Жабина хумка
 Жабина хумка
|
|
,_Serbia.JPG) | |
  |
|
| Назив хумке или групе: | Жабина хумка |
|---|---|
| Кодни назив: | BAC471 |
| Тип: | Тумул, курган |
| Локација (општина): | |
| Традиционални назив: | мађ. Béka halom |
| Порекло назива: | Традиционални назив |
| Историјски период: | III-I.век п. н. е.—XIII.век |
| Епоха: | Непознато |
| Порекло (култура): | |
| Димензије (приближно): | 35×40 m |
| Висина (приближно): | 2 m |
| Материјал: | Земља |
| Стање: | Више од половине површине изорано |
| Археолошки истражено: | Не |
Жабина хумка (мађ. Béka halom) је курган који се налази на североистоку Војводине, на самој северној граници Кањишког Јароша, на пола пута између Бачких Винограда и Хоргоша. Хумка је у доста лошем стању, пошто се користи као део парцеле која се интензивно преорава.
Опис[уреди | уреди извор]
Иако је околина благо заталасана, ова хумка се јасно издваја из рељефа као очигледно дело људских руку. По јако спљоштеном изгледу и стању може се претпоставити да је веома стара, вероватно из периода када у наше пределе са истока долазе кургански народи, и за њима скити.[1]
Као и већина хумки у Војводини, подигнута је на обали некадашњег меандра. Околина Суботице је у прошлости била мочварна, а у овом крају било је сливно подручје Лудошког језера[2] а и река Тиса је имала значајног утицаја. Древним народима је близина воде била од стратешке важности: ту су ловили рибу, појили стоку, купали коње, и могли утећи према води у случају насртаја непријатеља са копна.
Изглед околине[уреди | уреди извор]
Сама хумка је преорана, али што се остатака природе тиче, овај крај је због доста воде на самом рубу пешчаре богат биљкама и животињама. У непосредном окружењу хумке налази се повећи влажни пашњак са високом травом и трском који припада резервату Селевењске пустаре. Овде се често задржавају барске птице. Живи свет хумке и околине проучавали су учесници Еко-кампа "Лудош" током неколико сезона, али ти подаци нису публиковани.
Интересантно да се крај назива и "Стара шума" иако је прва шума присутна око 850 метара северније од кургана.
Стање и перспективе[уреди | уреди извор]
Хумку је од потпуног уништења сачувао војно-топографски тригонометријски стуб на њеном врху (који означава висинску тачку од 96,7 метара) и чињеница да је околина због унутрашњих вода готово целе године под водом. О хумци не постоје историјски записи, али је позната са старих мапа. У њеној непосредној близини археолошких истраживања није било.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Никола Тасић (1983): Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита – Посебна издања Балканолошког института књ. 17.; Матица српска, Одељење друштвених наука, Нови Сад – Балканолошки институт САНУ, Београд
- ^ Лајош Ховањ (Hovány Lajos): Vizeink nyomában: különös tekintettel Északkelet-Bácskára – Grafoprodukt, 2002, Szabadka, 324 o. ISBN 978-86-83135-10-3. (језик: мађарски)
Литература[уреди | уреди извор]
- Bogdan Brukner, Borislav Jovanović, Nikola Tasić (1974): Praistorija Vojvodine – Monumenta archaeologica Vol. I (knjiga 3 Monografije Instituta); Institut za izučavanje istorije Vojvodine - Savez Arheoloških Društava Jugoslavije. Novi Sad (English summary/text at pages 425-484)
