Владимир Николић

Владимир Николић
Владимир Николић
	Српски архитекта, Владимир Николић
Лични подаци
Датум рођења	13. јун 1857.
Место рођења	Сента, Аустријско царство
Датум смрти	1922.
Место смрти	Краљевина Југославија

Владимир Николић (1857 — 1922) био је српски архитекта.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1857. године у Сенти. У родном месту је завршио основну школу, школовање је наставио у Панчеву. Николић се школовао и у Марибору, а потом на Високој техничкој школи у Минхену.

После кратког боравка у Минхену, где је провео зимски семестар 1879/1880. године одлази у Беч, где се уписује на Политехникум, ту је апсолвирао али није одбранио дипломски рад. Свој стручни статус и право да се потписује као архитекта касније објашњава чињеницом да је карловачком Магистрату поднео „апсолутеријум“ бечке Политехнике и повеље којом га је одликовала српска краљевска влада током деветогодишњег рада у Краљевини Србији, па је на основу ових докумената од Високе краљевске хрватско-славонско-далматинске земаљске владе добио титулу грађевинара. Владимир Николић је био рођак патријарха Георгија Бранковића.

У априлу или мају 1892. године, Владимир Николић се из Београда сели у Сремске Карловце. У духовну престоницу пречанских Срба преселио се заједно с мајком Катарином и сестром Миланом.

Пројектовао је и изградио већи број грађевина које су обележили простор садашње Војводине. По налогу патријарха Георгија Бранковића пројектовао је и изградио у Сремским Карловцима: Патријаршијски двор, Владичански двор и Српску велику гимназију. У Новом Саду је пројектовао Епископски двор.

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима је изградио 1892. године у неоренесансном стилу, имајући у виду романичке и византијске симбола проналазио ренесансне оквире. Епископски двор је изградио 1901. године по принципима ханзенатике оставши при томе у духу неоромантизма.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Са доласком у старо митрополитско седиште, започиње и најплоднији период стваралаштва Владимира Николића. Управо ту настали су његови најсложенији пројекти, као што су:

Грађевина Српског народног дома у Сремској Митровици (1893),
Зграда Препарандије у Сомбору,
позориште Дунђерског у Новом Саду
капела у Меленцима (1895),
Патријаршијски двор у Сремским Карловцима (1892—1894),
Владичански двор у Будиму,
хотел „Гранд Пауновић“ у Вуковару (1896),
Велика српска православна гимназија у Новом Саду (1899—1901),
Богословски семинар у Сремским Карловцима
Владичански двор у Новом Саду (1900—1901),
Народно-црквени фондови у Сремским Карловцима (1902),
Стефанеум и породична капела на Чератском гробљу у Сремским Карловцима (1903),
Палата задужбине баронице Јовић у Бечеју
Свештенички конвикт у Сремским Карловцима (1904),
Капела у манастиру Беочин (1905),
Палата Кронић у Сомбору
обнова Саборне цркве у Сремским Карловцима (1907),
судска палата у Иригу (1912),
Основна школа у Сремским Карловцима (1913), уз неколико породичних кућа и низ обнова разних зграда.

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима који је пројектовао и изградио Владимир Николић

Николић је провео девет година у Србији од 1883. до 1892. године. О овој фази Николићевог стваралаштва историчарка уметности Донка Станчић је записала:^[1] „Упркос тим штурим описима његовог рада, о примећености и уважавању, које је као архитекта уживао, најбоље говори податак да је као врло млад, након шест година рада у Београду, примио краљевско одликовање. Краљ Милан Обреновић га је, као инжењера Министарства грађевина, 1. јануара 1889. године одликовао Таковским крстом петог реда, а у контрактуалног инжењера четврте класе унапређен је указом који је потписао министар Петар Велимировић, у име краља Александра I, 1. маја 1891. Остају, међутим, и даље непознати његови други објекти подигнути у Србији, а како је зграда лесковачке гимназије срушена током бомбардовања у Другом светском рату, нестало је и ово једино засад познато Николићево архитектонско дело на тлу Краљевине Србије.“