Грендел

С Википедије, слободне енциклопедије
Грендел у илустрованој верзији Беовулфа из 1908.

Грендел (енгл. Grendel) је митолошко чудовиште у англо-саксонској епској песми Беовулф (испеваној око 700–1000. године). Он је први од троје антагониста у песми (остали су Гренделова мајка и змај) које савлађује главни јунак, Беовулф. Потомак Каина[1][2][3] који терорише данску краљевину Хеорот, Грендел је у песми описан као мрачно створење, прогнано од среће и проклето од Бога, уништитељ и људождер.[4] Обично се приказује као чудовиште или див, иако његов изглед и натприродне способности нису јасно описане у песми и предмет су научне дебате.[5] Лик Грендела и његова улога у причи о Беовулфу били су предмет бројних интерпретација и екранизација.

Легенда[уреди | уреди извор]

Грендел се оригинално среће у у англо-саксонској епској песми Беовулф, која је сачувана у рукопису с почетка 11. века (енгл. Nowell Codex око 1000. године).[6] У песми, Грендел, потомак библијског Каина (првог убице) и божји непријатељ, разбешњен звуцима песме из гозбене дворане данског краља Хротгара од Хеорота, напада дворану сваке ноћи пуних 12 година, убијајући и прождирући краљеве људе.[4] Геатски ратник Беовулф са својом дружином (12 ратника) долази у помоћ Данцима, и већ прве ноћи, после гозбе добродошлице, суочава се са Гренделом: овај чека да сви заспе, а затим проваљује врата песницама и упада у дворану. Гренделова љускава кожа одбија ударце мачева и он канџама убија једног од Беовулфових људи, али га Беовулф побеђује голим рукама и задаје му смртну рану. Са отргнутом руком, Грендел бежи и умире у својој јазбини у мочвари. Пратећи Грендела сам у његову јазбину, Беовулф после жестоке борбе убија његову мајку (која је описана као морска вештица) и односи Гренделову главу краљу Хротгару, који га обасипа даровима.[7][8]

Опис[уреди | уреди извор]

Гренделов изглед није детаљно описан у песми: помиње се да је по облику сличан човеку, али већи од свих људи, да му је кожа обрасла непробојним љускама и квргама, а канџе јаке као челик. Његова глава је тако велика, да је морају носити четворица обичних људи (али је Беовулф носи једном руком). Он је потомак злих духова који су потекли од Каина након што је проклет.[9]

Екранизација[уреди | уреди извор]

Музика[уреди | уреди извор]

Културне референце[уреди | уреди извор]

Више представа такође приказује сличне приче. У Хамлету Вилијама Шекспира, ликови Краљ Клаудије и Краљ Хамлет су паралеле Кејнa и Авељa.[17] Лорд Бајрон је такође преправио и драматизовао причу у својој драми Кејн (1821), гледајући на Кејна као на симбол сангвиничког темперамента, изазван Авељовим лицемерјем и светошћу.[18] Данска позоришна представа Библен из 2008. разматра и реконструише различите библијске приче, укључујући Авељово убиство од стране Кeјна.[19]

Многи романи представљају ликове или су блиско засновани на њима. Роман Мигела де Унамуна из 1917. године Абел Санчез: Прича о страсти је поновно препричавање приче о Кејну и Авељу.[20] Роман Џона Стајнбека из 1952. Источно од раја (такође филм из 1955. године) се у свом наслову позива на Кејново изгнанство и садржи расправе о причи о Кејну и Авељу које се затим одигравају у заплету.[21] Кратка прича Џејмса Болдвина из 1957. године, „Сонијев блуз”, сматрана је алудијом на причу о Кејну и Авељу.[22][23] Аутор Данијел Квин, прво у свом роману Ишмаел (1992), а касније у Причи о Б (1996), предлаже да је прича о Кејну и Авељу приказ раних семитских сточара који посматрају почетке онога што он назива тоталитарном пољопривредом, при чему Кејн представља прве 'модерне' земљораднике и Авељ пасторалисте.[24]

Они су се такође појављивали у ТВ серијама и алегоријски на великом екрану. У Даласу (1978), Боби и Џ.Р. Евинг су описани као варијације Кејна и Авеља.[25] Директније референце укључују појаву Кејна и Авеља као ликова у ДЦ стриповима од 1950-их. Године 1989, Нил Гејман је направио два понављајућа лика у својој стрип серији Сандман.[26] У алегоријском филму Дарена Аронофског Мајка! (2017), ликови „старији син” и „млађи брат” представљају Кејна и Авеља.[27]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Alter, Robert (2008). The Five Books of Moses: A Translation with Commentary. W. W. Norton & Compan. ISBN 9780393070248. 
  2. ^ BDB, Francis Brown; Samuel Rolles Driver; Charles Augustus Briggs (1997). The Brown Driver Briggs Hebrew and English Lexicon: with an appendix containing the biblical Aramaic; coded with the numbering system from "Strong's Exhaustive Concordance of the Bible" (7. print. изд.). Peabody: Hendrickson. ISBN 978-1565632066. 
  3. ^ Byron, John (2011). Cain and Abel in Text and Tradition: Jewish and Christian Interpretations of the First Sibling Rivalry. Leiden and Boston: Brill Publishers. ISBN 978-9004192522. 
  4. ^ а б Jones, Gwyn (1972). Kings, Beasts and Heroes. London: Oxford University Press. стр. 12. ISBN 978-0-19-215181-0. 
  5. ^ Tolkien, J.R.R. "Beowulf: The Monsters and the Critics." In Daniel Donoghue (ed.), Beowulf a Verse Translation. Norton, 2002, pp. 103–130.
  6. ^ Heaney, Seamus (2012). Beowulf (9th изд.). New York: Norton. стр. 41—108. ISBN 978-0-393-91249-4. 
  7. ^ Nicholson, Lewis E. (1963). An Anthology of Beowulf Criticism. Notre Dame, Indiana: University of Notre Dame Press. стр. 236. 
  8. ^ George, Jack. Beowulf: A Student Edition. стр. 123. 
  9. ^ Bammesberger, A. (2008). „Grendel's Ancestry”. Notes and Queries. 55 (3): 257—260. doi:10.1093/notesj/gjn112. 
  10. ^ Beowulf (1999)
  11. ^ Quinn, Walter (23. 11. 2007). „Beowulf' movie takes poetic license -- and then some -- from the original text”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 2. 12. 2007. г. Приступљено 27. 11. 2007. 
  12. ^ John V. Fleming (29. 11. 2007). „Good Grief, Grendel”. The New Republic. Приступљено 29. 11. 2007. 
  13. ^ Asma, Stephen (7. 12. 2007). „Never Mind Grendel. Can Beowulf Conquer the 21st-Century Guilt Trip?”. The Chronicle of Higher Education. стр. B20. 
  14. ^ NPR article:Grendel
  15. ^ Mangan, Timothy (9. 6. 2006). „Opera: 'Grendel' is a monster of a show”. The Orange County Register. Архивирано из оригинала 06. 09. 2008. г. Приступљено 12. 02. 2020. 
  16. ^ Song
  17. ^ Hamlin, Hannibal (2013). The Bible in Shakespeare. OUP Oxford. стр. 154. ISBN 978-0199677610. 
  18. ^ de Vries, Ad (1976). Dictionary of Symbols and Imagery. Amsterdam: North-Holland Publishing Company. стр. 75. ISBN 978-0-7204-8021-4. 
  19. ^ „Bibelen (Nørrebro Teater)”. jp.dk. 5. 10. 2008. Архивирано из оригинала 2008-10-05. г. Приступљено 10. 9. 2018. 
  20. ^ Quinones, Ricardo J. (14. 7. 2014). The Changes of Cain: Violence and the Lost Brother in Cain and Abel Literature (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 176. ISBN 978-1-4008-6214-6. 
  21. ^ „Pop Culture 101: East of Eden”. TCM.com. Архивирано из оригинала 2016-04-16. г. Приступљено 2014-04-11. 
  22. ^ Stahlberg, Lesleigh Cushing; Hawkins, Peter S. (2017). The Bible in the American Short Story (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. стр. 43. ISBN 978-1474237185. 
  23. ^ McKenzie, Barbara (1974). The Process of Fiction: Contemporary Stories and CriticismНеопходна слободна регистрација (на језику: енглески). Harcourt Brace Jovanovich. стр. 45. ISBN 978-0155719866. „Baldwin establishes such a verbal clue when the narrator remembers his mothers warning.” 
  24. ^ Whittemore, Amie. „Ishmael – Part 9: Sections 9–11”. Cliffs Notes. Houghton Mifflin Harcourt. Приступљено 2. 1. 2017. 
  25. ^ Mitchell, Jolyon P.; Marriage, Sophia (2003). Mediating Religion: Studies in Media, Religion, and Culture. A&C Black. ISBN 978-0567088079. Приступљено 2. 9. 2017 — преко Google Books. 
  26. ^ Hughes, William (2015). The Encyclopedia of the Gothic, 2 Volume Set. John Wiley & Sons. ISBN 978-1119064602. Приступљено 2. 9. 2017 — преко Google Books. 
  27. ^ Adam White (23. 9. 2017). „Mother! explained”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 2022-01-11. г. Приступљено 30. 9. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Грендел на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грендел&oldid=27676405”