Јулијевци-Клаудијевци
| Јулијевско-клаудијевска династија | |
|---|---|
| Држава |  Римско царство |
| Владарска титула | |
| Оснивач | Октавијан Август |
| Посљедњи владар | Нерон |
| Владавина | 27. п. н. е. — 68. н. е. |
| Смјена | Година четири цара |
| Вјера | Римски политеизам Грчко-римска религија |
Јулијевци-Клаудијевци, односно Јулијевско-клаудијевска династија, термин је којим се означавају првих пет римских царева, који су се на престолу налазили од 27. п. н. е., када је Октавијан Август успоставио поредак познат под називом принципат, до 68. године, када је цар Нерон извршио самоубиство.[1] Свих пет царева били су путем брачних веза и усвајања повезани с патрицијским римским родовима Јулијеваца[2] (Ivlii) и Клаудијеваца (Clavdii).
Свих пет владара је пратио сличан образац, на власт су дошли кроз породичне везе, Царству су освојили нове територије, покренули велике грађевинске пројекте и волео их је народ, али су их сваки пут њихови сенатори одбацили.[3]
Историјат[уреди | уреди извор]
Октавијан Август, први римски цар је припадао роду Јулијеваца јер га је усинио Јулије Цезар, брат његове баке, након Цезарове смрти.[4][5] Тиберије, кога је Август одредио за наследника, припадао је роду Клаудијеваца, али је након посвојења од стране Августа постао члан и рода Јулијеваца. Последња три цара јулијевско-клаудијевске династије имала су заједничко јулијевско-клаудијевско порекло, али нису званично припадали роду Јулија. Веза је прекинута када Тиберије није усинио Гаја Калигулу. Калигула је имао заједничко јулијско-клаудијевско порекло, а био је и рођени Августов праунук. Клаудије је припадао роду Клаудијеваца, али је истовремено био и члан рода Јулијеваца преко своје баке с мајчине стране, Октавије Старије, Августове сестре, чија је пак бака са мајчине стране била Јулија, сестра Јулија Цезара. Нерон је такође делио заједничке јулијевско-клаудијевске претке и био је рођени Августов чукунунук.
Занимљиво је колико се често међу владарима јулијевско-клаудијевске династије наилази на крвно сродство ујака односно нећака у другом колену:
- 1) Август је био Цезаров сестрић у другом колену Јулија Цезара (и његов усвојени син).
- 2) Калигула је био Тиберијев синовац у другом колену (и његов усвојени син)
- 3) Клаудије је био сестрић у другом колену.
- 4) Нерон је био Клаудијев сестрић у другом колену (и његов усвојени син)).
Осим тога, цар је понекад своме наследнику био очух, дакле постојао је однос успостављен путем брачних веза:
- 1) Август је био Тиберијев очух.
- 2) Нерон, поред тога што је био Клаудијев сестрић у другом колену, био је такође његов посинак (његова мајка Агрипина Млађа била је Клаудијева братичина а истовремено и Клаудијева четврта жена). Често је присутан и однос стриц/синовац: Тиберије је био Клаудијев стриц, а Клаудије Калигулин.
Ниједан јулијевско-клаудијевски цар није био директни потомак у крвном сродству са својим непосредним претходником. И Тиберије и Клаудије имали су директних потомака (Тиберијев унук Тиберије Гемел, Клаудијев син Британик), али су за наследнике престола обојица одабрала своје нећаке у другом колену.
- Август (27. п. н. е. ― 14. н. е.)
- Тиберије (14―37)
- Калигула (37―41)[6][7][8]
- Клаудије (41―54)
- Нерон (54―68)
Породично стабло[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Brill's New Pauly, "Julio-Claudian emperors"
- ^ Stele names Roman Emperor Octavian Augustus as Egyptian Pharaoh. Link - https://www.independent.co.uk/life-style/history/stele-names-roman-emperor-octavian-augustus-as-egyptian-pharaoh-1937308.html Архивирано 2020-05-18 на сајту Wayback Machine
- ^ Јулијевци
- ^ Galinsky, Karl (2012). Augustus: Introduction to the Life of an Emperor. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-04557-5. doi:10.1017/cbo9781139045575.005.
- ^ Rowell, Henry Thompson (1962). Rome in the Augustan Age (на језику: енглески). University of Oklahoma Press. стр. 28. ISBN 978-0-8061-0956-5. Архивирано из оригинала 2022-02-22. г. Приступљено 2022-02-22. „... never used the name Octavianus”
- ^ Henzen, Wilhelm, ур. (1874). Acta Fratrum Arvalium. стр. 63.
- ^ Cooley, Alison E. (2012). The Cambridge Manual of Latin Epigraphy. Cambridge University Press. стр. 489. ISBN 978-0-521-84026-2.
- ^ Wood, Susan (1995). „Diva Drusilla Panthea and the Sisters of Caligula”. American Journal of Archaeology. 99 (3): 457—482. JSTOR 506945. S2CID 191386576. doi:10.2307/506945.
Литература[уреди | уреди извор]
- Astarita, Maria Laura (1983). Avidio Cassio (на језику: италијански). Ed. di Storia e Letteratura. Архивирано из оригинала 2021-04-13. г. Приступљено 2018-06-11.
- Birley, Anthony (2001). Marcus Aurelius: A Biography. Roman Imperial Biographies. London and New York: Taylor & Francis e-Library. ISBN 978-0-415-17125-0. Архивирано из оригинала 2021-03-09. г. Приступљено 2018-06-11.
- Smith, William, ур. (1870). Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. I.
- Matyszak, Philip. The Sons of Caesar: Imperial Rome's First Dynasty, London: Thames & Hudson, 2006 (hardcover, ISBN 0-500-25128-2)
- Anthony Kamm, The Romans an Introduction
- Suetonius, The Lives of the twelve Caesars http://www.fordham.edu/halsall/ancient/suetonius-index.html
- Anthony A. Barrett, Agrippina : sex, power, and politics in the early Empire
- Lecture and notes from CLCV 1003A (Classical Roman Civilization); Carleton University
- Wood, Susan, The Incredible, Vanishing Wives of Nero
- Holztrattner, Franz, Poppaea Neronis Potens: Studien zu Poppaea Sabina, Berger & Söhne: Graz-Horn, 1995
- N.A. Octavia, tragedy preserved with the writings of Seneca
- Tacitus, Annals
- Robert Graves, I, Claudius
- Robert Graves, Claudius the God
- Philo (1855). Various works. Превод: Charles Duke Yonge. Loeb Classical Library.
- Lucius Annaeus Seneca the Younger (1932). Essays. Превод: Aubrey Stewart. Loeb Classical Library.
- Gaius Plinius Secundus (1961). Natural History. Превод: H. Rackham; W.H.S. Jones; D.E. Eichholz. Harvard University Press.
- Josephus (1737). „Chapters XVIII–XIX”. Antiquities of the Jews. Превод: William Whiston. Harvard University Press.
- Publius Cornelius Tacitus (1924). The Annals. Превод: Frederick W. Shipley. Loeb Classical Library.
- Gaius Suetonius Tranquillus (1914). „Life of Caligula”. The Twelve Caesars. Превод: John Carew Rolfe. Loeb Classical Library.
- Lucius Cassius Dio (1927). „Book 59”. Roman History. Превод: Earnest Cary. Loeb Classical Library.
- Balsdon, JPVD; et al. (2012). „Gaius (1), 'Caligula', Roman emperor, 12–41 CE”. Ур.: Hornblower, Simon; et al. The Oxford classical dictionary (4th изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954556-8. OCLC 959667246. doi:10.1093/acrefore/9780199381135.013.2772.
- Winterling, Aloys (2011). Caligula: a biography. University of California Press. ISBN 978-0-520-94314-8.
- Balsdon, V. D. (1934). The Emperor Gaius. Oxford: Clarendon Press.
- Hurley, Donna W. (1993). An Historical and Historiographical Commentary on Suetonius' Life of C. Caligula. Atlanta: Scholars Press.
- Sandison, A. T. (1958). „The Madness of the Emperor Caligula”. Medical History. 2 (3): 202—209. PMC 1034394
. PMID 13577116. doi:10.1017/s0025727300023759. - Wilcox, Amanda (2008). „Nature's Monster: Caligula as exemplum in Seneca's Dialogues”. Ур.: Sluiter, Ineke; Rosen, Ralph M. Kakos: Badness and Anti-value in Classical Antiquity. Mnemosyne Supplements. 307. Leiden: Brill.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Julio-Claudian Art group, at Flickr
