch”. QZ. 21. 8. 2019. Pristupljeno 26. 11. 2019. 
  89. ^ Gladstone, Rick (8. 11. 2018). „In Bipartisan Pleas, Experts Urge Trump to Save Nuclear Treaty With Russia”. The New York Times. Pristupljeno 21. 5. 2020. 
  90. ^ Ellyatt, Holly (22. 10. 2018). „Gorbachev says Trump's nuclear treaty withdrawal 'not the work of a great mind'”. CNBC. 
  91. ^ Swanson, Ian (27. 10. 2018). „Trump stokes debate about new Cold War arms race”. The Hill. 
  92. ^ Eliot Engel and Adam Smith (2. 2. 2019). „US pulling out of the INF treaty rewards Putin, hurts NATO”. CNN. 
  93. ^ „NATO chief Stoltenberg bats for expanded INF treaty deal with more members | DW | 07.02.2019”. DW.COM. Deutsche Welle. 
  94. ^ Blake, Andrew (15. 2. 2019). „Bill offered to keep U.S. in compliance with collapsing Cold War-era weapons treaty”. AP News. The Washington Times. Pristupljeno 20. 2. 2019. 
  95. ^ „Text - H.R.1249 - 116th Congress (2019-2020): INF Treaty Compliance Act of 2019 | Congress.gov | Library of Congress”. 
  96. ^ Brown, David (2. 8. 2019). „U.S. officially pulls out of missile treaty with Russia today”. Politico. 
  97. ^ Maza, Cristina (2019-03-08). „Ukraine has the right to develop missiles now that Russia-U.S. nuclear treaty is canceled, Kiev says”. Newsweek. Pristupljeno 2019-03-13. 
  98. ^ Budjeryn, Mariana; Steiner, Steven E. (4. 3. 2019). „Forgotten Parties to the INF”. Wilson Center (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-04-28. 
  99. ^ Williams, Clive (31. 1. 2019). „Pacific collateral from the INF Treaty collapse”. Lowy Institute. The Interpreter. 
  100. ^ Mahnken, Thomas G (16. 7. 2019). „Countering Missiles With Missiles: U.S. Military Posture After the INF Treaty”. War on the rocks. 
  101. ^ Walton, Timothy A (5. 8. 2019). „America Could Lose a Real War Against Russia”. The New York Times. 
  102. ^ Dall'Agnol, Augusto C.; Cepik, Marco (18. 6. 2021). „The demise of the INF Treaty: a path dependence analysis”. Revista Brasileira de Política Internacional. 64 (2): 1—19. ISSN 1983-3121. doi:10.1590/0034-7329202100202 Slobodan pristup. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Text of the INF Treaty
  • Video of a 1986 PBS program on the future of arms control
  • Video of a 1986 year-in-review for the Soviet Union
  • Statements by Ronald Reagan on INF Treaty negotiations in March, April, June, and December 1987
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уговор_о_нуклеарним_снагама_средњег_домета&oldid=27846222”