Вештица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Популарна представа вештице

Вештица (или вештац) је особа која се бави вештичарењем.

У митологији се вештице сматрају бићима које поседује натприродне и магијске моћи и обично се замишљају како лете на метли. Чест пратилац вештице у бајкама је црна мачка или врана.

У прошлости, многе особе су оптуживане да се баве вештичарењем и под таквим оптужбама прогоњене и убијане. У већини случајева то су биле жене, а једна од најчувенијих и најсуровијих казни била је спаљивање на ломачи.[1] И данас, у виду неопаганизма постоје оваква веровања, као и људи који себе називају вештицама и вешцима.

Вештица у словенској митологији[уреди]

Код свих Словена, првобитно је била преанимистички хтонични демон, као и вампир и она је, по својој природи и функцијама женски корелат вампира. Вештице су, претрпеле велике промене од оних првобитних, па до савремених схватања и веровања. Оне су првобитно биле демони само једне уже сродничке заједнице да би касније биле жене које које у себи имају ђаволски дух, које ноћу излазе из гробља па море децу. За разлику од вампира који углавном сише крв, вештица се храни људским срцима и џигерицом.

Ове особине и функције су изворне и све се могу пронаћи код других индоевропских народа, нарочито су сродне са грчким и римским стригама (које су се јављале у облику ноћних птица док се вештице инкарнирају у лептира). Реч вештица, са особеностима које представља, искључиво је словенска и као таква је заједничка за све балканске словене.

Према руским схватањима, вештице се могу сврстати у две групе, док се код веровања Срба оне могу поделити на три групе. У прву групу би спадале вештице у најпримитивнијем и правом (изворном) значењу: то су женски демони манистичког порекла које устају из гробља у којем живе преко дана, а ноћу нападају људе и децу и ваде им срца или џигерицу, којом се хране. У другу групу долазе демонске жене, које су или са рођењем донеле способност да буду вештице или су је стекле касније на тај начин што их је у занат упутила старија вештица. У трећу групу би долазиле извесне старе жене које се називају вештицама, али које нису у правом смислу вештице, него су обичне врачаре.

За одбрану од вештица најчешће су коришћене басме и утуци. Најјачим утуком се сматрају бели лук и глогов колац. Често је употребљаван рог који се палио, а у приморју се против сумњивих вештица «бацају рози» (упиру испружени мали прст и кажипрст, док су остали прсти савијени).

У неким босанским пределима се за заштиту од уласка вештице у кућу користи и нож, одоздо забоден у оквир врата или прозора. Веома ефикасним су се сматрали со и покушај стварања савеза са вештицом употребом еуфемизама.

„Вештици која уђе у кућу ваља дати парче хлеба по коме су посута три зрнца соли, па не може ништа наудити.”

Доказ савеза са вештицом је што се понекад апострофира са речју кума. Осим речи кума употребљавани су многи други еуфемизами који су настали из осећања великок респекта и страха. И само име вештица је еуфемизам, право име за њу није познато, мада би било логично да је то вешта (ако је мушки род вештац).

По исказима особа које су наводно имале сусрет са вештицама, способност говора у том тренутку је одузета, иако је особа свесна и визуелно све доживљава.

Баба Јага[уреди]

Баба Јагина колиба

Понекад је у словенској митологији вештица називана и Баба Јага[тражи се извор] (рус. Ба́ба-Яга́, срб Баба Рога, мак Баба Рога, буг. Ба́ба Я́га, пољ. Baba Jaga). Она је чаробница која живи у шуми, у изби постављеној на кокошије ноге. Око ове куће је ограда од људских костију и лобања, уместо браве су вилице оштрих зуба. Реза је људска нога, а кључ — рука.

Баба Јага хвата јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу.

Најчешће је замишљана као ружна старица огромних груди, слепа или болесних очију.[2]

У неким причама се помиње да се кућа неће окренути и приказати врата док се не изговоре чаробне речи. Према неким теоријама колиба на кокошјим ногама заправо је интерпретација уобичајене конструкције номадских народа у Сибиру, Уралу и Тунгузији, намењене чувању залиха од животиња. Колиба без врата или прозора поставила би се на високе стубове од дрвећа који су личили на кокошије ноге. Сличну али мању конструкцију користили су у Сибиру за фигуре богова које су једва стале у кућу, као што у бајкама Баба Јага испуни унутрашњост колибе.

Спаљивање вештица у историји[уреди]

Током средњег века у многим католичким земљама Европе постојали су закони против вештичарења, који су били један од начина борбе против јеретика. Најчешће су осуђиване жене, а казна је била спаљивање на ломачи. Прво велико спаљивање вештица одиграло се 1482. године у Севиљи.[3]

Спаљивање вештица

Остаци познатих јеретика, грешника и »вештица« често би по судском налогу били после спаљивања уситњавани и разбацивани по ђубришту.[4] Скелет индивидуе, оптужене за вештичарење, по закону званом »Акт Вештичарења« (Witchcraft Act) спаљен 1582. године у енглеском месту Свети Осит (St. Osyt, Brightlingsea), откривен је у релативно добром стању, иако је био изложен пламену и великим температурама које ломача може развити и био положен у земљу пре више од четиристотине година[тражи се извор]. Антрополози, који су анализирали пронађене остатке, препоставили су да је тело било непотпуно спаљено и да су сродници при инхумацији успоставили анатомски распоред остатака.

Најпознатији лов на вештице одиграо се 1692. године, када је деветнаесторо људи у америчком граду Сејлем, у држави Масачусетс, осуђено на смрт. Сејлем је тако постао град који се касније и у филмовима, позоришним представама[тражи се извор] и књижевности користио као инспирација за приче о вештицама, а данас се тамо налази и музеј.[5] Артур Милер је 1953. написао чувени комад инспирисан вештицама из Сејлема.

У Кенији је, иако су распрострањене различите афричке религије, ислам и хришћанство, и данас веома изражен страх од магије који је кулминирао у мају 2008, када је у области Кисии, полиција је ухапсила 19 људи осумњичених да су спалили једанаесторо сународника које су оптужили за вештичарење.[6]

Спаљивање вештица у Србији[уреди]

У Србији се прогон вештица дешавао пре два века. О томе се може судити на основу сачуваних докумената којих није много. Оно што се зна јесте да су наводне вештице биле изузетно озлоглашене у народу и са њима се неретко веома окрутно поступало. Према сачуваним записима публицисте Тихомира Р. Ђорђевића, у селу Жабарима у Поморављу су извесну Пауну, по Карађорђевој заповести, привезали уз ражањ и пекли је „међу две ватре“. У време Карађорђевог устанка, Антоније Пљакић, руднички војвода, испекао је насред Карановца неку бабу за коју је чуо да је вештица. Осим спаљивања, дешавало се да вештица буде убијена из пиштоља или ножевима, као што је у то време био случај са маћехом неког Петра Јоксића из Тополе. Постоји прича да је у децембру 1846. године дошао турски буљубаша у село Брдо и да су му се тамо сујеверни сељаци пожалили да им једна баба „мори“ децу. Буљубаша је батинао бабу, али и њене другарице које је ова у очајању оптужила да су такође вештице. Батинама су биле излечене од вештичарења, а за труд буљубаша је добио новчану награду. Било је још примера гоњења вештица. Кнез Средоје из Солутуше је обавестио кнеза Милоша да је 1824. године један човек убио неку бабу зато што је вештица. Кнез је добијао извештаје да су жене због оптужби да су вештице пребијане и забранио је Србима да туку жене. Тако је 1822. године заштитио извесну баба Христу из Божурње, у Крагујевачкој нахији, за коју су сељани говорили да је вештица и намеравали да је убију. Његова наредба је била да нико не сме да се усуди „да је и најмање додирне, а камоли да је и даље назива вештицом, јер она то није“. И у Црној Гори је било „лова на вештице“. У селу Крњицама у Црној Гори су пре 150 година посумњали да је једна жена вештица, па су је одвезли на језеро и бацили у воду. Пошто није потонула, то је био сигуран знак да је вештица.[7]

Савремено вештичарство[уреди]

Вештичији скуп у Енглеској, 2005.

Крајем прошлог века наступа прави процват неопаганизма и вештичарства, у жељи да се очува континуитет древних традиција често се користе многи пантеони из различитих времена и култура. Насупрот раширеној представи вештица које пију крв, велики број савремених вештица изражавају приврженост природи и животињама, па су вегетаријанци.

Вештичарство сматра живот сваког појединца као свети дар и наглашава испреплетаност свих ствари, како видљивих тако и невидљивих. Стицање знања о магијској употреби биља је саставни део обуке сваке вештице.

Ноћ вештица[уреди]

Карактеристичан украс од бундеве

Ноћ вештица (енгл. Halloween) је светковина која се у појединим земљама прославља 31. октобра, а скраћеница је од Свето вече уочи Свих Светих или енгл. All Hallow's Eve или енгл. Hallow Eve. Слави се највише у Ирској, САД-у, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.

Овај празник је карактеристичан по костимима које облаче деца и тража слаткише од одраслих. Куће и дворишта се украшавају изрезбареним бундевама.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Gibbons, Jenny (1998) "Recent Developments in the Study of the Great European Witch Hunt" in The Pomegranate #5, Lammas 1998.
  2. Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Београд, 1992
  3. Дешавања кроз векове
  4. Encyclopedia of Witchcraft&Demonology, Occtopus Books, London, 1974.
  5. „Музеј вештица у Салему”. Salemwitchmuseum.com. Приступљено 15. 07. 2016. 
  6. „Б92 - Хапшење због спаљивања”. Vesti.rs. Приступљено 15. 07. 2016. 
  7. „Глас јавности: „Привезали је на ражањ. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 15. 07. 2016. 

Спољашње везе[уреди]