Лужница (област)

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Лужица.
За друге употребе погледајте страницу Лужница.
Река Лужница недалеко од села Грнчар

Лужница је област у сливу реке Лужнице по којој је и добила име. Налази се на југоистоку Србије и обухвата делове општине Бабушница и два села општине Бела Паланка у Пиротском округу.

Рељеф је планински и дисециран долинама већег броја мањих токова. На више места развијен је процес ерозије. Лужничка котлина има надморску висину 470 - 520 m. Ову област окружује Сува планина на западу, планина Руј на југу и Влашка планина на североистоку. Основна делатност у Лужничком крају је земљорадња али овај микрорегион спада у неразвијена подручја. Привредна средишта су: Бабушница и Љуберађа.

Због тешких услова живота и привређивања задњих година је изразито исељавање становништва у друге крајеве Србије.

Један од Лужничких специјалитета је Вурда који се у скорије време продаје индустријски пакован као Лужнички „крем сир са паприком“.

У Лужничком крају је пописом становништва из 2011. године забележен највећи пад броја становника у Србији[1].

Подела[уреди | уреди извор]

Иако Лужница није тачно административно обележена издвајају се два дела "Горња лужница" и "Доња Лужница" а "припадност" Лужници углавном постоји по предању народа па се свако ко води порекло из Лужнице у жаргону изјашњава: "Ја сам из Лужни'цу".

Насеља која припадају Лужничкој котлини:

Општина Бабушница:

Општина Бела Паланка:

Положај[уреди | уреди извор]

Лужница се налази на средокраћи између Пирота и Власотинца. Општински центар је Бабушница. Она има око 5000 становника, а цела општина нешто више од 15 хиљада становника. Општина Бабушница граничи се са општинама: Пирот, Бела Паланка, Гаџин Хан, Власотинце, Црна Трава и Димитровград, а са источне стране, у дужини од 18 км, са суседном државом Бугарском. Њена површина је 532 km². Има 53 насеља. За пола века (од 1950. до 2000. године) број становника у овој општини се преполовио. Највише због миграције становништва из лужничких села у градове широм Србије (Београд, Обреновац, Алексинац, Зајечар, Ниш...), али и због “беле куге", која је захватила и Лужницу. У лужничким селима данас су, углавном, старачка домаћинства и - нежење, који су већ зашли у пету деценију живота.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

O прошлости Лужнице скоро да нема записа. Зна се да је у Лужници било Турака и хајдучије. O томе сведоче називи места (Идризова чесма, Кула, Кржалијско, Сулејманово...), али и предања. Зна се да је војводу Степу Степановића у Бабушници, пред кафаном “Црни врх" затекла вест о објави рата од стране Аустро–Угарске Краљевини Србији. Зна се да је војвода Мишић ноћио у кули од камена у Горњем Крњину. Зна се да је Александар I Карађорђевић боравио у Лужници. У селима Студена и Велико Боњинце сачувани су споменици подигнути њему у част. Бабушница је ослобођена од Турака 1878. године. Прва школа у Лужници је отворена у селу Драгинцу 1840. године.

У пећини између Големог и Малог Стола пронађена статуа римског императора Константина, која је, међутим, нестала. [3]

Становништво[уреди | уреди извор]

O пореклу Лужничана нема поузданих података. На основну народних предања, поред староседелаца, у Лужници има досељеника из: Знепоља (Бугарска), са Космета, из Северне Македоније и других делова Србије. Досељеници су били, углавном, бегунци од турског зулума. Иако са разних страна, време је учинило да Лужничани постоје као јединствен народ, претежно српске националности и православне вероисповести. вероисповести. Између већинског српског становништва и мањинског бугарског становништва није било проблема али само док влада мир. У ратовима, посебно Првом и Другом светском рату, било је озбиљних проблема јер су бугарски окупатори увек били упорни у доказивању да су Лужничани Бугари.

Економија[уреди | уреди извор]

Главна економска активност у региону заснива се на пољопривреди. Овај микрорегион је, међутим, једно од неразвијенијих подручја Србије. Привредни центри су Бабушница и Љуберађа. Тешки услови живота и економија последњих година довели су до емиграције у друге делове земље.

Култура[уреди | уреди извор]

Дијалект[уреди | уреди извор]

У Лужници се говори призренско-тимочким дијалектом. Лужнички поддијалекат има неке особености, као што је чинити уместо бојити (источнословенска иновација).

Поддијалекат се сматра једним од најстаријих, можда чак и најстаријих сачуваних, у српском језику („културни прозор у античко доба“). Говорницима српског језика који нису из Лужничког краја, то је готово неразумљиво. Са осталим регионалним дијалектима истраживао га је Александар Белић, који је 1905. године објавио “Дијалекти источне и јужне Србије”, што је означило почетак научне дијалектологије у Србији. Речник лужничког говора, који садржи 40.000 речи, објавио је 2019. године Љубисав Ћирић. Многе речи припадају различитим, локално специфичним и значајним лексичким групама (говор пастира, говор воденичара и др.). У фонетској библиотеци Филолошког факултета Универзитета у Београду чувају се снимци народних говора који су сакупљени за 10 година приликом састављања речника.

Дијалекат је задржао архаичне облике, из периода када старословенски прелази у савремени српски језик. Већина гласовних промена данас карактеристичних за српски језик, у то време још увек није наступила (као палатализација или јотовање). Неки гласови немају одговарајућа слова у савременом српском писму, које је Вук Караџић у 19. веку у потпуности прилагодио савременом језику. Неке од карактеристика које се у великој мери разликују од савременог језика укључују вокал Л (стандард дозвољава само праве вокале А, Е, И, О и У, а понекад и Р), звук ДЗ и честу употребу полугласника, који у остатку језика замењени су гласом А током процеса вокализације полугласника од 14. века. Стандардни српски језик има 7 граматичких падежа, док лужнички дијалект има само 3: први - номинатив, четврти - акузатив, пети - вокатив. За остале случајеве уместо њих се користе прилози.

Са брзим опадањем становништва и школовањем у којем се људи уче званичним стандардом језика, нестаје и дијалекат. До касних 2010-их, само најстарији становници у региону и даље су говорили.

Традиције[уреди | уреди извор]

На свадбама у лужничком и нишавском крају, када сватови оду по младу, чауш (мајстор, забављач) „почиње да виче и маше сабљом“.

Забележено је 1958. године да у лужничком и нишавском крају, дан после црквених празника Светог Димитрија, Архангела Михаила и Светог Николе, празници, се стока оставља да се одмори, а рад се обуставља, од страха да се стока не разболети (звано жабица).

Музика[уреди | уреди извор]

Традиционална музика у региону су гусле и епска поезија. Године 1910. примећено је да је употреба гусала смањена у односу на тридесет година раније када је „била омиљена у народу“.

Одећа[уреди | уреди извор]

Почетком 20. века жене су носиле беле мараме или свилене мараме, док су старије жене носиле окићен црвени бајз.

Кухиња[уреди | уреди извор]

Локални специјалитет је Лужничка вурда, кремасти сир са паприком.

Споменици[уреди | уреди извор]

Локална црква подигнута је 1873. године, а из истог периода датирају и најстарије сачуване брвнаре

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ РТС: Нестајање лужничких села (22.11.2011), Приступљено 11. 4. 2013.
  2. ^ Драгослав Манић Форски, Лужница : монографија у слици и речи, 2001, стр. 9
  3. ^ Драгослав Манић Форски, Лужница : монографија у слици и речи, 2001, стр. 15

Литература[уреди | уреди извор]

  • Тодоровић Негован. Горња Лужница. година. 2012. ISBN 978-86-83663-14-9. . Издавач Народна библиотека Бабушница

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лужница_(област)&oldid=26704793”