Џејмс Болдвин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Џејмс Болдвин
James Baldwin 37 Allan Warren.jpg
Џејмс Болдвин 1969.
Датум рођења (1924-08-02)2. август 1924.
Место рођења Харлем
Њујорк, Сједињене Америчке Државе
Датум смрти 1. децембар 1987.(1987-12-01) (63 год.)
Место смрти Сен Пол де Ванс
Француска
Утицаји од Ричард Рајт, Хенри Џејмс Фјодор Достојевски, Оноре де Балзак
Утицао на Тони Морисон, Зејди Смит, Мадона
Најважнија дела

Џејмс Болдвин (енглески: James Baldwin; Харлем, 2. август 1924 - Сен Пол де Ванс, 1. децембар 1987) био је амерички књижевник и друштвени активиста. Најпознатији је по својим збиркама есеја Белешке домородачког сина (1955), Нико ми не зна име (1961) и Следећи пут ватра (1963), као и по романима Иди и реци то на гори (1953) Ђованијева соба (1956) и Друга земља (1962). Сматра се великом иконом Покрета за грађанска права афроамериканаца и америчког ЛГБТ покрета.

Унук робова и најстарији син у свештеничкој породици, Болдвин је са четрнаест година постао проповедник у пентекосталистичкој цркви, а са седамнаест је напустио дом. Са двадесет и три године преселио се у Париз, покушавши да побегне од траума изазване породичним и расиситичким репресијама. Након повратка у САД и почетка књижевне каријере, активно се укључио у борбу афроамериканаца за грађанска права, те је често гостовао по телевизијским емисијама, поставши један од најпознатијих интелектуалаца у Америци тога времена. Иако је постао значајно име у афроамеричком покрету за права, Болдвин се никада није приклонио ниједној групацији, истичући предност људске индивидуалности над било каквим другим обележјима: Сви ми морамо учинити напор да се односимо према свим људима једноствано као према индивидуалним људским бићима. Никаква етикета, никаква парола, никаква политичка странка, никакава боја коже, па чак ни било каква религија нису важније од индивдиуе као људског бића.[1]

Дебитовао је романом Иди и реци то на гори (1953) у коме се приповеда о религијском искуству четрнаестогодишњег дечака и приказују дисфункционални односи у афроамеричкој породици Грим у Харлему 1930-их. Уследио је роман о хомосексуалној саморепресији младића у Ђованијевој соби (1956), затим приказ духовне изолације неколицине младих Њујорчана боема у Другој земљи (1962) и роман о невино оптуженом младићу у делу Када би улица Бел могла да проговори (1974). Објавио је збирке есеја Белешке домородачког сина (1955), Нико ми не зна име (1961) и Следећи пут ватра (1963). Његова есејистика стилски и тематски спада у највише домете америчког есеја. У њиховом средишту је питање зашто је истина о белцима и црнцима у Америци толико ужасна да се заправо не може исказати?[2] Пишући о теми готово са психолошког становишта, анализирао је подједнаки погубни утицај расизма на потлачене, као и на тлачитеље. Према њему зла америчког друштва, па и расизам, пројекција су озбиљнијег проблема који се тиче неспособности Американаца да се суоче са стварношћу каква јесте. Позивао је на друштвене промене, али је сматрао да њихово полазиште може бити искључиво у смелом суочавању сваког појединца са самим собом, јер како је објаснио: питања која човек себи поставља почињу да објашњавају свет и постају човеков кључ ка искуствима других људи. Човек ретко у другима може сагледати оно што није кадар у себи сагледати. Од овог сучељавања са собом зависи мера нашег искуства и саосећања.[3]

Биографија[уреди]

Болдвин је рођен 1924. као прво дете мајке, која ће имати деветоро деце. Није никада упознао свог биолошког оца, те му је очух Дејвид Болдвин постао очинска фигура. Дејвид је био суров према породици и није подржавао Болдвинова интересовања за књижевност. Са 14 година будући књижевник је постао проповедник у Пентакосталној цркви у Харлему. По завршетку средње школе у Бронксу преселио се у Гринвич Вилиџ. Раних 1940-их своја интересовања је померио са вере не књижевност. Највећу подршку добијао је од свог идола Ричарда Рајта кога је сматрао „највећим црним писцем на свету“. Њих двојица су постали пријатељи и Рајт му је помогао да добије награду Јуџин Ф. Саксон. Болдвин је своју збирку есеја назвао Белешке домородачког сина , као јасну референцу на Рајтов роман Домородачки син. Међутим, у есеју из 1949. године, Свачији роман побуне Болдвин је написао да Рајтов Домородачки син, као Чича Томина колиба Харијете Бичер Стоу немају уверљиве ликове и психолошку комплексност. Ово је покварило пријатељство два писца. Касније у интервјуу за Њујорк тајмс Болдвин је рекао да није престао да обожава Рајта: „Познавао сам Ричарда и волео сам га. Нисам га нападао; покушавао сам да разјасним нешто себи.“[4]

Афро-амерички сликар Бофорд Делани је, такође, имао велики утицај на Болдвина. У Цена улазнице из 1985. написао је да је Делани био за њега први живи доказ да црнац може бити уметник. Дивио се његовој храбрости, интегритету, страсти: „Видео сам га потресеног много пута и доживео сам да га видим сломљеног, али га никада нисам видео да се клања.“

У младости, Болдвин се осећао под притиском што због чињенице да је Афро-американац у отворено расистичкој Америци, што због чињенице да је хомосексуалац у изразито хомофобичној Афро-америчкој заједници. Године 1948. Болдвин се сели у Француску како би избегао своју суморну перспективу у САД. Током боравка у Француској, Болдвин је постао врсни прозаиста и песник. Тамо је такође упознао седамнаестогодишњег Лусијена Хаперсберга, који је постао његов пријатељ и љубавник. Уз његову подршку, Болдвин је створио и објавио велики број дела.[5] Лусијен се након три године њиховог познанства оженио, што је Болдвина оставило у неверици.[6]

Болдвинов роман из 1956. године Ђованијева соба се управо бави темом растргнутости мушкарца у љубави коју гаји према другом мушкарцу и према жени.

Учествовао је 1963. године у Маршу на Вашингтон са Мартином Лутером Кингом.

Године 1962. Болдвин је добио награду Џорџ Полк за репортажу у Њујорк тајмсу.

Умро је од рака 1987. у Француској. Сахрањен је у Хартсдејлу.

Наслеђе[уреди]

Поштанска марка са његовим ликом штампана је 2005. године.

Документарац Ја нисам твој црња у режији Раула Пека из 2016. заснован је на документарним снимцима који сведоче о расизму и покрету за грађанска права афроамериканаца, као и на снимцима Џејмса Болдвина. Снимке прати нарација Семјуела Л Џексона који чита Болдвинов незавршени есеј „Запамти ову кућу”. Документарац је био номинован за Оскара за најбољи документарни филм, али га није освојио.[7]

Референце[уреди]

  1. ^ Кољевић 1986, стр. 591.
  2. ^ Вучковић 1969, стр. 100.
  3. ^ Вучковић 1969, стр. 101.
  4. ^ Lester, Julius (27. 5. 1984). „JAMES BALDWIN -- REFLECTIONS OF A MAVERICK”. New York Times. Приступљено 17. 5. 2016. 
  5. ^ University of Illinois.
  6. ^ Winston Wilde, Legacies of Love. стр. 93.
  7. ^ Bradshaw Peter (7. 4. 2017). „I Am Not Your Negro”. Guardian. Приступљено 7. 2. 2018. 

Литература[уреди]

  • Вучковић, Тихомир (1969). "Џемс Болдвин"; поговор у: Џ. Болдвин; У сусрет човеку. Београд: Рад. 
  • Кољевић, Светозар (1986). "Црна уметност Џејмса Болдвина"; поговор у: Џ. Болдвин; Друга земља. Сарајево: Свјетлост. 

Спољашње везе[уреди]