Комплексна анализа

С Википедије, слободне енциклопедије
Графикон кола боја функције f(z) = (z2 − 1)(z + 2 − i)2 / (z2 + 2 - 2i).
Нијансе представљају аргументе, а осветљеност магнитуде.

Комплексна анализа, традиционално позната као теорија функција комплексне променљиве, је грана математике која проучава функције комплексних бројева. Комплексна анализа је врло корисна у многим гранама математике, укључујући теорију бројева[1] и примењену математику.[2]

Комплексна анализа се посебно фокусира на аналитичке функције комплексних променљивих, које се обично деле у две главне класе: холоморфне функције и мероморфне функције. Како раздвојиви реални и имагинарни делови сваке аналитичке функције морају да задовоље Лапласову једначину,[3][4] комплексна анализа је широко примењива на дводимензионе проблеме у физици.[5]

Комплексне функције[уреди | уреди извор]

Комплексна функција је функција у којој су независна променљива и зависна променљива обе комплексни бројеви. Прецизније, комплексна функција је функција која пресликава домен, који је подскуп комплексне равни такође у подскуп комплексне равни.

Код сваке комплексне функције, и независна променљива и зависна променљива могу бити раздвојене на реалан и имагинаран део:

и
где су и реалне функције.

Другим речима, компоненте функције f(z),

и

се могу интерпретирати као реалне функције две променљиве, x и y.

Основни појмови комплексне анализе се често уводе проширивањем елементарних реалних функција (експонената, логаритама и тригонометријских функција) у комплексан домен.

Изводи и Коши-Риманове једначине[уреди | уреди извор]

Као и у реалној анализи, глатка комплексна функција w = f(z) може да има извод у појединачној тачки свог домена Ω. У ствари, дефиниција извода

је аналогна оној у реалној анализи, уз једну врло битну разлику. У реалној анализи, лимесу се може прићи само дуж једнодимензионе праве. У комплексној анализи, лимесу се може прићи из било ког правца дуж дводимензионе комплексне равни.

Ако овај лимес, извод, постоји у свакој тачки z из Ω, онда се каже да је f(z) диференцијабилна на Ω. Може се показати да је свака диференцијабилна функција f(z) аналитичка. Ово је много моћнији резултат него код аналогне теореме која се може доказати за реалне функције. У реалној анализи можемо да конструишемо функцију f(x) која има први извод на целом домену, али чији други извод не постоји у једној или више тачака домена. Међутим, у комплексној равни, ако је функција f(z) диференцијабилна у некој околини, она мора бити бесконачно диференцијабилна на тој околини.[6][7]

Применом метода векторске анализе за израчунавање парцијалних извода две реалне функције u(x, y) и v(x, y) у које се функција f(z) може раставити, и разматрањем две путање које воде до тачке z из Ω, може се показати да извод постоји ако и само ако

Израчунавањем реалних и имагинарних делова ова два израза, добијамо традиционалну формулацију Коши-Риманових једначина:[8][9]

или записано на други начин,

Диференцирањем овог система две парцијалне диференцијалне једначине прво у односу на x, а онда у односу на y, лако се може показати да

или записано на други начин,

Другим речима, реални и имагинарни делови диференцијабилне функције комплексне променљиве су хармоничке функције јер задовољавају Лапласову једначину.

Холоморфне функције[уреди | уреди извор]

Холоморфне функције су комплексне функције дефинисане на отвореном подскупу комплексне равни које су диференцијабилне.[10] Комплексна диференцијабилност има много јаче последице него уобичајена (реална) диференцијабилност. На пример, холоморфне функције су бесконачно диференцијабилне, што никако не важи за реално диференцијабилне функције. Већина елементарних функција, укључујући експоненцијалну функцију, тригонометријске функције, и све полиномијалне функције, су холоморфне.[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Apostol, Tom M. „An Introduction to the Theory of Numbers”. (Review of Hardy & Wright.) Mathematical Reviews (MathSciNet) MR0568909. American Mathematical Society. Приступљено 28. 02. 2016. 
  2. ^ Scheidemann, V., Introduction to complex analysis in several variables (Birkhauser, 2005)
  3. ^ Stewart, James. Calculus : Early Transcendentals. 7th ed., Brooks/Cole, Cengage Learning, 2012. Chapter 14: Partial Derivatives. p. 908. ISBN 978-0-538-49790-9.
  4. ^ Zill, Dennis G, and Michael R Cullen. Differential Equations with Boundary-Value Problems. 8th edition / ed., Brooks/Cole, Cengage Learning, 2013. Chapter 12: Boundary-value Problems in Rectangular Coordinates. p. 462. ISBN 978-1-111-82706-9.
  5. ^ Analytic functions of one complex variable, Encyclopedia of Mathematics. (European Mathematical Society ft. Springer, 2015)
  6. ^ See Klein, Felix (1893). On Riemann's theory of algebraic functions and their integrals. Превод: Frances Hardcastle. Cambridge: MacMillan and Bowes. 
  7. ^ Pólya, George; Szegő, Gábor (1978). Problems and theorems in analysis I. Springer. ISBN 3-540-63640-4. 
  8. ^ Euler, Leonhard (1797). „Ulterior disquisitio de formulis integralibus imaginariis”. Nova Acta Academiae Scientiarum Imperialis Petropolitanae. 10: 3—19. 
  9. ^ Cauchy, Augustin L. (1814). Mémoire sur les intégrales définies. Oeuvres complètes Ser. 1. 1. Paris (објављено 1882). стр. 319—506. 
  10. ^ Springer Online Reference Books, Wolfram MathWorld
  11. ^ Ahlfors, L., Complex Analysis, 3 ed. (McGraw-Hill, 1979).

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]