Пређи на садржај

Руне

С Википедије, слободне енциклопедије

Рунске азбуке су низови повезаних алфабета који користе слова позната као руне. Пре су их користили германски језици, највише у Скандинавији и Британским острвима, као и у Данској, Холандији, Аустрији, Италији јер су се туда кретали Германи. О њиховом пореклу мало се зна. Стара германска реч руна има два значења прво је „шапутати” а друго је „тајна”. Реч блиска руни је раунен и не зна се која је од које потекла. Словни знак руне је веома једноставан јер се састоји од правих линија које се нагло прекидају и на одређеном месту ломе.

Историја и употреба

[уреди | уреди извор]
Натпис који користи шифре руна, старији футарк и млађи футарк, на рунском камену Рек из 9. века у Шведској
Натпис у млађем футарку на рунском камену Ваксала из 12. века у Шведској

Руне су биле у употреби међу германским народима од 1. или 2. века нове ере.[2] Овај период лингвистички одговара касној општегерманској фази, са континуумом дијалеката који још нису јасно раздвојени у три гране каснијих векова: северногермански, западногермански и источногермански.

У сачуваним рунским натписима се не прави разлика између дугих и кратких самогласника, иако је таква разлика свакако фонолошки била присутна у говорним језицима тог времена. Слично, нема знакова за лабиовеларе у старом футарку (такви знакови су уведени и у англосаксонском футорку и у готском алфабету као варијанте п; погледајте peorð.)

Формирање старијег футарка завршено је почетком 5. века, при чему је Килверов камен био први доказ о уређењу футарка као и о п руни.

Конкретно, ретичко писмо Болцана се често промовише као кандидат за порекло руна, са само пет руна старијег футарка ( e, ï, j, ŋ, p) које немају пандан у алфабету из Болцана.[3] Скандинавски научници имају тенденцију да фаворизују извођење из самог латиничног писма у односу на ретичке кандидате.[4][5][6] Тезу „северноетрурске“ поткрепљује натпис на Негау шлему који датира из 2. века пре нове ере.[7] Ово је на северном етрурском алфабету, али има германско име, Харигаст. Ђулијано и Лариса Бонфанте сугеришу да руне потичу од неког северноиталског писма, посебно венетског: али пошто су Римљани освојили Венето после 200. године п. н. е, а затим је латинско писмо постало истакнуто а венетска култура смањила значај, германски народ је могао да усвоји венетски алфабет унутар 3. века п. н. е. или чак и раније.[8]

Стари Футхарк

[уреди | уреди извор]
Руне Енглеска

транслитерација

IPA Прото-германско

име

Значење
f | f /f/ *феху богатство, стока
u | u /u(ː)/ ?*уруз тур (или „вода“?)
th,þ | þ /θ/, /ð/ ?*турисаз бог Тор, див
a | a /a(ː)/ *Ансуз један од (богова) Аесира
r | r /r/ *реидо јахање, путовање
k | k /k/ ?*кеназ бакља
g | g /g/ *гебо дар
w | w /w/ *вунјо радост
h h | h /h/ *хагалаз живео
|
n /n/ *наудиз потреба
i | i /i(ː)/ *исаз лед
j | j /j/ *јера- година, добра година, жетва
ï,ei |
ï (or æ)
/æː/(?) *еихваз Јигдрасил дрво
p | p /p/ ?*перт нејасног значења, можда „дрво јабуке“.
z | z /z/ ?*алгиз нејасно, можда „ирвас“.
s s| s /s/ *совило Сунце
t | t /t/ *тиваз/*тејваз бог Тиваз
b | b /b/ *берканан бреза
e | e /e(ː)/ *ејваз коњ
m | m /m/ *маназ Човек
|
l /l/ *лагуз вода, језеро
ŋ ŋ ŋ | ŋ /ŋ/ *ингваз бог Ингваз
o | o /o(ː)/ *одал наслеђе, својина, поседовање
|
d /d/ *дагаз дан

Англосаксонске руне

[уреди | уреди извор]

Словенске руне

[уреди | уреди извор]

Словенске руне или руница је прехришћанско словенско писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице (види чланак: Прехришћанско словенско писмо).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Stoklund 2003, стр. 173.
  2. ^ The oldest known runic inscription dates to around AD 150 and is found on a comb discovered in the bog of Vimose, Funen, Denmark.[1] The inscription reads harja; a disputed candidate for a 1st-century inscription is on the Meldorf fibula in southern Jutland.
  3. ^ Mees 2000.
  4. ^ Odenstedt 1990.
  5. ^ Williams 1996.
  6. ^ Dictionary of the Middle Ages (under preparation), Oxford University Press, Архивирано из оригинала 2007-06-23. г. .
  7. ^ Markey 2001.
  8. ^ G. Bonfante, L. Bonfante, The Etruscan Language p. 119

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]