Џејмс Болдвин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џејмс Болдвин
James Baldwin 37 Allan Warren.jpg
Датум рођења (1924-08-02)2. август 1924.
Место рођења Харлем
Њујорк, Сједињене Америчке Државе
Датум смрти 1. децембар 1987.(1987-12-01) (63 год.)
Место смрти Сен Пол де Ванс
Француска
Утицао на Тони Морисон, Зејди Смит,
Утицаји од Ричард Рајт, Хенри Џејмс Фјодор Достојевски, Оноре де Балзак
Најважнија дела

Џејмс Болдвин (енгл. James Baldwin; Харлем, 2. август 1924 - Сен Пол де Ванс, 1. децембар 1987) био је амерички књижевник и друштвени активиста. Унук робова, рођен као најстарије дете у свештеничкој породици, Болдвин је са четранаест година постао проповедник у пентекосталистичкој цркви, а са седамнаест је напустио дом. Са двадест и три године преселио се у Париз, покушавајући да се ослободи породичних и расиситичких траума. Након повратка у САД и почетка књижевне каријере, активно се укључио у борбу афроамериканаца за грађанска права, те је често гостовао по телевизијским емисијама, поставши један од најпознатијих интелектуалаца у Америци тога времена. Иако је постао значајно име у афроамеричком покрету за права, Болдвин се никада није приклонио ниједној групацији, истичући предност људске индивидуалности над било каквим другим обележјима: Сви ми морамо учинити напор да се односимо према свим људима једноствано као према индивидуалним људским бићима. Никаква етикета, никаква парола, никаква политичка странка, никакава боја коже, па чак ни било каква религија нису важније од индивдиуе као људског бића.[1]

Дебитовао је романом Иди и реци то на гори (1953) у коме се приповеда о религијском искуству четрнаестогодишњег дечака и приказују дисфункционални односи у афроамеричкој породици Грим у Харлему 1930-их. Уследио је роман о хомосексуалној саморепресији младића у Ђованијевој соби (1956), затим приказ духовне изолације неколицине младих Њујорчана у Другој земљи (1962) и роман о невино оптуженом младићу у делу Када би улица Бел могла да проговори (1974).

Објавио је збирке есеја Белешке домородачког сина (1955), Нико ми не зна име (1961) и Следећи пут ватра (1963). Оне стилски и тематски спадају у највише врхове есејистике америчке књижевности. У њиховом средишту је питање зашто је истина о белцима и црнцима у Америци толико ужасна да се заправо не може исказати?[2] Пишући о теми готово са психолошког становишта анализирао је подједнаки погубни утицај расизма на потлачене, као и на тлачитеље. Према њему зла америчког друштва, па и расизам, пројекција су озбиљнијег проблема који се тиче неспособности Американаца да се суоче са стварношћу каква јесте. Позивао је на друштвене промене, али је сматрао да полазиште промена може бити искључиво у смелом конфронтирању сваког појединца са самим собом, јер како је објаснио: питања која човек себи поставља почињу да објашњавају свет и постају човеков кључ ка искуствима других људи. Човек ретко у другима може сагледати оно што није кадар у себи сагледати. Од овог сучељавања са собом зависи мера нашег искуства и саосећања.[3]

Биографија[уреди]

Болдвин је рођен 1924. као прво дете мајке, која ће имати деветоро деце. Није никада упознао свог биолошког оца, те му је очух Дејвид Болдвин постао очинска фигура. Дејвид је био суров према породици и није подржавао Болдвинова интересовања за књижевност. Са 14 година будући књижевник је постао проповедник у Пентакосталној цркви у Харлему. По завршетку средње школе у Бронксу преселио се у Гринвич Вилиџ. Раних 1940-их своја интересовања је померио са вере не књижевност. Највећу подршку добијао је од свог идола Ричарда Рајта кога је сматрао „највећим црним писцем на свету“. Њих двојица су постали пријатељи и Рајт му је помогао да добије награду Јуџин Ф. Саксон. Болдвин је своју збирку есеја назвао Белешке домородачког сина , као јасну референцу на Рајтов роман Домородачки син. Међутим, у есеју из 1949. године, Свачији роман побуне Болдвин је написао да Рајтов Домородачки син, као Чича Томина колиба Харијете Бичер Стоу немају уверљиве ликове и психолошку комплексност. Ово је покварило пријатељство два писца. Касније у интервјуу за Њујорк тајмс Болдвин је рекао да није престао да обожава Рајта: „Познавао сам Ричарда и волео сам га. Нисам га нападао; покушавао сам да разјасним нешто себи.“[4]

Афро-амерички сликар Бофорд Делани је, такође, имао велики утицај на Болдвина. У Цена улазнице из 1985. написао је да је Делани био за њега први живи доказ да црнац може бити уметник. Дивио се његовој храбрости, интегритету, страсти: „Видео сам га потресеног много пута и доживео сам да га видим сломљеног, али га никада нисам видео да се клања.“

У младости, Болдвин се осећао под притиском што због чињенице да је Афро-американац у отворено расистичкој Америци, што због чињенице да је хомосексуалац у изразито хомофобичној Афро-америчкој заједници. Године 1948. Болдвин се сели у Француску како би избегао своју суморну перспективу у САД. Током боравка у Француској, Болдвин је постао врсни прозаиста и песник. Тамо је такође упознао седамнаестогодишњег Лусијена Хаперсберга, који је постао његов пријатељ и љубавник. Уз његову подршку, Болдвин је створио и објавио велики број дела.[5] Лусијен се након три године њиховог познанства оженио, што је Болдвина оставило у неверици.[6]

Болдвинов роман из 1956. године Ђованијева соба се управо бави темом растргнутости мушкарца у љубави коју гаји према другом мушкарцу и према жени.

Био је у Паризу, где су се такође налазили и Ернест Хемингвеј, Гертруда Стајн, Ричард Рајт и многи други. Када се вратио у Америку активно се укључио у Покрет за људска права. Учествовао је 1963. године у Маршу на Вашингтон са Мартином Лутером Кингом.

Године 1962. Болдвин је добио награду Џорџ Полк за репортажу у Њујорк тајмсу.

Умро је од рака 1987. Сахрањен је у Хартсдејлу.

Поштанска марка са његовим ликом штампана је 2005. године.

Референце[уреди]

  1. Кољевић (1986). стр. 591.
  2. Вучковић (1969). стр. 100.
  3. Вучковић (1969). стр. 101.
  4. Lester, Julius (27. 5. 1984). „JAMES BALDWIN -- REFLECTIONS OF A MAVERICK”. New York Times. Приступљено 17. 5. 2016. 
  5. University of Illinois.
  6. Winston Wilde, Legacies of Love. стр. 93.

Литература[уреди]

  • Вучковић, Тихомир (1969). "Џемс Болдвин"; поговор у: Џ. Болдвин; У сусрет човеку. Београд: Рад. 
  • Кољевић, Светозар (1986). "Црна уметност Џејмса Болдвина"; поговор у: Џ. Болдвин; Друга земља. Сарајево: Свјетлост. 

Спољашње везе[уреди]