Ђорђе Бобић
| Ђорђе Бобић | |
|---|---|
 Бобић у Јевремовцу 2006. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. јул 1939. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 19. април 2024. (84 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Ђорђе Бобић (Београд, 7. јул 1939 — Београд, 19. април 2024) био је југословенски и српски архитекта и урбаниста.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1939. године у Београду, где је завршио основну школу и Пету београдску гимназију.[1] Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, 1965. и следеће четири године радио архитектонске вежбе у Паризу.[1][2] Поред архитектуре, бавио се и урбанизмом, највише у Београду, али исто тако и у Паризу, Сарајеву, Зеници, Москви, Скопљу, Нишу, Сочију и другим градовима.[2][3]
Први архитектонски пројекат после студија био је крематоријум на Новом бежанијском гробљу на Новом Београду.[1] Након тога радио је урбанистички план Београда, пројекат Светосавског платоа, реконструисао је пијацу Зелени венац, осмислио стрелиште у Титограду, спортску салу у Сплиту, рекреативни парк у Паризу, марину у Либији, комплекс хотела у Занзибару, хотел у Сочију и много тога другог.[1][4]
Током педесетих година урадио је 300 урбанистичких и архитектонских пројеката, учествовао на 40 јавних конкурса од којих је на 28 награђен, а 10 његових решења освојило је прву награду. Седамдесетих година био је један од оснивача ЦЕП-а, а главни архитекта Београда био јеу периоду од 2004. до 2008. године.[2]
Добитник је Велике годишње награде Руске академије архитектуре 1997. године и Велике сребрне медаље Савеза архитеката Русије 1998. Аутор је бројних књига из области архитектуре и урбанизма, као и социологије града, укључујући књигу есеја Бележње по граду и дело Трагање за градом. Поред посла којим се бавио, изглагао је и као карикатуриста.[2]
Бобић је истицао да од свега што је створио у архитектури, највише ценио пројекат породичног сплава на Ади Циганлији и једну од низа промењених фасада зграде Југословенског драмског позоришта.[2][1][5]
Преминуо је 19. априла у Београду, после краће болести. Говорио је течно француски и енглески језик, а пасивно је знао руски.[1][6]
Дела
[уреди | уреди извор]- Радни наслов : ! (2008)
- Бележење по Београду (2010) (књига есеја)
- Трагање за градом (2012) (аутобиографски приказ)
- Линије (2012) (књига цртежа)
- Архитектура у изнуди (2019) (књига цртежа)
- Дневник једног грађанина (2020) (књига цртежа)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Preminuo arhitekta Đorđe Bobić 19. 4. 2024. danas.rs
- ^ а б в г д Умро архитекта Ђорђе Бобић 20. 4. 2024. Политика
- ^ Preminuo arhitekta Đorđe Bobić 19. 4. 2024. B92
- ^ Preminuo poznati gradski arhitekta Đorđe Bobić 19. 4. 2024. blic.rs
- ^ Đorđe Bobić arhitekta arhipelag.rs 21. 4. 2024.
- ^ Преминуо архитекта Ђорђе Бобић 19. 4. 2024. Радио телевизија Србије
