Пређи на садржај

Ђорђе Бобић

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Бобић
Бобић у Јевремовцу 2006.
Лични подаци
Датум рођења(1939-07-07)7. јул 1939.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти19. април 2024.(2024-04-19) (84 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Ђорђе Бобић (Београд, 7. јул 1939 — Београд, 19. април 2024) био је југословенски и српски архитекта и урбаниста.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1939. године у Београду, где је завршио основну школу и Пету београдску гимназију.[1] Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, 1965. и следеће четири године радио архитектонске вежбе у Паризу.[1][2] Поред архитектуре, бавио се и урбанизмом, највише у Београду, али исто тако и у Паризу, Сарајеву, Зеници, Москви, Скопљу, Нишу, Сочију и другим градовима.[2][3]

Први архитектонски пројекат после студија био је крематоријум на Новом бежанијском гробљу на Новом Београду.[1] Након тога радио је урбанистички план Београда, пројекат Светосавског платоа, реконструисао је пијацу Зелени венац, осмислио стрелиште у Титограду, спортску салу у Сплиту, рекреативни парк у Паризу, марину у Либији, комплекс хотела у Занзибару, хотел у Сочију и много тога другог.[1][4]

Током педесетих година урадио је 300 урбанистичких и архитектонских пројеката, учествовао на 40 јавних конкурса од којих је на 28 награђен, а 10 његових решења освојило је прву награду. Седамдесетих година био је један од оснивача ЦЕП-а, а главни архитекта Београда био јеу периоду од 2004. до 2008. године.[2]

Добитник је Велике годишње награде Руске академије архитектуре 1997. године и Велике сребрне медаље Савеза архитеката Русије 1998. Аутор је бројних књига из области архитектуре и урбанизма, као и социологије града, укључујући књигу есеја Бележње по граду и дело Трагање за градом. Поред посла којим се бавио, изглагао је и као карикатуриста.[2]

Бобић је истицао да од свега што је створио у архитектури, највише ценио пројекат породичног сплава на Ади Циганлији и једну од низа промењених фасада зграде Југословенског драмског позоришта.[2][1][5]

Преминуо је 19. априла у Београду, после краће болести. Говорио је течно француски и енглески језик, а пасивно је знао руски.[1][6]

  • Радни наслов : ! (2008)
  • Бележење по Београду (2010) (књига есеја)
  • Трагање за градом (2012) (аутобиографски приказ)
  • Линије (2012) (књига цртежа)
  • Архитектура у изнуди (2019) (књига цртежа)
  • Дневник једног грађанина (2020) (књига цртежа)

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]