Милан Младеновић од Лужице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Младеновић од Лужице
035 milan od luzice.jpg
Милан од Лужице уочи своје књижевне вечери у Централном дому писаца у Москви, 10. марта 2006. године
Датум рођења (1949-11-21)21. новембар 1949.(68 год.)
Место рођења Титово Ужице
ФНРЈ
Председници Конзервативних странака Канаде и Србије Брајан Малруни и др Милан Младеновић од Лужице у кабинету премијера Канаде у Отави, октобра 1992. године
Промоција књиге Милана од Лужице „Следећи рат Драже Михаиловића” у манастиру Нова Грачаница код Чикага у септембру 1990. године. По примерак књиге држе аутор и др Јован Рашковић, лидер Срба у Крајини а између њих је владика новограчанички Иринеј Ковачевић, издавач књиге и домаћин промоције. У другом реду с леве стране стоји Слободан Павловић, градитељ моста преко Дрине „Павловића ћуприја”, надомак Бијељине.

Милан Младеновић од Лужице (Титово Ужице, ФНРЈ, 21. новембар 1949) српски је песник и филозоф, класични филолог и преводилац, издавач, и шахиста.[1][2]

У разним периодима свог вишедеценијског ангажмана Милан Младеновић је на јавној сцени био учесник и покретач друштвених и политичких, али и жртва политичког прогона (провео у затвору тринаест месеци, штрајковао глађу 40 дана, судски му заплењени и уништени рукописи „Париских дневника”, итд.) који ће битно обележити цео његов животни пут. Судски је рехабилитован 2009. године.

У гимназији створио нов књижевни, уметнички и филозофски правац опсесионизам (1966—67) и развијао га током студија филозофије у Београду. Као матурант активно учествовао у студентским демонстрацијама 1968,[3] а у време студија био лидер бунтовних студената Београдског универзитета[4] (политички учитељ потоњем премијеру Србије Зорану Ђинђићу).[5] Осујетио је додељивање почасног доктората Београдског универзитета Јосипу Брозу Титу због чега је више пута привођен и у дужем периоду осујећиван у објављивању песничких књига и у запошљавању на Универзитету.[6] По изласку из затвора основао и водио издавачку кућу „Сфаирос“ (1987), обновио Народну радикалну (1989—90) и основао Конзервативну странку (1991). Двапут кандидован за председника Србије (1990. и 1997) и именован за члана Крунског политичког савета принца Александра Карађорђевића (1992). Говорио у америчком Конгресу (1990) и примљен у Стејт департменту и код председника Владе Канаде (1992).

Члан је Српског филозофског друштва (од 1975) и Удружења књижевника Србије (од 1983). Објавио око двадесет књига[7] из области поезије, филозофије, есејистике, политике и преводилаштва.

Школовање и књижевни почетак[уреди]

Одрастао на Новом Београду, где се са родитељима из Јагодине доселио 1956, Милан Младеновић је рано почео са писањем и објављивањем у дечјем листу „Змај“. Већ у осмом разреду уређивао је и објављивао школски књижевни лист. После оснивања опсесионистичке литерарне и сликарске дружине, избачен из Девете београдске гимназије на крају трећег разреда (1967), због идеолошког сукоба са школским властима.[8] Средње школовање довршио и матурирао у Првој београдској гимназији („Утицај Бергсонове филозофије на Винаверово схватање језика“, 1968, код професора Предрага Вукадиновића). Филозофију је дипломирао 1975. године у Београду („Сартрово схватање историје“). У периоду 1980-1984. живи у Паризу, годину дана као стипендиста француске владе, потом радећи уредничке послове код угледних српских политичких емиграната. После доктората трећег степена 1982. године на Сорбони, код професора Пјера Обенка („Плотинова естетика“), хапшењем у Београду (1984), суђењем и боравком у затвору осујећен у довршавању државног доктората.


Опсесионизам[уреди]

Прво језгро опсесионистичке дружине, окупљено у Деветој београдској гимназији, дејствовало је на Новом Београду кроз лист „Графички подмладак“, књижевни клуб „Фонтана“ и сликарски „Атеље 13“. Уз Младеновића, сачињавали су га Бранко Алексић, Нада Продановић, Јасмина Лукић, Слободан Жуњић, Зоран Зец, Павле Никитовић Ник, Јовица Стевановић и Тафил Мусовић. Ширењу опсесионизма као књижевно-уметничког, филозофског и политичког покрета током свих година Младеновићевих студија дало је снажан допринос приступање „гимназијском језгру“ неколицине истакнутих припадника књижевне генерације на Београдском универзитету (Драгиња Урошевић, Милан Лалић, Александар Голдман, Душко Новаковић, Јанко Вујиновић, Братислав Милановић,, Велимир Ћургуз Казимир и други). Он сам излагао је филозофију опсесионизма у серији предавања у Студентском културном центру (1972) под називом „Козмопланктос“ („Онај који лута свемиром“) и у програмским текстовима у београдским листовима „Студент“,[9][10] „Књижевна реч”,[11][12] „Знак“[13] и у сарајевским „Нашим данима“,[14] док су кључне песме и циклуси опсесионизма излазили и у „Књижевним новинама“, „Књижевности”, „Видицима”, „Песничким новинама”, новосадским „Пољима” и у другим листовима и часописима.

Професура у Сремским Карловцима[уреди]

У Сремским Карловцима у којима је 1977—78. године предавао филозофију, Младеновић је доживео своје „национално буђење“ које се у његовом „Опсенаријуму” одвија кроз „самоукидање опсесионизма“. Оно се у једнакој мери испољило и на педагошком, и на песничко-филозофском, и на плану друштвеног и политичког деловања. Са својим ђацима и професором књижевности Иванком Станковић основао је књижевни часопис „Бранко“.

Вила Драгослава на Бановом брду у Београду, дом др Велимира и Петра Симића, стециште антикомунистичке опозиције седамдесетих и осамдесетих година 20. века
Бадње вече 1984. године у Вили Драгослави. Поред Милана од Лужице шаховски велемајстор Виктор Корчној и новинар Мирослав Радојчић, наспрам њега Дана и Вук Драшковић

У Карловцима је са колегама и пријатељима основао и илегалну „Странку правога слова“ (1978).[15]

Политички процес и затвор[уреди]

Због антикомунистичких текстова које је под псеудонимима писао у париском емигрантском часопису „Савременик“ („Мефистовеловски загрљај Запада“, „Следећи рат Драже Михаиловића“, итд.), Милан Младеновић је био осуђен на четрнаест, а одлежао тринаест месеци затвора, од 5. октобра 1984. до 5. новембра 1985.[16] Хапшење Младеновића и злостављање многобројних његових пријатеља и сарадника осујетило је објављивање часописа „Словест“ који је покренуо са Харитом Балабановић Вибранц и мноштвом истакнутих српских и француских стваралаца и интелектуалаца у Паризу, као и његово именовање за главног уредника часописа Удружења књижевника Србије на страним језицима. А угушиће и уметнички покрет „гренголизам“ који је са румунским композитором Јулиусом Брудаском и грчким математичарем и песником Лазаросом Тошунидисом — „Балканска тројка“ — најпре заподенуо у немачком Штауфену, а потом проширио по париским песничким и уметничким круговима (1979—84, Штауфен — Париз).

Захтев за његово ослобађање и коректно суђење упутили су, између осталих, француски и белгијски председник, колегијум Сорбоне, Српска академија наука и уметности и многобројна велика имена светске књижжевне, филозофске и уметничке сцене.[17]

Током суђења штрајковао глађу 40 дана и за то време написао одбрану под називом Завршна реч – Увод у доба словесности коју је критика упоредила са Платоновом Одбраном Сократовом и Ничеовим Заратустром и сврстала међу „најлепше и најузбудљивије странице филозофске литературе икада написане“ (проф. др Милан Петровић Церски у предговору за треће издање). По изласку из затвора, Младеновић је основао издавачку кућу „Сфаирос“ (1987, Земун).

Душе градова и Књига о Празном[уреди]

”Душа градова”, са илустрацијама песниковог кума Милића од Мачве, објављено је 1988. ”Постављајући себи антички задатак (путујем, значи живим, учим), Младеновић је сачинио чудесну духовну мапу света у чијем су крвотоку жиле куцавице - градови...”, забележио је критичар Михаило Блечић.[18] Промоција књиге и једновечерња изложба Милићевих илустрација била је одржана у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији.

Уследила је (1990) ”Књига о Празном”, песничко остварење невеликог обима али великог значаја за укупну песникову судбину - њено одбијање на конкурсу Књижевне омладине Србије за прву књигу 15 година раније навело га је да спроведе у дело опсесионистички наук, ”укине” свој ”први” и упусти се у ”други живот”, обележен безавичајним ”лутајућим путовањем”. Објављена истовремено са првим издањем ”Завршне речи”, промоција ”Књиге о Празном” у сали Коларчеве задужбине остала је у сенци Младеновићеве ”радикалске” кампање за председника Србије, али су остале речи које је изговорио песник Миодраг Павловић: „Милан Младеновић од Лужице је прави Тајанственик (мистик) словенскога кова: оно најређе што се налази. (...) Младеновић то остварује корак по корак, и тај његов песнички корак, чини нам се, ходи унедоглед“.[19]

Политичко деловање[уреди]

У политичким иступањима у преломним годинама рушења светског комунизма и распада Југославије, Младеновић је доследно заступао програм реституције Монархије, односно обнову Краљевине Србије, и рехабилитацију Равногорског покрета и генерала Драже Михаиловића, сударајући се са режимом Слободана Милошевића. У два своја говора на Скупштинама Удружења књижевника Србије (3. марта и 21. децембра 1989) шокирао је јавност саопштењима која су у потпуности одударала од опште акламативне подршке Милошевићу. Постоји доста сведочанстава о политичком и личном прогону који је уследио.

Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године, током првог окупљања до тада основаних политичких странака и њихових присталица. Од четворице актера једино се види лице представника Народне радикалне странке Милана Младеновића од Лужице. С леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук Драшковић.
Милан од Лужице показује на излог књижаре Сфаироса у Ресавској 27. у чијем средишту виси глогов колац, истесан у Чачку 1991. године, у сврху „пробадања вампира“ Јосипа Броза Тита. С леве стране види се текст његове песме „Глог добављај Бели Граде“, која је надахнула и тесање коца и његову намену. Читање те песме у Удружењу књижевника Србије било је једна од тачака оптужнице у судском процесу против песника

Уметнички рад[уреди]

И поред велике књижевне активности и непрекидног присуства у периодици и на јавној књижевној сцени, прву песничку збирку („Песме Ивице Понора“, Београд, „Запис“) објавио је тек 1979. године. И пре и после њеног објављивања Младеновић је много путовао. Забелешке са тих путовања прерашће убрзо у „Душе градова“.

Две године касније појавио се у Сремским Карловцима” избор из поезије ”Морам да видим острва”, чија је промоција у Скадарлији, заједно са другим издањем ”Завршне речи” и ”Европијом”, овога пута под ведрим небом, још једном закрчила простор око Ђурине куће.[1]

После ”Земаљског шара” (Бања Лука, 1998), чијег је писца у свом предговору под називом ”Маг језичког бескраја” уредник Предраг Бјелошевић сместио на сам врх песничког Олимпа [20], на следећу збирку ”Ресник - Стихомахова поетика” чекало се целу деценију. Како је део јавности дочекао њено појављивање осведочава наслов ”Чудесна књига” који је своме приказу у ”Књижевним новинама” дао филозоф и песник Лука Прошић, као и његов закључак: ”И српска поезија је добила збирку коју не поседује ни једна друга”[21]

Судска рехабилитација[уреди]

У јануару 2009. године добио је судску рехабилитацију којом се као политички мотивисане проглашавају ништавним обе пресуде из 1985. године. Документи са тих суђења, пропраћени инструктивним тумачењем филозофа Растка Јованова, појављују се 2011. у београдском часопису „HERETICUS“ (уредник проф. др Јовица Тркуља), предочивши јавности први пут после више од четврт века праве разлоге песниковог страдања.[22]

Галерија књига[уреди]

Библиографија[уреди]

  • ПЕСМЕ ИВИЦЕ ПОНОРА, Запис, Београд, 1979. г.
  • ДУШЕ ГРАДОВА – (прозно-поетске мапе, са 15 црно-белих илустрација Милића од Мачве), Књижевне новине, Београд 1988. г. (прво издање) - Просвета, Ниш, 1998. г. (друго издање, Милићеве илустрације у боји)
  • КЊИГА О ПРАЗНОМ - излучена из духа Ивице Понора (са црно-белим илустрацијама Тодора Стевановића), Графос, Београд, 1990. г.
  • ЗАВРШНА РЕЧ - Увод у доба словесности, Париз 1990. г. (прво издање) - Сфаирос, Земун, 1995. г. (друго издање, са “Хронологијом” Небојше Ковачевића и црно-белим илустрацијама Рајка Ковачевића) – Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци–Нови Сад, 2008. г. (треће издање, приредила и предговор написала др Мирјана Брковић, прослов др Милан Петровић Церски, поговор др Станислав Никић, илустрације Рајко Ковачевић)
  • СЛЕДЕЋИ РАТ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА, Епархија “Нова Грачаница”, Чикаго, 1990. г.
  • СРПСКА ДУША ТОРОНТА - душе градова Канаде и Америке (прозно-поетске мапе), Багдала (Крушевац) - Октоих (Подгорица) - Сфаирос (Земун) - Град писаца (Херцег Нови), 1993. и 1994. г. (два издања)
  • МОРАМ ДА ВИДИМ ОСТРВА (избор песама, приредила Весна Башић), Источник (Нови Сад) - Плави змај (Сремски Карловци), 1995. г.
  • ЕВРОПИJА - и друге глогољубиве песме (са црно-белим илустрацијама Љубомира Миљковића), Сфаирос, Земун, 1995. г.
  • ЗЕМАЉСКИ ШАР (избор песама, приредио Криле Белић-Jастребић), Глас српски (Бања Лука) - Апостроф (Београд), 1998. г.
  • ОЛГИJАНСКИ ПУТ - ка српском опстанку, Калеком, Београд 1999. г.
  • КРАJ БРОЗНОГ ВРЕМЕНА (I, II), Сфаирос, Земун 1981. г.
-МЕФИСТОФЕЛОВСКИ ЗАГРЉАJ ЗАПАДА (I део)
-РАЂАЊЕ И ПАД СЛОБРОЗАНИJЕ (II део)
  • РЕСНИК – Стихомахова поетика, (песме, приредила др Мирјана Брковић, предговор др Желимир Вукашиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци–Нови Сад, 2007. г.
  • ОПСЕСИОНИЗАМ (филозофски списи, приредио Криле Белић Jастребић, предговор др Желимир Вукашиновић), Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2010. г.

Референце[уреди]

  1. Појам барда, преузет из руског језика и традиције, изворно означава песника који сам компонује и пева своје песме пратећи се на гитари.
  2. ОПСЕСИОНИЗАМ (приредио Криле Белић Jастребић, предговор др Желимир Вукашиновић), pp. 207-217. Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2010. године.
  3. ”Десанчење Дрвара или Тетка Деса и чика Тито”, у ”Крај брозног времена”, први део, pp. 65, Београд, 2001
  4. ”Зашто опет студенти”, НИН, март 1972. pp. 29
  5. Растко Јованов: ”Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића”, поглавље ”Филозофска самосвест нације: Младеновић и Ђинђић”, ”Hereticus”, pp. 207
  6. Срђан Цветковић: Између српа и чекића, 2, pp. 519-521, Завод за издавање уџбеника - Службени гласник, Београд, 2011
  7. ОПСЕСИОНИЗАМ (филозофски списи, приредио Криле Белић Jастребић, предговор др Желимир Вукашиновић), pp. 210-211. Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2010. г.
  8. Срђан Цветковић: Између српа и чекића, 2, Завод за издавање уџбеника - Службени гласник, Београд, 2011. pp. 519
  9. ”Између Ништа и Ништа” - први објављен филозофски текст, Студент, Београд, фебруар 1972
  10. ”Записи о филозофији и филозофима”, Студент, Београд, 1974
  11. ”Поетски смисао егзистенције, Књижевна реч, Београд 1973
  12. ”Опсесивност модерне уметности”, Књижевна реч, бр. 30, pp. 16, Београд 1974
  13. ”Поглед уморног мишљења”, Знак, бр.4, pp. 55, Београд 1975
  14. ”Битак без повести и повест без битка”, ”Наши дани”, Сарајево 1972
  15. „С њима у понор, с њима из понора“, интервју М. М од Л. Славици Лазић у „Српска реч“, Београд, април 1990
  16. Оптужница, пресуда и остала судска документа у ”Hereticus” - часопис за преиспитивање прошлости (уредник проф. др Јовица Тркуља), том VIII, 2010, бр. 2, pp. 201-237, Београд, Центар за унапређење правних студија.
  17. Растко Јованов: ”Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића”, ”Hereticus”, поглавље ”Непријатељ народа”, pp. 203
  18. Михаило Блечић: ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА, Радио ТВ ревија, Београд, 15.март 1989
  19. Миодраг Павловић: ”Песнички корак у недоглед” у ”Књига о Празном” (предња клапна на корицама), Графос, Београд, 1990.
  20. Предраг Бјелошевић: ”Маг језичког бескраја”, у књизи ”Земаљски шар”, Бања Лука 1998. pp. 11: ”Књига пјесама 'Земаљски шар' уздиже пјесника Милана Младеновића на највише степенице пјесничког Олимпа.”
  21. Лука Прошић: ”Чудесна књига”, Књижевне новине, Београд, април 2008
  22. Растко Јованов: Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића, HERETICUS — часопис за преиспитивање прошлости (уредник проф. др. Јовица Тркуља), том VIII, 2010, бр. 2, pp. 201-237, Београд, Центар за унапређење правних студија, Приступљено 12. 4. 2013.

Извори[уреди]

  • Растко Јованов: ”Судска рехабилитација песника и филозофа Милана Младеновића”, поглавље ”филозофска самосвест нације: Младеновић и Ђинђић”, ”HERETICUS”, - часопис за преиспитивање прошлости (уредник проф. др. јовица Тркуља), том VIII, 2010, бр. 2, pp. 201-237, Београд, Центар за унапређење правних студија, pp. 201-211
  • Јовица Тркуља - Растко Јованов: ”Документи са суђења песнику” - "HERETICUS" - часопис за преиспитивање прошлости (уредник проф. др. Jовица Тркуља), том VIII, 2010, бр. 2, pp. 201-237, Београд, Центар за унапређење правних студија
  • Срђан Цветковић: Између српа и чекића, 2, Завод за издавање уџбеника - Службени гласник, Београд, 2011. pp. 519-521.
  • Желимир Вукашиновић: „ОПСЕСИОНИЗАМ МИЛАНА МЛАДЕНОВИЋА ОД ЛУЖИЦЕ. О вечно изостајућој хомологији или проход ка полифонији мишљења”, у ОПСЕСИОНИЗАМ, Центар слободарских делатности, Крагујевац, 2010. године pp. 11-25.
  • Михаило Блечић: ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА (О ”Душама градова”), Радио ТВ ревија, Београд, 15.март 1989
  • Миодраг Павловић: ”Песнички корак у недоглед”, рецензија за ”Књигу о Празном” (предња клапна на корицама), Графос, Београд, 1990.
  • Предраг Бјелошевић: ”Маг језичког бескраја”, предговор за ”Земаљски шар”, Бања Лука 1998
  • Драгиња Урошевић: ”Језички чарац и обновитељ традиције Милан од Лужице” (поговор за ”Земаљски шар”)
  • Лука Прошић: ”Чудесна књига” (О ”Реснику”), Књижевне новине, Београд, април 2008
  • Душан Вукотић: ”филозофска поетика Милана Младеновића” (О ”Опсесионизму)