Искандер (ракетни систем)

С Википедије, слободне енциклопедије
9K720 Искандер

Ракетни систем Искандер
Искандер-М на транспортеру за пуњење ракетама 9П78-1 у положају за лансирање приказан на војно-техничком форуму «АРМИЈА-2016».

Спецификација
Тип тактичка балистичка ракета
Земља порекла Русија
Историја употребе
У употреби 2006. године [1]
Корисници Руско-грузијском рату
Грађанском рату у Сирији[2]
Специјалној војној операцији у Украјини
Историја производње
Почетак производње 1988.
Произвођачи Воткинска фабрика машиноградње (Воткинск)- ракете

Произвођачко удружење Барикаде (Волгоград) – копнени део опреме КБМ (Коломна) – предузеће које је развило ове системе

Спецификација
Маса 3,800 kg [3]
Дужина 7,3 m
Пречник 0,92 m
Бојева глава 480-700 kg са термонуклеарним оружјем, високо-експлозивна фрагментирајућа, касетна, пробојна, термобаричка, ЕМП[4][5]
Перформансе
Мотор један мотор на чврсто гориво
Домет 400-500 km [6][7]
Максимална брзина 2,000 m/s брзина сагоревања (хиперсонична)[8]
Навођење система Инерцијално навођење, оптички ДСМАЦ (Искандер-М), ТЕРЦОМ (Искандер-К), употреба ГПС/ГЛОНАСС-а поред инерцијалног система навођења[9] Инерцијал, употреба ГПС/ГЛОНАСС-а и оптичког ДСМАЦ терминала за навођење
Прецозност 5-7 m
Лансирна платформа Транспортно возило ТЕЛ

9K720 Искандер (руски: «Искандер»; назив према НАТО класификацији SS-26 Stone) је мобилни балистички ракетни систем кратког домета који производи и користи руска војска. Ракетни системи (Искандер-М) требало би да замене застареле системе ОТР-21 Точка, које још увек користе руске оружане снаге, у временском периоду до 2020. године.[10][11][12][13]Искандер има неколико различитих конвенционалних бојевих глава, укључујући бојеву главу за касетну муницију, бојеву главу са појачаним експлозивним дејством која садржи експлозивно гориво и ваздух, бојеву главу са високом експлозивном фрагментацијом, пенетратор за земљу као и за разбијање бункера и електромагнетни импулсни уређај за антирадарске мисије. Ова ракета пројектована је тако да може на себи носит и нуклеарне бојеве главе. У септембру 2017, генерални конструктор КБ Машиностројенија (КБМ) Валериј М. Кашин рекао је да постоји најмање седам типова ракета (а можда и више) за систем Искандер, укључујући ту и једну крстарећу ракету.[14]

Историја[уреди | уреди извор]

Копнена верзија система Искандер представљала је други покушај Русије да замени старију совјестску ракету Скад. Њен први покушај замене,увиду система ОТР-23 Ока, елиминисан је премаодредбама из ИНФ уговора. Радови на пројектовању балистичког ракетног система Искандера започели супочели су у децембру 1988. године, првобитно их је спроводио и њима руководио конструктор ракетног наоружања КБМ Сергеј Непобедими,али на њих није имао значајнијег утицаја распад СССР-а из 1991. године.[15][16]

Прво успешно лансирање спроведено је 1996.[17]

У септембру 2004. године, на састанку са високим званичницима одбране који су на њему извештавали председника Владимира Путина о изради буџета намењеног за одбрану за 2005. годину, руски министар одбране Сергеј Иванов говорио је том приликом о завршетку статичких испитивања новог тактичког ракетног система под називом Искандер. Он је рекао да ће систем ући у серијску производњу 2005. године, а да ће већ крајем те године Русија имати бригаду тих система у свом наоружању.[1] У марту 2005, један извор у руској одбрамбеној индустрији изјавио је за Интерфакс-АВН-у да постоји могућност развоја нових ракета домета 500–600 км, заснованих на постојећим тактичким ракетним системима Искандер-Е. Он је, међутим,тада рекао да тај процес "може потрајати и до пет а можда и шест година".[1]

Календарске 2006. године покренута је серијска производња тактичког балистичког ракетног система Искандер-М, а систем је затим у своје наоружање усвојила и руска војска.[1] Према изештајима сазнаје се да су трошкови производње ракетног система у 2014. смањени за трећину помоћу смањењења марже од 20% коју је применио произвођач ракета у свакој фази ланца снабдевања компонентама са кумулативних 810% на маржу од 21% која се примењује само на готов производ.[18]

Постојао је извештај од стране ГосНИИП-а,тј. конструкторског бироа који прави смернице за крстареће ракете,о томе да је Русија завршила сва државна испитивања „копнених ракета 9М728/9М729 као и њихове модернизоване верзије“.[19]

У новембру 2016. године руска војска објавила је да је у току процес модернизације система Искандер-М. [10] Ивештаји су показали да је више иностарних земаља показало своје интересовање за куповину извозне верзије Искандера, али је таква могућност изнесена у јавност тек почетком фебруара 2017. год.[17]

Према једностраним тврдњама Сједињених Америчких Држава изнета је тврдња да су крстарећим ракетама 9М728/9М729 (Нато класификација SSC-X-7/SSC-X-8) које користи Искандер-К прекршен Уговор о ИНФ јер је њихов процењени домет наводно већи од 500 км.[20]

Дизајн[уреди | уреди извор]

Искандер-М током лансирања 2018.

Балистичка ракета Искандер супериорнија је од свог претходника,по имену Ока. Систем Искандер-М састављен је од две једностепене вођене ракете на чврсто гориво, модела 9М723К1. Сваки од њих може се контролисати током целе путање свог лета и опремљен је неодвојивом бојевом главом. Сваком од ракета која је размештена на возилу-носачу може се извршити гађање независно од друге ракете у размаку од свега неколико секунди. Мобилност (покретљивост) лансирне платформе Искандера отежава противнику сваки покушај усмерен ка спречавању лансирања ове ракете.

Циљеви се могу лоцирати (открити ) не само путем сателита и авиона, већ и путем конвенционалног обавештајног центра, артиљеријског посматрача или помоћу фотографија из ваздуха скенираних и похрањених у компјутер. Ракете се могу поново рапрограмирати у погледу задатог циља и током њиховог лета у случају гађања мобилних циљева.[12] Још једна јединствена карактеристика Искандер-М [21] је оптички вођена бојева глава, која се такође може контролисати путем шифрованог радио преноса, укључујући ту и оне из АВАКС-а или беспилотних летелица. Електро-оптички систем за навођење пружа јој могућност самоусмеравања. Рачунар на спољном делу ракете има задатк да прима слике мете, затим да се нишаном закачи на саму мету и да се према њој спушта надзвучном брзином.

У почетној фази потисна сила узгона,тј векторса контрола потиска (КВП) остварује се помоћу графитних лопатица сличних по распореду тактичким балистичким пројектилима серије В-2 и Скад. Према неким гласинама, у току свог лета ова ракета прати квази-балистичку путању, изводећи маневре избегавања у завршној фази лета и том приликом успева да ослобађа мамце како би продрла у системе противракетне одбране (амерички званичници су потврдили употребу мамаца у бар неким верзијама ове ракете ).[22] Ракета никада не напушта атмосферу јер прати релативно равну путању. Пројектил се током целог лета контролише гасодинамичким и аеродинамичким спољним контролним површинама. Том приликом такође користи и мала пераја како би смањио свој радарски одраз.[23]

Руски Искандер-М лети хиперсоничном брзином од 2100–2600 м/с (6–7 Маха) и на висинама од 50 км. Тежина ракете Искандера-М износи 4.615 кг, док на себи носи бојеву главу од 710–800 кг, а има ефективан домет од 500 км и приликом гађања остварује вероватну кружну грешку (вкг) од 5–7 метара (када је повезан са оптичком главом за навођење; 30–70 м у аутономној примени [24]).

Искандер је тактички ракетни систем дизајниран за употребу у сукобима различитог степена интензитета.[25] Приликом његовог конструисања осмишљена је могућност да овај систем носи бојеве главе конвенционалног или термонуклеарног оружја за гађање малих и површинских циљева (покретних и непокретних), у које се могу бити уврштени непријатељско ватрено оружје, ваздушна и противракетна одбрана, командна места и комуникациони чворови и трупе у својим зонама концентрације, међу други. Систем стога може уништити и активне војне јединице и циљеве како би на тај начин деградирао способност непријатеља за вођење рат. Према руским тврдњама, површина циља коју уништава једне бојеве главе износи 25.000 квадратних метара, односно око два фудбалска терена.[26]

Током 2007. год извршено је пробно гађање новом ракетом намењеном овом систему (и лансеру), а то је крстарећа ракета Р-500,[27] са дометом ефективне примене до 2000 км или више.[28] Тренутно, систем „Искандер-М“, опремљен крстарећим и балистичким пројектилима, испоручује се руској војсци. Током 2013. ракетне бригаде армије први пут добиле су ракете опремљене новим системом управљања.[29] Од 2018. год. ракетни комплекс Искандер добио је могућност за гађање статичних морских циљева.[30]

Систем се може транспортовати разним транспортним средствима, укључујући и авионе.[31]

У случају када носи нукларно оружије, процењена снага бојеве главе која се на основу пројектованог капацитета поставља на ракету може имати снагу од 5 до 50 килотона ТНТ-а (21 до 209 ТЈ) (Искандер-М).[32]

Историја употребе[уреди | уреди извор]

Русија[уреди | уреди извор]

Камуфлирани комплекс Искандер-М током вежбе у Забајкалији. јуна 2021
Руска ракетна ракетна фаза лежи у спаваћој соби куће у Горију, Грузија (2008)

Прва документована употреба Искандера забележена је током руско-грузијског рата у којем је према извештајимаа западних новинских агенција наводно убијен холандски новинар Стен Сториманс 12. августа 2008. у Горију.На име, по основу њихових извештаја састављеног на основу истраге холандске владе откривено је да је један фрагмент од 5 мм из противпешадијске подмуниције, коју је носила ракета Искандер, убио холандског новинара.[33]


У септембру 2009. године руска војска је објавила своје планове да „у кратком року“ распореди ракете Искандер на одређеним положајима у свим војним областима Русије.[34][35]

Према извештају Стратфора из 2010. године у Русији је било стационирано и оперативно пет бригад а ракетних Искандер, односно 26. ракетна бригада у граду Луга, Лењинградска област, јужно од Санкт Петербурга; 92. ракетна бригада на Каменки, код Пензе у области Волге; 103. ракетна бригада у Улан-Удеу, северно од Монголије; 107. ракетна бригада у Семисточном, на Далеком истоку;[36] и 114. ракетна бригада код Знаменска, на северном Кавказу.[37][38]

У јуну 2013. године откривено је да је Русија распоредила неколико балистичких ракетних система Искандер-М у Јерменији на непознатим локацијама.[39]Током 2016. год, медији су објавили да је Јерменија добила један дивизион ракетних система Искандер.[40]

У новембру 2014, амерички генерал Бридлав изјавио је да су руске снаге које су „способне да буду нуклеарне“ премештене на полусострво Крим,[41] које је Руска Федерација анектирала у марту, а следећег месеца украјинске оружане снаге објавиле су да је Русија распоредила једну дивизију ракетних система Искандер на територији полуострва која је према њиховим наводима оспособљена да нанесе нуклеарни удар.[42][43] Званичници руског министарства спољних послова објаснили су поседују право на распоређивање нуклеарног оружја на полуострву, које је до тог периода било општепризнато као саставни део Украјине, тј.у децембру 2014.[44] и јуну 2015. године.[45]

У марту 2016. године, према неким тврдњама најмање један систем Искандер наводно је био распоређен и у руској ваздушној бази Хмеимим у Сирији.[46] У јануару 2017. израелска компанија је тврдила да су сателитске фотографије потврдиле распоређивање у Сирији.[47]

Према извештају Фокс њуза почетком фебруара 2017. године, четири ракете Искандер наводно су испаљене на циљеве сиријске опозиције у провинцији Идлиб у Сирији.[48]

Током Руске специјалне операције у Украјини 2022. године, Русија је лансирала неколико пројектила Искандер преко своје границе у Украјину као део свог напада. Овде су током своје примене ове ракете показале своју раније слабо познату способност за коришћење мамца како би збуниле системе противваздушне одбране противника. Верује се да је ова технологија била строго чувана тајна и да није интегрисана у ракете Искандер које се извозе ван територије Русије.[49] Од 23. априла 2022. Русија је распоредила више јединица опремљених системима Искандер-М у Белгородској области на растојању свега 60 км од границе са суседном Украјином.[50]

Калињинградска област[уреди | уреди извор]

У новембру 2008. године, руски председник Дмитриј Медведев је у свом првом годишњем обраћању Савезној скупштини Русије најавио планове за распоређивање ракета Искандер у Калињинградској области, иначе најзападнијој територији Русије на југоисточној обали Балтичког мора, у слују даљег приближавања САД, руским западним границама, помоћу њиховог европског система одбране од балистичких ракета.[51][52] Амерички председник Барак Обама 17. септембра 2009. Најавио је отказивање пројекта америчке противракетне одбране у Пољској и Чешкој.[53] Следећег дана, Москва је наговестила да би заузврат могла да откаже своје планове за размештање ракета система Искандер у Калињинграду;[54] неколико дана касније, Медведев је потврдио своју одлуку да се ракете не размештају.[55]

Према незваничним извештајима руских медија, Русија је распоредила ракете Искандер у Калињинградској области у оквиру својих војних вежби у марту 2015. године.[56]

Дана 8. октобра 2016, руска војска потврдила је да је преместила ракете Искандер-М у своју Калињинградску област, додајући да је тај потез део рутинских вежби и да се догађао више пута раније у току војних вежби и да ће се обављати и у будућности.[57] Неколико дана касније, председник Одбора за одбрану руске Државне думе Владимир Шаманов прокоментарисао је да је пребацивање ракетних система Искандер-М у Калињинградску област извршено ради сузбијања потенцијалних претњи од стране америчких ракетних одбрамбених објеката који су били стационирани у Европи, као и оних офанзивних који би накнадно могли бити стационирани.

Почетком фебруара 2018. Шаманов је потврдио да је Русија распоредила не идентификовани број ракета Искандер у Калињинградској области. Неколико дана раније, локални војни команданти саопштили су да су у Калињинградској области,[58][59] као и у Северној Осетији, завршене такозване „парк зоне“ за размештање ракета Искандер.[60]

Јерменија[уреди | уреди извор]

Јерменија је наводно користила своје ракетне системе Искандер против азербејџанских снага током рата у Нагорном Карабаху 2020. Према непотврђеним тврдњама бившег председника Јерменије Сержа Саргсјана, ракете су биле испаљене на град Шуши након његовог заузимања од стране азербејџанских снага током последњих дана рат.[61] Одговарајући на ове тврдње, премијер Никол Пашињан није ни потврдио ни демантовао ову тврдњу да је на Шуши испаљиван систем Искандер, али је имплицирао то да ракете које су лансиране наводно нису експлодирале или су експлодирале само „у око 10 одсто случајева“.[62] Тврдње јерменског премијера су одбацили бројни руски парламентарци и војни експерти, као и бивши министар одбране Јерменије Сејран Охањан (под којим је Јерменија набавила ракете).[62][63]Руско Министарство одбране објавило је саопштење у којем се тврди да ракете Искандер уопште нису коришћене током рата у Нагорном Карабаху 2020.[64] Још једну тврдњу изнео је анонимни азербејџански званичник рекавши да су јерменске снаге испалиле ракету Искандер на престоницу Азербејџана Баку у последњим данима рата у Нагорно-Карабаху 2020. године, али да ју је наводно оборио израелски ПВО систем Барак 8.[65] Запослени у Азербејџанској Националној агенцији за противминску акцију, који су у Шушију вршили деминирање и чишћење територија од мина и граната, 15. марта открили су према неким наводима олупину пројектила Искандер-М са идентификационим бројем 9М723.[66][67][68][69]

Варијанте[уреди | уреди извор]

Искандер-М[уреди | уреди извор]

Варијанта намењена оружаним снагама Русије садржи две врсте квазибалистичких ракета са изнаком 9М723 и званичним дометом од 415 км,а по неким гласинама и до 500 км. Брзина сваке ракете износи од 6–7 маха, висина лета одвија се у распону од 6–50 км,ова ракета је оспособљена је да лети у стелт ражиму као и носи нуклеарно оружје, током лета је активно контролисана у свим фазама, а не само по балистичкој путањи лета. Непосредно након лансирања и по свом приближавању циљу, ракета извршава интензиван маневар у циљу избегавања антибалистичких пројектила.[70]Ова ракета стално маневрише, односн током свог целог лета.[31][71]

Искандер-К[уреди | уреди извор]

Искандер-K

"К" се користи као ознака, за Крилату ракету ("крылатая ракет").Је варијанта намењена ношењу различитих типова крстарећих ракета. А тренутно укључује:

  • 9М728 (Нато класификација SSC-X-7) познат и као Р-500 – са висином лета до 6 км, и званичним дометом до 500 км,[72]као и аутоматским подешавањем путање,тј. кретања, праћењем рељефа на терену у току свог лета.[70] Ракета је развијена на бази пројектила 3М10, 3М54/3М14 и Кх-101/102 и може је лансирати на циљ и варијанта Искандер-М.
  • 9М729 (Нато класификација SSC-X-8) – је нова ракета дугог домета која представља наводно копнену верзију ракетног комплекса 3М14 Калибар-НК са дометом између 300–3.400 миља (480–5.470 км) и може бити базирана чак и на крстарећој ракетами са ознаком Кх-101 која оспособљена за ваздушно лансирање и остварује домет од преко 5.500 km (3.400 mi).[73][74] Према податцима Руске Федерације, њен домет износи свега 480 км, а посебно развијени самоходни лансер може носити 4 ракете. Ракета 9М729 поседује бојеву главу већег учинка и нови систем управљања којим остварује већу прецизност. Већина делова и компоненти за ракете 9М728 и 9М729 идентичног су сатава.[75]

Тренутно постоји 7 различитих типова балистичких и крстарећих ракета намењених за обе варијанте ракетног система Искандер.[76][77]

Искандер-Е[уреди | уреди извор]

"Е" представља ознаку за исзвозну верзију од руске речи Експорт. Директор државне корпорације Ростек Сергеј Чемезов прокоментарисао је да је ракетни комплекс Искандер озбиљно офанзивно оружје које може да носи нуклеарну бојеву главу. Овај балистички ракетни систем налази се на војној листи производа забрањених за извоз. Ракетни комплекси Искандер не могу да се извозе.[78]

У 2016. Јерменија, руски савезник и чланица Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ), постала је прва страна земља која је управљала овим системом. Искандер-Е има максимални домет до 280 км, у складу са ограничењима Режима контроле ракетне технологије за извоз,[79] и опремљен је поједностављеним инерцијалним системом навођења. Лети на спљоштеној путањи испод 50 км висине, омогућавајући тиме аеродинамичко управљање помоћу репних пераја, као и мање предвидљиву путању лета и прецизну испоруку боевог терета на циљ. [79] Систем такође може да користи ракете које носе бојеве главе са касетном муницијом.[80]

Корисници[уреди | уреди извор]

Руски системи Искандер у саставу 119. ракетне бригаде.
Искандер јерменске војске током војне параде у Јеревану
  •  Русија поседује – 160 јединица (13 ракетних бригада са по 12 јединица и једну јединицу са 4 јединице на полигону Капустин Јар).[81][82]Које су намењене служби у Западном војном округу у периоду од 2010. године.[83] Ове ракете су такође распоређене и у Јерменији.[39] Две испоруке из 2013. год [84] усмерене су у Ракетне јединице у Краснодарској и Ставропољској области као и у Републици Адигеји у саставу 49. армије Јужног војног округа и ка ракетној бригади у Источном војном округу које су оствариле пријем ус своје редове симтема Искандер-М у току текуће 2013. године.[85] Након тога још једна испорука извршена је у јулу 2014. [86] а ракетна бригада, стационирана у области Оренбург, пренаоружана са старог на нови систем „Искандер-М“, што је финализовано до 20. новембра 2014. године.[87] Затим је 6. бригади испоручена серија ових ракета 16. јуна 2015. у јединицу у Улан Удеу (претпоставља се 103. ракетна бригада). Седмој бригади достављене су исте ракете у новембру 2015. године на подручју Јужног војног округа.[88] То јест свих планираних 120 комплекса.[89] А 20. самосталној гардијској ракетној бригади5. Комбиноване армије размештене у Источном војном округу (бригада стационирана у Спаско-Далном, Приморски крај) – у јуну 2016. [90] Још једна испорука извршена је у новембру 2016. год Централном војном округу МД. Након тога следећа испорука обављена је у 2-гом кварталу 2017. год. Уговором намењеним за проиводњу још две бригаде и крстареће ракете намењених овом систему потписан је у августу 2017. године, укупан број ракетних бригада ће бити повећан на 13.[91] Бригадни комплет тактичких балистичких ракетних система за модел Искандер-М испоручен је особљу велике ракетне јединице у Западном војном округу крајем 2017. године.[92] Последња бригада достављена је ОМУ-у намењена за ракетну формацију комбиноване војске у Курској области у новембру 2019. године. [93][94] Крајем 2021. године испоручен је још један комплет намењен за опремање једне бригаде и два батаљона.[95]
  •  Јерменија поседује – 25 јединица овог система.[96] Неколико система је приказано на проби параде поводом Дана независности у септембру 2016. Два менаџера руског војно-индустријског комплекса Рособоронекспорт потврдила су да су четири система 9К720 Искандер испоручена Јерменији по споразуму о наоружању у оквиру ОДКБ, чиме је Јерменија постала земља у војној унији са Русијом, тојест прва страна држава ван Русије која има поседује ове ракетне системе.[97][98] У фебруару 2017, министар одбране Јерменије изјавио је руским медијима да су ракете Искандера које су стациониране у Јерменији и приказане на војној паради у септембру 2016. у власништву Оружаних снага Јерменије и у чијем ће се наоружању од сада налазити.[99]
  •  Белорусија – је остварила куповину за сада још непознатог број балистичких ракетних система Искандер у мају 2022, што је изјавио белорускои председник Александар Лукашенко.[104] Према неким тумачењима председник Путин најавио је могући план давања Белорусији нуклеарних верзија ракете Исландер. Приликом разговора о систему Искандер он је у делу разговора о овом систему рекао : „може да испаљује балистичке и крстареће ракете, конвенционалне као и нуклеарне“.[105]


Технички детаљи[уреди | уреди извор]

Спецификација[уреди | уреди извор]

Поизвођач :Воткинска фабрика машиноградње-(Воткинск) произвођач ракета Титан Барикаде (Волгоград) – копнени део опреме КБМ (Коломна) – предузеће које је развило ове системе

  • Домет:
    • Максимални домет: 500 км ( за Искандер-М, незванично)
    • Минимални домет: 50 км[106]
  • тачност: 5–7 м са терминалном фазом ТЕРКОМ оптоелектронским системом навођења (Искандер-М)[106]
  • 1–30 м за модел 9К720[31][32]
  • Време за лансирање: до 4 минута за постизање највишег степена борбене готовости, до 16 минута за прелазак у стање за покрет.[106]
  • Временски размак између два лансирања: мање од минута[106]
  • Опсег радне температуре: -50 °C до +50 °C [106]
  • Брзина сагоревања: ≈2.100 м/с
  • Број пројектила:
  • на лансеру 9П78: 2 на транспортеру за пуњење ракетама
  • 9Т250: 2
  • додељени радни век: 10 година
  • Посада: 3 (камион лансер)

Саставни делови система[уреди | уреди извор]

Комплетан систем Искандер укључује:[106]

  • пројектиле
  • транспортно-монтажно-лансер возило (шасија камиона 8×8 МЗКТ-79306 АСТРОЛОГ) *Транспортно и утоварно возило (шасија камиона 8×8 МЗКТ-79306 АСТРОЛОГ)[107]
  • Командно-штабно возило (шасија камиона на шест точкова КАМАЗ)
  • Возило станице за припрему информација (шасија камиона на шест точкова КАМАЗ)
  • Возило за одржавање и поправку (шасија камиона на шест точкова КАМАЗ)
  • Возило за одржавање живота (шасија камиона на шест точкова КАМАЗ)
  • Комплет депо опреме
  • Комплет опреме за час обуке ТЕЛ (за пуњење систама проектилима)
  • Комплет опреме за час обуке ЦСВ
  • Плакати за са образовним садржајем за обуку.
  • Макета пројектила за обуку

Предвиђене мете[уреди | уреди извор]

Систем је намењен за дејствовање конвенционалном бојевом главом, односно за гађање тачака и циљева у оквиру одговарајуће области, укључујући ту :[108]

  • за дејство по непријатељском ватреном оружју (ракетни системи, вишецевни ракетни системи, артиљеријска оруђа великог домета)
  • за дејство по наоружању противваздушне и противракетне одбране,
  • за дејство по наоружању противваздушне и противракетне одбране,као и аеродромима
  • за дејство по командним местима и комуникационим чворовима
  • за дејство по трупама у областима концентрације непријатељских снага
  • за дејство по критичним обејектима цивилне инфраструктуре

Такође способљен је гађање по добро утврђеним циљевима, као што су бункери или заклона за авионе.[23]

Види још[уреди | уреди извор]

ДФ-11

Упоредиви пројектили[уреди | уреди извор]

Х-47М2 Кинџал

Хјонмо-2 (можда је базиран на Искандеру)

Белешке[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г 9K720 Iskander-M (SS-26 Stone) – Program Archived 2008-11-12 at the Wayback Machine GlobalSecurity.org retrieved on 11-15-08
  2. ^ Tłumacz Google". Риа Новости. 22 December 2017.
  3. ^ Iskander / SS-26 specs Archived 2008-11-12 at the Wayback Machine GlobalSecurity.org Retrieved on 11-15-08
  4. ^ "Iskander/SS-26". Federation of American Scientists. Archived from the original on 2013-01-10. Retrieved 2013-02-12.
  5. ^ "Iskander (SS-26)". CSIS Missile Threat. Archived from the original on 2016-11-04. Retrieved 2016-11-03.
  6. ^ "Iskander M/E (SS-21 / SS-26)". Archived from the original on 2014-12-23. Retrieved 23 December 2014.
  7. ^ "Ударная Сила: Ракетная паутина (оперативно-тактический ракетный комплекс 9К720 "Искандер" SS-26 "Stone") » RNNS.RU". Archived from the original on 6 January 2017. Retrieved 8 October 2016.
  8. ^ "MilitaryRussia.Ru — отечественная военная техника (после 1945г.) - Статьи". Archived from the original on 4 January 2015. Retrieved 23 December 2014.
  9. ^ "Дмитрий Рогозин: "Искандеры" будут размещены в Калининграде". Archived from the original on 23 December 2014. Retrieved 23 December 2014.
  10. ^ а б "Минобороны пообещало полностью оснастить ракетные войска «Искандерами» Архивирано 2017-02-11 на сајту Wayback Machine RBC, 18 November 2016.
  11. ^ Artillery units of Russia will replace Tochka-U tactical missile with Iskander-M Архивирано 2017-09-14 на сајту Wayback Machine – Armyrecognition.com, 28 November 2016
  12. ^ а б 9K720 Iskander-M (SS-26 Stone) Archived 2008-11-11 at the Wayback Machine GlobalSecurity.org. Retrieved on 11-15-08
  13. ^ "NATO Members Alarmed by Russian Nuclear Missile Deployment". 17 December 2013. Archived from the original on 30 July 2014. Retrieved 23 December 2014.
  14. ^ Ракетный комплекс "Искандер-М" получил новые типы ракет Архивирано 2017-09-14 на сајту Wayback Machine TASS, 14 September 2017.
  15. ^ "Великий воин и защитник "Искандер"" (in Russian). VPK. 10 February 2014. Archived from the original on 6 October 2014. Retrieved 3 October 2014.
  16. ^ Вероника Ушакова (19. 05. 2014.). "Ракетная эра Непобедимого" (in Russian). Krasnaya Zvezda. Archived from the original on 2017-09-14. Retrieved 2017-09-14.
  17. ^ а б „Россия модернизирует "Искандер". Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  18. ^ „Стоимость оперативно-тактического ракетного комплекса "Искандер" снижена практически на треть”. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  19. ^ „Russia has more SSC-8 cruise missiles than expected, with conflictual range | February 2019 Global Defense Security army news industry | Defense Security global news industry army 2019 | Archive News year”. Архивирано из оригинала на датум 2019-02-12. Приступљено 2019-02-15. 
  20. ^ Hans M. Kristensen (2014-07-30). „Russia Declared In Violation Of INF Treaty: New Cruise Missile May Be Deploying – Federation Of American Scientists”. Fas.org. Архивирано из оригинала на датум 2019-02-03. Приступљено 2018-08-22. 
  21. ^ „Оперативно-тактический ракетный комплекс "Искандер-Э" - АО Научно-производственная корпорация "КБ Машиностроения". Архивирано из оригинала на датум 27. 9. 2016. Приступљено 8. 10. 2016. 
  22. ^ Ismay, John (14. 3. 2022). „Russia Deploys a Mystery Munition in Ukraine”. The New York Times. New York City. Приступљено 15. 3. 2022. »Iskander-M short-range ballistic missiles are releasing a previously unknown decoy designed to evade air-defense systems, an American official said.« 
  23. ^ а б „SS-26 Stone Iskander 9M72 9P78E Ballistic missile system”. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2010. 
  24. ^ „SS-26 Stone Iskander 9M72 9P78E Ballistic missile system”. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2010. 
  25. ^ „SS-26 (Iskander) – Missile Threat”. CSIS. Архивирано из оригинала на датум 2016-11-04. Приступљено 2016-11-03. 
  26. ^ „Iskander tactical missile systems strike mock enemy's objects at Zapad-2021 drills”. 
  27. ^ Iskander Missile System Архивирано 2014-10-06 на сајту Wayback Machine Retrieved on 11-18-08
  28. ^ „Ударная Сила: Ракетная паутина (оперативно-тактический ракетный комплекс 9К720 "Искандер" SS-26 "Stone")”. rnns.ru (на језику: руски). 25. 10. 2009. Архивирано из оригинала на датум 22. 11. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  29. ^ „ТАСС: Армия и ОПК”. Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2014. Приступљено 8. 10. 2016. 
  30. ^ „Iskander missile complex can now strike sea targets”. 3. 8. 2018. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2018. Приступљено 5. 8. 2018. 
  31. ^ а б в „Ракетный комплекс "Искандер". Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2015. Приступљено 23. 12. 2014. 
  32. ^ а б „- 9723”. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  33. ^ Zaken, Ministerie van Buitenlandse. „Bijlage: verslag onderzoeksmissie Storimans – Kamerbrief inzake het verslag van de onderzoekscommissie- Storimans”. www.rijksoverheid.nl. Архивирано из оригинала на датум 2017-08-13. Приступљено 2017-08-12. 
  34. ^ „"Искандер" здесь, "Искандер" там”. 29. 9. 2009. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2017. Приступљено 9. 2. 2017. 
  35. ^ „Москва планирует разместить ракеты "Искандер" в каждом военном округе”. Deutsche Welle. Архивирано из оригинала на датум 2018-12-12. Приступљено 2019-05-22. 
  36. ^ note other sources now place the brigade at Birobidzhan. http://www.ww2.dk/new/army/rbr/23rbr.htm Архивирано 2017-08-14 на сајту Wayback Machine and warfare.ru.
  37. ^ Russian Missiles on NATO's Border Архивирано 2017-06-13 на сајту Wayback Machine Stratfor.com, November 30, 2010
  38. ^ Lauren Goodrich (Stratfor analyst), Eurasia Архивирано јун 13, 2013 на сајту Wayback Machine [Fwd: INSIGHT – RUSSIA – Iskander Missile], released by WikiLeaks, 27 February 2012
  39. ^ а б Harutyunyan, Sargis (3. 6. 2013). „Advanced Russian Missiles 'Deployed In Armenia'. Radio Free Europe/Radio Liberty. Архивирано из оригинала на датум 22. 6. 2013. Приступљено 22. 6. 2013. 
  40. ^ «Искандеры» доехали до Армении Архивирано 2017-01-29 на сајту Wayback Machine Vedomosti, 18 September 2016.
  41. ^ „Russian forces "capable of being nuclear" moving to Crimea, NATO chief says” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-18. Приступљено 2018-03-17. 
  42. ^ „"Ми добре знаємо про наявність російських комплексів "Іскандер" на території тимчасово окупованого Криму", — генерал-майор Олександр Розмазнін”. Міністерство оборони України. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-18. Приступљено 2018-03-17. 
  43. ^ „Ukraine military say Russia deploys Iskander air defense missiles in Crimea”. Kyiv Post (на језику: енглески). 2014-12-04. Архивирано из оригинала на датум 2016-05-29. Приступљено 2018-03-17. 
  44. ^ Loiko, Sergei L. (15. 12. 2014). „Russia says it has a right to put nuclear weapons in Crimea”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-18. Приступљено 2018-03-17. 
  45. ^ Keck, Zachary (јун 2015). „Russia Threatens to Deploy Nuclear Weapons in Crimea”. The National Interest (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 2018-03-18. Приступљено 2018-03-17. 
  46. ^ „Jeremy Binnie, London: "Iskander missile launcher spotted in Syria", IHS Jane's 360, 31 March 2016”. Архивирано из оригинала на датум 5. 11. 2016. Приступљено 13. 11. 2016. 
  47. ^ Majumdar, Dave (8. 1. 2017). „Report: Russia's Dangerous Iskander-M Ballistic Missiles Are Now in Syria”. The National Interest. Архивирано из оригинала на датум 2017-02-06. Приступљено 2017-02-05. 
  48. ^ Tomlinson, Lucas (8. 2. 2017). „Russia sends Syria its largest missile delivery to date, US officials say”. Fox News. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2017. Приступљено 8. 2. 2017. 
  49. ^ Ismay, John (14. 3. 2022). „Russia Deploys a Mystery Munition in Ukraine”. The New York Times. Приступљено 31. 3. 2022. 
  50. ^ tagesschau.de. „Liveblog: ++ Sofortige Waffenruhe für Mariupol gefordert ++”. tagesschau.de (на језику: немачки). Приступљено 2022-04-24. 
  51. ^ Leslie, Neil (13. 11. 2008). „The Kaliningrad Missile Crisis”. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2016. Приступљено 14. 12. 2016. 
  52. ^ „Russia to deploy missiles in Kaliningrad to counter US threat”. Xinhua News Agency. 6. 11. 2008. Архивирано из оригинала на датум 15. 7. 2010. Приступљено 2. 4. 2010. 
  53. ^ „Obama cancels missile defense and changes transatlantic politics”. The Globe and Mail. Toronto. 25. 9. 2009. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2017. Приступљено 23. 8. 2017. 
  54. ^ «Искандеры» подождут Архивирано 2017-02-03 на сајту Wayback Machine VZ.ru
  55. ^ Медведев решил не размещать "Искандеры" в Калининградской области Архивирано 2017-02-03 на сајту Wayback Machine RIA Novosti, 26 September 2009.
  56. ^ „Poland and U.S. Army hold joint air defence exercises near Warsaw”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2015. Приступљено 8. 10. 2016. 
  57. ^ „Russia moves nuclear-capable missiles into Kaliningrad”. Reuters. 8. 10. 2016. Архивирано из оригинала на датум 2. 7. 2017. Приступљено 2. 7. 2017. 
  58. ^ Russia deploys Iskander nuclear-capable missiles to Kaliningrad: RIA Архивирано 2018-02-05 на сајту Wayback Machine Reuters, 5 February 2017.
  59. ^ В ГД подтвердили, что комплексы "Искандер" разместили под Калининградом Архивирано 2018-02-05 на сајту Wayback Machine RIA Novosti, 5 February 2018.
  60. ^ В Калининградской области завершили создание зоны под "Искандер-М" Архивирано 2018-02-06 на сајту Wayback Machine RIA Novosti, 31 January 2018.
  61. ^ „Serzh Sargsyan: Armenia Fired Iskander Missiles at Shushi”. USC Institute of Armenian Studies (на језику: енглески). 2021-02-16. Приступљено 2021-02-24. 
  62. ^ а б „Iskander tactical missile systems were not used in Karabakh, say experts”. TASS. 24. 2. 2021. Приступљено 2021-02-24. 
  63. ^ Babayan, Aza; Bedevian, Astghik (24. 2. 2021). „Armenian PM Accused Of Lying About Russian Missiles”. Azatutyun (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-24. 
  64. ^ „Минобороны России заявило, что "Искандеры" не применялись в ходе конфликта в Карабахе” [The Ministry of Defense of Russia declared that "Iskanders" were not used during the conflict in Karabakh]. ТАСС (на језику: руски). 25. 2. 2021. Приступљено 2021-03-02. 
  65. ^ Soylu, Ragip (1. 3. 2021). „Israeli defence system shot down Russian missile Armenia fired at Baku”. Middle East Eye (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-02. 
  66. ^ „Кто выстрелил из "Искандера" по Шуше? - первые версии”. haqqin.az. Приступљено 2021-03-31. 
  67. ^ „ISKANDER JE IPAK KORIŠĆEN U KARABAHU? Azeri pokazali dokaz, čeka se odgovor Jerevana (FOTO)”. www.srbijadanas.com (на језику: српскохрватски). Приступљено 2021-03-31. 
  68. ^ „ANAMA: В Шушу была сброшена ракета "Искандер-М". Информационное Агентство Репорт (на језику: руски). Приступљено 2021-04-02. 
  69. ^ „Şuşaya atılan "İskəndər"dən Ermənistanda yoxdur — Bəs kim edib?”. Qafqazinfo (на језику: азербејџански). 2021-04-01. Приступљено 2021-04-02. 
  70. ^ а б „Почему ОТРК "Искандер" так пугает наших соседей”. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  71. ^ „Оперативно-тактический ракетный комплекс 9К720 'Искандер'. Архивирано из оригинала на датум 19. 4. 2009. Приступљено 23. 12. 2014. 
  72. ^ „Photo” (PDF). army-news.ru. Архивирано из оригинала на датум 2014-12-10. Приступљено 2014-12-07. 
  73. ^ „Russia Again Flight Tests Illegal INF Cruise Missile”. The Washington Free Beacon. 28. 9. 2015. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2017. Приступљено 21. 11. 2017. 
  74. ^ „США: Россия получила ракету, нарушающую договор РСМД”. Vedomosti. 14. 2. 2017. Архивирано из оригинала на датум 8. 9. 2017. Приступљено 21. 11. 2017. 
  75. ^ „Foreign military attaches, media get a look at 9M729 for Iskander-M launchers”. Архивирано из оригинала на датум 2019-01-28. Приступљено 2019-01-27. 
  76. ^ „New ballistic missile created for Iskander tactical system”. 25. 12. 2015. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2016. Приступљено 8. 10. 2016. 
  77. ^ „Military & Defense – Iskander-M system gets new types of missiles — manufacturer”. TASS. Архивирано из оригинала на датум 2017-11-17. Приступљено 2017-11-30. 
  78. ^ „Чемезов: ракетные комплексы "Искандер" не пойдут на экспорт”. Архивирано из оригинала на датум 15. 10. 2016. Приступљено 8. 10. 2016. 
  79. ^ а б Elleman, Michael (8. 5. 2019). „North Korea's Newest Ballistic Missile: A Preliminary Assessment”. 38 North. The Henry L. Stimson Center. Архивирано из оригинала на датум 9. 5. 2019. Приступљено 9. 5. 2019. 
  80. ^ „Iskander (SS-26 Stone)”. military-today.com. Архивирано из оригинала на датум 24. 11. 2017. Приступљено 21. 11. 2017. 
  81. ^ „Комплекс 9К720 Искандер - SS-26 STONE - Структура комплекса и хронология - MilitaryRussia.Ru — отечественная военная техника (после 1945г.)”. Архивирано из оригинала на датум 28. 9. 2016. Приступљено 8. 10. 2016. 
  82. ^ „ЦАМТО / Новости / В войска Южного военного округа поступил второй бригадный комплект ОТРК "Искандер-М". Архивирано из оригинала на датум 12. 1. 2017. Приступљено 8. 10. 2016. 
  83. ^ http://en.ria.ru/military_news/20101214/161766995.html Архивирано 2013-12-20 на сајту Wayback Machine http://en.ria.ru/military_news/20130212/179432505/Russian-Army-Chief-Visits-Missile-Academy.html Архивирано 2013-12-20 на сајту Wayback Machine
  84. ^ http://www.arms-expo.ru/049057054050124051051056055051.html Архивирано 2013-12-05 на сајту Wayback Machine http://ria.ru/defense_safety/20131114/976887621.html Архивирано 2013-11-15 на сајту Wayback Machine
  85. ^ „Южный военный округ получил комплексы "Искандер-М". РИА Новости. 19. 12. 2013. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  86. ^ „НПК "КБМ" передала Минобороны третий комплект ОТРК "Искандер-М" для оснащения ракетной бригады”. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  87. ^ „Ракетная бригада ЦВО перевооружена на новейшие оперативно-тактические ракетные комплексы "Искандер-М". 20. 11. 2014. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  88. ^ „ЦАМТО / Новости / АО "НПК «КБМ" сдало Минобороны РФ шестой бригадный комплект ОТРК "Искандер-М". Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2017. Приступљено 8. 10. 2016. 
  89. ^ „"Искандер" научили взрывать метро по фотографии”. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 
  90. ^ „Министр обороны подтвердил передачу "Искандеров" 41-й армии ЦВО - Еженедельник "Военно-промышленный курьер". vpk-news.ru. Архивирано из оригинала на датум 2016-12-01. Приступљено 2016-11-30. 
  91. ^ „Russian Defence Ministry to receive two brigade sets of the Iskander-M tactic missile complexes : Ministry of Defence of the Russian Federation”. Eng.mil.ru. 2017-08-24. Архивирано из оригинала на датум 2017-08-30. Приступљено 2017-11-30. 
  92. ^ „Military & Defense – Russian troops receive brigade set of Iskander-M ballistic missile system”. TASS. Архивирано из оригинала на датум 2017-12-01. Приступљено 2017-11-30. 
  93. ^ „В российской армии завершили перевооружение на "Искандеры". 25. 11. 2019. 
  94. ^ „Troops test-fire Iskander tactical missile system in Russia's south”. 
  95. ^ „Товарищ Министр обороны Российской Федерации, уважаемые товарищи!” (PDF). function.mil.ru (на језику: руски). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 1. 2022. Приступљено 8. 5. 2022. 
  96. ^ Administrator. „Armenia will receive weapons from Russia under a $100 million loan - March 2018 Global Defense Security army news industry - Defense Security global news industry army 2018 - Archive News year”. www.armyrecognition.com. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-31. Приступљено 2018-04-01. 
  97. ^ „СМИ: Армения получила российские комплексы "Искандер-М". Vzglyad (на језику: руски). 16. 9. 2016. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2016. Приступљено 19. 9. 2016. 
  98. ^ „Vedomosti: Russia shipped four Iskander missile systems to Armenia”. Архивирано из оригинала на датум 2017-08-18. Приступљено 2016-09-19. 
  99. ^ Виген Саркисян: "Искандеры" принадлежат Армении, управляем ими мы Архивирано 2018-02-05 на сајту Wayback Machine RIA Novosti, 22 February 2017.
  100. ^ „Россия поставила ОТРК "Искандер-Э" в одну из стран Северной Африки”. RIA Novosti. 15. 11. 2017. Архивирано из оригинала на датум 16. 11. 2017. Приступљено 17. 11. 2017. 
  101. ^ Binnie, Jeremy (16. 11. 2017). „Russian official says MENA country has Iskander-E missiles”. IHS Jane's 360. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2017. Приступљено 18. 11. 2017. 
  102. ^ Langloit, Philippe (22. 11. 2017). „Les Forces Armées Algériennes”. DSI Magazine. France: Centre d'analyse et de prévision des risques internationaux. стр. 56—57. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2017. 
  103. ^ „Российское оружие удержало свое место”. Газета "Коммерсантъ". 2018-05-03. стр. 1. Архивирано из оригинала на датум 2018-12-06. Приступљено 2018-03-06. 
  104. ^ „Belarus buys Russian Iskander and S-400 missile systems to face NATO threat”. armyrecognition.com. 20. 5. 2022. 
  105. ^ „Russia promises Belarus Iskander-M nuclear-capable missiles”. BBC. 25. 6. 2022. Приступљено 26. 6. 2022. 
  106. ^ а б в г д ђ promotional CD of KBM
  107. ^ „Iskander (SS-26 Stone) Short-Range Ballistic Missile”. Military-Today. 2010-12-31. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-19. Приступљено 2011-05-15. 
  108. ^ „9К720 "Искандер" - оперативно-тактический ракетный комплекс”. Архивирано из оригинала на датум 23. 12. 2014. Приступљено 23. 12. 2014. 

Спољне везе[уреди | уреди извор]