Пређи на садржај

Лужица

Координате: 51° 32′ 42.2351″ N 14° 43′ 34.1040″ E / 51.545065306° С; 14.726140000° И / 51.545065306; 14.726140000
С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Лужница (област).
За друге употребе, погледајте Лужица (вишезначна одредница). Не поистовећивати са Лужница.
„Лужице“ преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Лужице (вишезначна одредница). Не поистовећивати са Лужнице.
Лужица
глсрп. Łužica
длсрп. Łužyca
нем. Lausitz
пољ. Łużyce
чеш. Lužice
Историјска област
Skyline of Лужица
Flag of Лужица
Застава		Coat of arms of Лужица
Coat of arms
Location of Лужица
Координате: 51° 32′ 42.2351″ N 14° 43′ 34.1040″ E / 51.545065306° С; 14.726140000° И / 51.545065306; 14.726140000
Државе Немачка
 Пољска
Највећи градовиКотбус
Герлиц/Згожелец
Бауцен
Жари
Временска зонаCET (UTC+1)
 • Лети (DST)CEST (UTC+2)
Ауто-путеви

Лужица (глсрп. Łužica, длсрп. Łužyca, нем. Lausitz, пољ. Łużyce, чеш. Lužice) је историјски регион у средњој Европи, територијално подељен између Немачке и Пољске. Лужица се протеже од река Бобр и Квиса на истоку до река Пулсниц и Црни Елстер на западу, а налази се у оквиру немачких савезних држава Саксонија и Бранденбург, као и пољских војводстава Доњошлеског и Лубушког.

Име потиче од лужичкосрпске речи за барицу (деминутив за бару). Лужица се као историјски регион дели на брдовиту Горњу Лужицу на југу и равничарску Доњу Лужицу на северу. Главне реке Лужице су Шпреја и Лужичка Ниса, која чини границу између Немачке и Пољске. Лужичке горе, део Западних Судета, одвајају Лужицу од Бохемије (Чешка) на југу.

Области источно и западно дуж реке Шпреје у немачком делу Лужице дом су словенског народа Лужички Срби, једне од четири званично признате аутохтоне етничке мањине у Немачкој. Горњи Лужички Срби насељавају саксонску Горњу Лужицу, а Доњи Лужички Срби бранденбуршку Доњу Лужицу. У овим областима говоре се горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски језик, а натписи су углавном двојезични.

Највећи град у Лужици је Котбус (длсрп. Chóśebuz), са скоро 100.000 становника. Остали значајни градови су бивши чланови Савеза шест градова: немачко-пољски градови близанци Герлиц (глсрп. Zhorjelc) и Згожелец, Бауцен (глсрп. Budyšin), Цитау (глсрп. Žitawa), Лубањ, Каменц (глсрп. Kamjenc) и Лебау (глсрп. Lubij), као и Жари, немачко-пољски градови близанци Губен (длсрп. Gubin) и Губин, Хојерсверда (глсрп. Wojerecy), Зенфтенберг (длсрп. Zły Komorow), Ајзенхитенштат (длсрп. Pśibrjog) и Шпремберг (длсрп. Grodk).

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Име потиче од лужичкосрпске речи łužicy, што значи „мочваре” или „рупе с водом”,[тражи се извор] што је германизовано као Lausitz. Lusatia је латинизовани облик који се проширио у енглеском и романским језичким подручјима.

Географија

[уреди | уреди извор]
Поглед на Лужичка брда

Лужица обухвата два пејзажно и историјски различита дела: брдовити јужни „горњи” део и „доњи” регион, који припада Средњоевропској низији. Граница између Горње и Доње Лужице грубо је означена током реке Црни Елстер код Зенфтенберга и њеним источним наставком према шлеском граду Пшевоз на Лужичкој Ниси. Суседни региони били су Шлеска на истоку, Бохемија на југу, Маркгрофовија Мајсен и Војводство Саксонија-Витенберг на западу, као и Маркгрофовија Бранденбург на северу.

Горња Лужица

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Горња Лужица
Мапа Лужице из 20. века са лужичкосрпским и немачким именима

Горња Лужица (Oberlausitz, Łużyce Górne или Hornja Łužica) данас је део немачких држава Саксоније (већи део територије) и Бранденбурга, док део источно од реке Нисе око Лубања сада припада пољском Доњошлеском војводству. Састоји се од брдовитог предела који се на југу уздиже до Лужичких брда близу чешке границе, а затим још више до Цитауских гора, малог северног дела Лужичких гора (Lužické hory/Lausitzer Gebirge) у Чешкој Републици.

Горња Лужица се одликује плодним земљиштем и заталасаним брдима, као и историјским градовима као што су Бауцен, Герлиц, Цитау, Лебау, Каменц, Лубањ, Бишофсверда, Хернхут, Хојерсверда и Бад Мускау. Многа села на крајњем југу Горње Лужице садрже типичну атракцију региона, Umgebindehäuser, куће од дрвене грађе које представљају комбинацију франачког и словенског стила. Међу тим селима су Нидерцунерсдорф, Оберцунерсдорф, Версдорф, Јонсдорф, Золанд на Шпреји, Опах, Варнсдорф и Еберсбах.

Доња Лужица

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Доња Лужица

Већи део подручја који данас припада немачкој држави Бранденбург назива се Доња Лужица (Niederlausitz, Łużyce Dolne или Dolna Łužyca) и карактеришу га шуме и ливаде. Током већег дела 19. и целог 20. века, област је обликовала индустрија лигнита и обимни површински копови. Важни градови су Котбус, Ајзенхитенштат, Либен, Либенау, Шпремберг, Финстервалде, Зенфтенберг (Zły Komorow) и Жари, који се данас сматра престоницом пољске Лужице.[1]

Између Горње и Доње Лужице налази се регион назван Grenzwall (Лужички гранични гребен), што дословно значи „гранични насип”, иако је заправо реч о моренском гребену. У средњем веку ово подручје је било под густим шумама, па је представљало велику препреку за цивилни и војни саобраћај. Нека села у региону су оштећена или уништена због површинских копова лигнита током ере ДДР-а. Неки од исцрпљених бивших копова сада се претварају у вештачка језера, с надом да ће привући туристе, а подручје се сада назива Лужичка језерска област.

Лужичке престонице

[уреди | уреди извор]

Како Лужица није, нити је икада била, јединствена административна јединица, Горња и Доња Лужица имају различите, али у неким аспектима сличне историје. Град Котбус је највећи у региону, и иако је признат као културна престоница Доње Лужице, био је ексклава Бранденбурга од 1445. године. Историјски гледано, административни центри Доње Лужице били су у Лукауу и Либену, док је историјска престоница Горње Лужице Бауцен. Од 1945. године, када је мали део Лужице источно од линије Одра—Ниса припојен Пољској, Жари се промовише као престоница пољске Лужице.[1]

  • Бауцен (Будишин), престоница Горње Лужице
    Бауцен (Будишин), престоница Горње Лужице
  • Котбус (Хоћебуз), престоница Доње Лужице
    Котбус (Хоћебуз), престоница Доње Лужице
  • Либен (Шпревалд) (Лубин), бивша престоница Доње Лужице
    Либен (Шпревалд) (Лубин), бивша престоница Доње Лужице
  • Лукау (Луков), бивша престоница Доње Лужице
    Лукау (Луков), бивша престоница Доње Лужице
  • Жари, престоница пољске Лужице
    Жари, престоница пољске Лужице

Лужичка језерска област

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Лужичка језерска област

Лужичка језерска област (немачки: Lausitzer Seenland, доњолужички: Łužyska jazorina, горњолужички: Łužiska jězorina) је вештачки створено језерско подручје. До краја 2020-их, планира се стварање највећег вештачког воденог пејзажа у Европи и четвртог по величини језерског подручја у Немачкој плављењем напуштених рудника мрког угља. Нека од највећих језера повезана су међусобно пловним каналима.

Нова језерска област углавном настаје од преосталих јама бивших површинских копова. Оне се плаве и претварају у језера. Нека од насталих језера су већ достигла свој коначни ниво воде, док друга неће бити потпуно поплављена још неколико година.

Друга језера су вештачке акумулације. Док је Брана Квицдорф створена да обезбеди довољно технолошке воде за Термоелектрану Боксберг, Брана Шпремберг је првенствено планирана за заштиту од поплава, али је такође коришћена за технолошку воду за електране. Акумулација Бауцен је такође вештачки створена како би се Термоелектрана Боксберг континуирано снабдевала водом.

Мускауер фалтенбоген

[уреди | уреди извор]

Мускауер фалтенбоген (Лужички гранични гребен) је чеона морена настала током глацијације Елстер, која заједно са својом непосредном околином чини „UNESCO Глобални геопарк Мускауер фалтенбоген” (нем. Muskauer Faltenbogen, луж. Mužakowski Zahork, пољ. Łuk Mużakowa). Глечер дебљине до 500 метара сабио је слојеве песка и мрког угља испред и испод себе у дужини од преко 40 km, формирајући лучни набор са чеоном мореном високом до 180 m. Ова структура је очувана као низ брда и готово је јединствена у свету.

Историја

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]

Словени су населили ове земље око 600. године. Лужица је била део Самовог царства, прве словенске државе, и након распада царства, део Великоморавске кнежевине. Према најранијим записима, подручје су првобитно насељавала културно келтска племена. Касније, око 100. године п. н. е, германски Семнони су се населили у том подручју. Од око 600. године па надаље, западнословенска племена позната као Милчани и Лужичани трајно су се населила у региону.

У 10. веку, регион је дошао под утицај Краљевине Немачке, почевши од источних похода краља Хенрика I 928. године. До 963. године лужичка племена је покорио саксонски маркгроф Геро, а након његове смрти две године касније, Лужичка марка је успостављена на територији данашње Доње Лужице и остала је у саставу Светог римског царства, док је суседна Северна марка поново изгубљена у словенском устанку 983. године. Каснији горњолужички регион земаља Милчана до шлеске границе на реци Квиса у почетку је био део Маркгрофовије Мајсен.

Пољска под Болеславом I Храбрим са Лужицом и означеним биткама Немачко-пољског рата

У исто време, пољски војвода Болеслав I Храбри полагао је право на лужичке земље, а након смрти цара Отона III 1002. године, маркгроф Геро II изгубио је Лужицу у корист пољског војводе. Након Мира у Бауцену 1018. године, Лужица је постала део његове територије; међутим, Немци и Пољаци су наставили борбу за управу над регионом. Повратио ју је цар Конрад II 1031. године у корист саксонских владара из куће Ветин и Асканија.

Године 1367. бранденбуршки кнез изборник Отон V коначно је продао Доњу Лужицу краљу Карлу IV, чиме је она постала део Земаља чешке круне.

Чешка владавина

[уреди | уреди извор]

Како је маркгроф Егберт II од Мајсена подржао антикраља Рудолфа од Рајнфелдена током Борбе за инвеституру, краљ Хенрик IV је 1076. године доделио земље Милчана (Горњу Лужицу) као феуд чешком војводи Вратиславу II. Око 1200. године велики број Германа почиње да насељава Лужицу у току процеса колонизације истока (Ostsiedlung), насељавајући шумска подручја која Словени још нису настанили. Вековима је трговина цветала, а неколико важних трговачких путева пролазило је кроз Лужицу.[2]

Године 1346. шест горњолужичких градова формирало је Лужички савез како би се одупрли сталним нападима пљачкашких барона. Удружење је подржало краља Жигмунда у Хуситским ратовима, што је довело до оружаних напада и разарања. Након лутеранске реформације, већи део Лужице постао је протестантски, осим подручја између Бауцена, Каменца и Хојерсверде. Лужице су остале под чешком влашћу — од 1526. под влашћу Хабзбурга — све до Тридесетогодишњег рата.

Опсада и заузимање Бауцена од стране Јохана Георга I у септембру 1620.

Саксонска владавина

[уреди | уреди извор]

Према Прашком миру из 1635. године, већина Лужице постала је провинција Изборне кнежевине Саксоније, осим региона око Котбуса који је поседовао Бранденбург. Након што је саксонски кнез Август II Јаки изабран за краља Пољске 1697. године, Лужица је постала стратешки важна јер су краљеви тежили да створе копнену везу између својих саксонских домовина и пољских територија.

Хернхут, између Лебауа и Цитауа, који су 1722. године основале верске избеглице из Моравске на имању грофа Николауса Цинцендорфа, постао је полазна тачка организованог протестантског мисионарског покрета.

Новооснована Краљевина Саксонија стала је на страну Наполеона; стога је на Бечком конгресу 1815. године Лужица подељена. Доња Лужица и североисточни део Горње Лужице око Хојерсверде, Ротенбурга, Герлица и Лубања додељени су Пруској. Само је југозападни део Горње Лужице остао део Саксоније.

Пруска владавина

[уреди | уреди извор]

Лужички Срби су тражили да њихова земља постане аутономна регија, али је ипак подељена између неколико пруских провинција. Крајем 19. и почетком 20. века почиње национално буђење Лужичких Срба, оснивају се многе националне организације, а њихов број је око 150.000. Доласком нациста на власт у Немачкој, почиње прогон Лужичких Срба; њихов језик, организације и штампа су забрањени.

Током Првог светског рата, Немачка је у Котбусу држала два логора за ратне заробљенике. После рата, до 1923. године, бивши логор коришћен је као концентрациони логор за око 1.200 до 1.500 пољских активиста и устаника из Шлеских устанака.[3]

Други светски рат

[уреди | уреди извор]

Током Другог светског рата, Лужички Срби су били хапшени, погубљени или послати у егзил. Велики број је завршио у концентрационим логорима, из којих многи нису изашли. Процењује се да их је убијено око 20.000. Од 1942. до 1944. године у окупираној Варшави деловао је илегални Лужички национални комитет.

Немци су у региону управљали са неколико логора за ратне заробљенике, укључујући Stalag VIII-A и друге, као и бројним подлогорима за принудни рад. Заробљеници су укључивали Пољаке, Французе, Британце, совјетске грађане, Србе и друге.[4]

Споменик совјетским и пољским трупама палим у Бици код Бауцена (1945)

Источни фронт стигао је у Лужицу почетком 1945. године. У Хорки су Немци 26. априла 1945. извршили масакр над колоном пољске 9. оклопне дивизије, убивши око 300 ратних заробљеника, углавном рањеника и медицинског особља.[5]

Од 1945.

[уреди | уреди извор]
Застава Лужичкосрпског националног покрета

После Другог светског рата Лужица је подељена између Источне Немачке и Пољске дуж линије Одра—Ниса. Пољске комунистичке власти су протерале Лужичке Србе заједно са Немцима из области источно од реке Нисе. Лужички Срби поново су тражили стварање Лужичке Слободне Државе или прикључење Чехословачкој. У Прагу је 300.000 људи протестовало у име лужичке независности. Напори да се постигне независност нису уродили плодом због геополитичких интереса.

Године 1950. Лужички Срби су добили језичку и културну аутономију у оквиру тадашње Источне Немачке. Основане су лужичке школе и часописи, а удружење Домовина је обновљено, иако под политичком контролом владајуће комунистичке партије (СЕД). Године 2005. основана је политичка партија која представља интересе Лужичких Срба.

Демографија

[уреди | уреди извор]

Лужички Срби

[уреди | уреди извор]
Двојезични део Лужице, где Лужички Срби чине више од 10% становништва
Двојезична станица у Форсту

Више од 80.000 припадника мањине Лужичких Срба наставља да живи у региону. Многи и даље говоре свој језик (иако се број говорника смањује, а посебно се доњолужичкосрпски сматра угроженим), а путокази су обично двојезични. Међутим, број становника овог дела источне Саксоније брзо опада. Лужички Срби улажу напоре да заштите своју традиционалну културу која се огледа у народним ношњама и стилу сеоских кућа. Пројекат „Witaj” (Добродошли!) је пројекат предшколских установа где је лужичкосрпски главни језик за неколико стотина деце.

Постоје дневне новине на лужичкосрпском језику (Serbske Nowiny), а лужичкосрпски радио (Serbski Rozhłós) користи локалне фреквенције. Постоје веома ограничени телевизијски програми. Нека лужичка јела, попут куваног кромпира са ланеним уљем и сиром (нем. Quark mit Leinöl),[6] и даље су популарна. Spreewälder Gurken (кисели краставци из Шпревалда) често се повезују са Лужичким Србима.

Демографија 1900. године

[уреди | уреди извор]

Проценат Лужичких Срба:

Укупан број: 93.032 (према попису из 1900).[7]

Проценат Лужичких Срба у Лужици смањио се од пописа 1900. године услед мешовитих бракова, германизације, културне асимилације, нацистичког прогона и насељавања протераних Немаца након Другог светског рата.

Највећи градови

[уреди | уреди извор]
Котбус (длсрп. Chóśebuz)
Герлиц (глсрп. Zhorjelc)
Бауцен (глсрп. Budyšin)
Жари
Град Лужичкосрпски Становништво (2023) Држава Регион
1. Котбус Chóśebuz 100.010  Немачка
Доња Лужица
2. Герлиц Zhorjelc 56.694  Немачка
Горња Лужица
3. Бауцен Budyšin 38.039  Немачка
Горња Лужица
4. Жари Žarow 35.198  Пољска
Доња Лужица
5. Хојерсверда Wojerecy 31.404  Немачка
Горња Лужица
6. Згожелец Zhorjelc 29.313  Пољска
Горња Лужица
7. Цитау Žitawa 24.710  Немачка
Горња Лужица
8. Ајзенхитенштат Pśibrjog 24.447  Немачка
Доња Лужица
9. Зенфтенберг Zły Komorow 23.282  Немачка
Доња Лужица
10. Шпремберг Grodk 21.497  Немачка
Доња Лужица
11. Лубањ Lubań Šlešćina 19.756  Пољска
Горња Лужица
12. Форст Baršć (Łužyca) 17.721  Немачка
Доња Лужица
13. Каменц Kamjenc 16.861  Немачка
Горња Лужица
14. Богатиња Bogatynja 16.245  Пољска
Горња Лужица
15. Губен Gubin 16.210  Немачка
Доња Лужица
16. Губин Gubin 15.798  Пољска
Доња Лужица
17. Финстервалде Grabin 15.864  Немачка
Доња Лужица
18. Либенау Lubnjow/Błota 15.774  Немачка
Доња Лужица
19. Вајсвасер Běła Woda 14.992  Немачка
Горња Лужица
20. Лебау Lubij 14.389  Немачка
Горња Лужица

Култура

[уреди | уреди извор]

Регион је богат архитектуром из различитих периода, укључујући чешке, пољске, немачке и мађарске утицаје. Постоје два главна лужичка музеја: у Котбусу и Бауцену. У Пољској, значајни музеји укључују „Лужички музеј” у Згожелецу и „Музеј шлеско-лужичког пограничја” у Жарију.

Парк Мускау у Бад Мускауу и Ленкњици је Унескова светска баштина. Хернхут је такође део светске баштине од 2024. године. Шпревалд и Горњолужичка област вресишта и рибњака су резервати биосфере.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „STOLICA POLSKICH ŁUŻYC – Żary”. Архивирано из оригинала 12. 7. 2021. г. Приступљено 8. 9. 2014. 
  2. ^ Pieradzka, Krystyna (1949). „Związki handlowe Łużyc ze Śląskiem w dawnych wiekach” [Трговачке везе Лужице са Шлеском у прошлим вековима]. Sobótka (на језику: пољски). Wrocław. IV (4): 89—91. 
  3. ^ Stanek, стр. 84–85, 91–94, 100
  4. ^ Megargee, Geoffrey P.; Overmans, Rüdiger; Vogt, Wolfgang (2022). The United States Holocaust Memorial Museum Encyclopedia of Camps and Ghettos 1933–1945. Volume IV. Indiana University Press, United States Holocaust Memorial Museum. стр. 211—212, 235, 240, 405—406, 413, 443—444. ISBN 978-0-253-06089-1. 
  5. ^ Woszczerowicz, Zuzanna (2022). „Recenzja: Zbigniew Kopociński, Krzysztof Kopociński, Horka – łużycka Golgota służby zdrowia 2. Armii Wojska Polskiego”. Zeszyty Łużyckie (на језику: пољски). 57: 257. ISSN 0867-6364. doi:10.32798/zl.954 Слободан приступ. 
  6. ^ „The world of the Sorbs – Saxony – Germany's finest travel destination” [Свет Лужичких Срба — Саксонија]. 
  7. ^ Све бројке су према попису из 1900.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Micklitza, Kerstin and André: Lausitz – Unterwegs zwischen Spreewald und Zittauer Gebirge. 5. aktualisierte und erweiterte Aufl. Trescher Verlag, Berlin 2016. ISBN 978-3-89794-330-8.
  • Brie, André: Lausitz – Landschaft mit neuem Gesicht. Michael Imhof Verlag, Petersberg 2011. ISBN 3-865-68538-2.
  • Micklitza, Kerstin and André: HB-Bildatlas Spreewald-Lausitz. 4. aktualisierte Aufl. HB Verlag, Ostfildern 2008. ISBN 978-3-616-06115-3.
  • Jacob, Ulf: Zwischen Autobahn und Heide. Das Lausitzbild im Dritten Reich. Eine Studie zur Entstehung, Ideologie und Funktion symbolischer Sinnwelten. Hrsg. von der Internationalen Bauausstellung Fürst-Pückler-Land, Großräschen (Zeitmaschine Lausitz), Verlag der Kunst, Dresden in der Verlagsgruppe Husum, Husum 2004. ISBN 3-86530-002-2.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лужица&oldid=30585288”