Полукс (звезда)

С Википедије, слободне енциклопедије

Полукс

Положај Полукса, у Близанцима
Положај на небу
Епоха J2000.0      Равнодневница J2000.0
Сазвежђе [[Близанци (сазвежђе)|Близанци]]
Изговор /ˈpɒləks/[1]
Ректасцензија 07h 45m 18.94987s[2]
Деклинација +28° 01′ 34.3160″[2]
Привидна магнитуда (В) 1.14[3]
Карактеристике
Еволуциони ступањ Џиновска звезда
Спектрални тип K0 III[4]
U−B индекс боја +0,86[3]
B−V индекс боја +1,00[3]
Варијабилни тип Претпоставља се[5]
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)+3,23[6] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: −626,55[2] мас/г
Дек.: −45,80[2] мас/г
Паралакса (π)96.54 ± 0.27[2] мас
Растојање33,78 ± 0,09 ly
(10,36 ± 0,03 пс)
Апсолутна магнитуда (MV)+1,08±0,02[7]
Детаљи
Маса1,91±0,09[8] M
Полупречник9.06±0.03[9] R
Луминозност32.7±1.6[9] L
Површинска гравитација (log g)2,685±0,09[10] цгс
Температура4,586±57[9] K
Металичност [Fe/H]–0,07 до +0,19[10] dex
Ротација558 дана[11]
Ротациона брзина (v sin i)2,8[12] km/s
Старост724[13] Myr
Друге ознаке
β Geminorum, 78 Geminorum, BD+28°1463, GJ 286, HD 62509, HIP 37826, HR 2990, SAO 79666, LFT 548, LHS 1945, LTT 12065[14]
Референтне базе података
SIMBADdata
ARICNSdata

Полукс или бета Близанаца (лат. β Geminorum, β Gem) је најсјајнија звезда сазвежђа Близанци. Иако сјајнија од Кастора, Бајер ју је означио словом β као јужнију.[15] Од 1943. године, спектар ове звезде служи као једна од стабилних сидришта по којима се класификују друге звезде.[16] Године 2006, потврђено је да око ње кружи екстрасоларна планета (означена као Полук б или β Геминорум б, касније названа Тестијас).[10]

Са магнитудом од 1,15 (апсолутна магнитуда 1,1)[17], Полукс је 17. насјајнија звезда ноћног неба.[18]

Полукс је наранџасти џин, класе K0 IIIb. У поређењу са Сунцем, Полукс има 1,7 ± 0,4 пута већу масу, 8,8 ± 0,1 пута већи пречник и 32 пута већу луминозност. У језгру Полукса завршена је фузија водоника у хелијум, а отпочела је фузија хелијума у угљеник и кисеоник. Полукс нема гравитационо везаних звезда али има планету, означену као β Gem b, масе 2,3 ± 0,45 масе Јупитера која се креће по готово кружној орбити (е = 0,02 ± 0,03) на удаљености од 1,64 ± 0,27 АЈ од Полукса. Период револуције износи 589,64 ± 0,81 дана (приближно 1,6 година).[19]

Номенклатура[уреди | уреди извор]

Полукс је једна од две најсјајније звезде у сазвежђу Близанаца (доле лево).

β Геминорум (латинизовано у Бета Геминорум) је Бајерова ознака звезде.[20]

Традиционално име Полукс се односи на близанце Кастора и Полукса у грчкој и римској митологији.[21] У 2016. години, Међународна астрономска унија организовала је Радну групу за имена звезда (WGSN)[22] за каталогизацију и стандардизацију сопствених имена за звезде. Први билтен WGSN-а из јула 2016. укључивао је табелу прве две групе имена које је одобрио WGSN, укључујући Полукс за ову звезду.[23]

Сунце гледано из Полукса (у црвеном кругу) у сазвежђу Стрелца. Направљено са Целестијом.

Кастор и Полукс су две звезде „небески близанци” које су дале име сазвежђу Близанци (латински, „близанци”). Звезде су, међутим, прилично различите у детаљима. Кастор је сложен шестоструки систем врућих, плавичасто-белих звезда А-типа и тамних црвених патуљака, док је Полукс један, хладнији жуто-наранџасти џин. У песми Персија Шелија из 1818. Хомерова химна Кастору и Полуксу, звезда се помиње као „..благи Полукс, без кривице.”[24]

Првобитно је планета била означена као Полукс б. У јулу 2014. Међународна астрономска унија покренула је NameExoWorlds, процес за давање правих имена одређеним егзопланетама и њиховим звездама.[25] Процес је укључивао јавно номиновање и гласање за нова имена.[26] У децембру 2015, IAU је објавила да је победничко име Тестија за ову планету.[тражи се извор] Победнички назив је заснован на оном који је првобитно поднео тхеСкиНет из Аустралије; наиме Леда, Полуксова мајка. На захтев ИАУ, 'Тестија' (патроним Леде, Тестијеве ћерке) је замењена. То је било зато што је 'Леда' већ била приписана астероиду и једном од Јупитерових сателита.[27][28]

У каталогу звезда у календару Calendarium of Al Achsasi Al Mouakket, ова звезда је означена као Муекер ал Џира, што је на латински преведено као Posterior Brachii, што значи крај у шапи.[29]

На кинеском, 北河 (Běi Hé), што значи Северна река, односи се на астеризам који се састоји од Полукс, ρ Геминорум и Кастор.[30] Сходно томе, сам Полукс је познат као 北河三 (Běi Hé sān, енгл. the Third Star of North River.)[31]

Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]

Поређење величина Полукса (лево) и Сунца (десно)

Са привидном визуелном магнитудом од 1,14,[32] Полукс је најсјајнија звезда у свом сазвежђу, чак је светлија од свог суседа Кастора (α Геминорум). Полукс је 6,7 степени северно од еклиптике, тренутно превише северно да би је Месец заклонио. Последња лунарна окултација видљива са Земље била је 30. септембра 117. п. н. е.[33]

Мерења паралаксе помоћу астрометријског сателита Хипаркос[34][35] постављају Полукс на удаљености од око 3,378 светлосних година (1,036 парсека) од Сунца.[2]

Ова звезда је већа од Сунца, са око два пута већом масом[8] и скоро девет пута већим радијусом.[10] Некада звезда главне секвенце типа А, [36] Полукс је исцрпео водоник у свом језгру и еволуирао у џиновску звезду са звезданом класификацијом K0 III.[4] Ефективна температура спољашњег омотача ове звезде је око 4.666 K,[10] што лежи у опсегу који производи карактеристичну наранџасту нијансу звезда К-типа.[37] Полукс има пројектовану брзину ротације од 2,8 km·s−1.[12] Обиље елемената осим водоника и хелијума, што астрономи називају металичност звезде, је неизвесно, са проценама у распону од 85% до 155% Сунчевог обиља.[10][38]

Докази о ниском нивоу магнетне активности дошли су од детекције слабе рендгенске емисије помоћу орбиталног телескопа ROSAT. Рендгенска емисија ове звезде је око 1027 erg s−1, што је отприлике исто као и емисија рендгенских зрака са Сунца. Од тада је потврђено магнетно поље јачине испод 1 гауса на површини Полукса; једно од најслабијих поља икада откривених на звезди. Присуство овог поља сугерише да је Полукс некада био Ап звезда са много јачим магнетним пољем.[36] Ова звезда приказује мале амплитудне варијације радијалне брзине, али није фотометријски променљива.[39]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Kunitzsch, Paul; Smart, Tim (2006), A Dictionary of Modern star Names: A Short Guide to 254 Star Names and Their Derivations (2nd rev. изд.), Cambridge, Massachusetts: Sky Pub, ISBN 978-1-931559-44-7. 
  2. ^ а б в г д van Leeuwen, F. (новембар 2007), „Validation of the new Hipparcos reduction”, Astronomy and Astrophysics, 474 (2): 653—664, Bibcode:2007A&A...474..653V, S2CID 18759600, arXiv:0708.1752Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361:20078357 
  3. ^ а б в Ducati, J. R. (2002), „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”, CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues, 2237: 0, Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  4. ^ а б Morgan, W. W.; Keenan, P. C. (1973), „Spectral Classification”, Annual Review of Astronomy and Astrophysics, 11: 29—50, Bibcode:1973ARA&A..11...29M, doi:10.1146/annurev.aa.11.090173.000333 
  5. ^ Petit, M. (октобар 1990), „Catalogue des étoiles variables ou suspectes dans le voisinage du Soleil”, Astronomy and Astrophysics Supplement (на језику: француски), 85 (2): 971, Bibcode:1990A&AS...85..971P. 
  6. ^ Famaey, B.; et al. (јануар 2005), „Local kinematics of K and M giants from CORAVEL/Hipparcos/Tycho-2 data. Revisiting the concept of superclusters”, Astronomy and Astrophysics, 430 (1): 165—186, Bibcode:2005A&A...430..165F, S2CID 17804304, arXiv:astro-ph/0409579Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361:20041272 
  7. ^ Carney, Bruce W.; et al. (март 2008), „Rotation and Macroturbulence in Metal-Poor Field Red Giant and Red Horizontal Branch Stars”, The Astronomical Journal, 135 (3): 892—906, Bibcode:2008AJ....135..892C, S2CID 2756572, arXiv:0711.4984Слободан приступ, doi:10.1088/0004-6256/135/3/892 
  8. ^ а б Hatzes, A. P.; et al. (јул 2012), „The mass of the planet-hosting giant star β Geminorum determined from its p-mode oscillation spectrum”, Astronomy & Astrophysics, 543: 9, Bibcode:2012A&A...543A..98H, S2CID 53685387, arXiv:1205.5889Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361/201219332, A98. 
  9. ^ а б в Baines, Ellyn K.; Armstrong, J. Thomas; Schmitt, Henrique R.; Zavala, R. T.; Benson, James A.; Hutter, Donald J.; Tycner, Christopher; van Belle, Gerard T. (2017). „Fundamental parameters of 87 stars from the Navy Precision Optical Interferometer”. The Astronomical Journal. 155 (1): 16. Bibcode:2018AJ....155...30B. S2CID 119427037. arXiv:1712.08109Слободан приступ. doi:10.3847/1538-3881/aa9d8b. 
  10. ^ а б в г д ђ Hatzes, A. P.; et al. (2006), „Confirmation of the planet hypothesis for the long-period radial velocity variations of β Geminorum”, Astronomy and Astrophysics, 457 (1): 335—341, Bibcode:2006A&A...457..335H, S2CID 14319327, arXiv:astro-ph/0606517Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361:20065445 
  11. ^ Koncewicz, R.; Jordan, C. (јануар 2007), „OI line emission in cool stars: calculations using partial redistribution”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 374 (1): 220—231, Bibcode:2007MNRAS.374..220K, doi:10.1111/j.1365-2966.2006.11130.xСлободан приступ 
  12. ^ а б Massarotti, Alessandro; et al. (јануар 2008), „Rotational and Radial Velocities for a Sample of 761 HIPPARCOS Giants and the Role of Binarity”, The Astronomical Journal, 135 (1): 209—231, Bibcode:2008AJ....135..209M, doi:10.1088/0004-6256/135/1/209 
  13. ^ Takeda, Yoichi; Sato, Bun'ei; Murata, Daisuke (август 2008), „Stellar parameters and elemental abundances of late-G giants”, Publications of the Astronomical Society of Japan, 60 (4): 781—802, Bibcode:2008PASJ...60..781T, S2CID 16258166, arXiv:0805.2434Слободан приступ, doi:10.1093/pasj/60.4.781 
  14. ^ „POLLUX -- Variable Star”, SIMBAD, Centre de Données astronomiques de Strasbourg, Приступљено 2012-01-14 
  15. ^ Ian Ridpath. „Bayer’s Uranometria and Bayer letters”. Star Tales. Приступљено 12. 9. 2013. 
  16. ^ Garrison, R. F. (децембар 1993), „Anchor Points for the MK System of Spectral Classification”, Bulletin of the American Astronomical Society, 25: 1319, Bibcode:1993AAS...183.1710G, Архивирано из оригинала 25. 06. 2019. г., Приступљено 2012-02-04 
  17. ^ Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 3313. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  18. ^ Jim Kaler. „Castor”. Stars. Приступљено 12. 9. 2013. 
  19. ^ Andrea Dupree, Ronald Gilliland. „Polux”. Sol Station. Приступљено 12. 9. 2013. 
  20. ^ „Final Results of NameExoWorlds Public Vote Released”, NameExoworlds, International Astronomical Union, 15. 12. 2015, Приступљено 2020-01-14. 
  21. ^ „Pollux”, STARS, University of Illinois, UrbanaChampaign Campus, 2008, Приступљено 2009-05-29. 
  22. ^ IAU Working Group on Star Names (WGSN), Приступљено 22. 5. 2016. 
  23. ^ Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 1 (PDF), Приступљено 28. 7. 2016. 
  24. ^ „Homer's Hymn To Castor And Pollux by Percy Bysshe Shelley”, allpoetry.com, Приступљено 13. 4. 2018. 
  25. ^ „An IAU Worldwide Contest to Name Exoplanets and their Host Stars”, NameExoWorlds, IAU, 9. 7. 2014, Приступљено 2020-01-14. 
  26. ^ „NameExoWorlds”, nameexoworlds.iau.org, Архивирано из оригинала 15. 08. 2015. г., Приступљено 13. 4. 2018. 
  27. ^ „NameExoWorlds”, nameexoworlds.iau.org, Архивирано из оригинала 01. 02. 2018. г., Приступљено 13. 4. 2018. 
  28. ^ „YOU helped name an exoplanet!”, TheSkyNet, 2015-12-17, Архивирано из оригинала 07. 05. 2018. г., Приступљено 2020-01-14. 
  29. ^ Knobel, E. B. (јун 1895), „Al Achsasi Al Mouakket, on a catalogue of stars in the Calendarium of Mohammad Al Achsasi Al Mouakket”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 55 (8): 429—438, Bibcode:1895MNRAS..55..429K, doi:10.1093/mnras/55.8.429Слободан приступ. 
  30. ^ 中國星座神話, written by 陳久金. Published by 台灣書房出版有限公司, 2005. ISBN 978-986-7332-25-7..
  31. ^ 香港太空館 - 研究資源 - 亮星中英對照表 Архивирано 2011-01-30 на сајту Wayback Machine, Hong Kong Space Museum. Accessed on line November 23, 2010.
  32. ^ Lee, T. A. (октобар 1970), „Photometry of high-luminosity M-type stars”, Astrophysical Journal, 162: 217, Bibcode:1970ApJ...162..217L, doi:10.1086/150648 
  33. ^ Meeus, Jean (1997), Mathematical Astronomy Morsels (1st изд.), Richmond, Virginia: Willmann-Bell, ISBN 978-0-943396-51-4. 
  34. ^ Perryman, M. A. C.; Lindegren, L.; Kovalevsky, J.; et al. (јул 1997), „The Hipparcos Catalogue”, Astronomy and Astrophysics, 323: L49—L52, Bibcode:1997A&A...323L..49P 
  35. ^ Perryman, Michael (2010), „The Making of History's Greatest Star Map”, Astronomers' Universe, Heidelberg: Springer-Verlag, Bibcode:2010mhgs.book.....P, ISBN 978-3-642-11601-8, doi:10.1007/978-3-642-11602-5 
  36. ^ а б Aurière, M.; et al. (септембар 2009), „Discovery of a weak magnetic field in the photosphere of the single giant Pollux”, Astronomy and Astrophysics, 504 (1): 231—237, Bibcode:2009A&A...504..231A, S2CID 14295272, arXiv:0907.1423Слободан приступ, doi:10.1051/0004-6361/200912050 
  37. ^ „The Colour of Stars”, Australia Telescope, Outreach and Education, Commonwealth Scientific and Industrial Research Organisation, 21. 12. 2004, Архивирано из оригинала 10. 3. 2012. г., Приступљено 2012-01-16 
  38. ^ The abundance is determined by taking the value of [Fe/H] in the table to the power of 10. Hence, 10−0.07 = 0.85 while 10+0.19 = 1.55.
  39. ^ Henry, Gregory W.; et al. (септембар 2000), „Photometric Variability in a Sample of 187 G and K Giants”, The Astrophysical Journal Supplement Series, 130 (1): 201—225, Bibcode:2000ApJS..130..201H, CiteSeerX 10.1.1.40.8526Слободан приступ, doi:10.1086/317346. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 3313. ISBN 978-0-7503-0440-5. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]