Њу дил

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Њу дил (вишезначна одредница).
Горе лево: Тенеси Вали ауторити, део Њу дила, бива озваничен (1933)
Горе десно: председник Рузвелт је био одговоран за иницијативе и програме Њу Дила
Доле: Јавни мурал једног од уметника запослених у установи за потицај рада, такође део Њу дила

Њу дил (енгл. New Dealсрп. досл. „нови договор”), познат и као Ново пословање или Договор о новом пословању, био је амерички национални програм председника Френклина Рузвелта спровођен у раздобљу од 1933. до 1938. године. Циљ је било доношење економског олакшања због тешких последица Велике депресије. Програм је подразумевао извођење јавних радова о трошку државе, давање повољних кредита фармерима и банкарима, као и државну контролу привреде — нарочито контролу цена. Настао је као одговор либералних кругова на нараслу моћ и ароганцију капитала, окретањем ка држави благостања, персонализованој у лику председника а на рачун слабљења моћи Конгреса САД, тада корумпираног економским утицајем.

Берзовни крах 1929.[уреди]

У октобру 1929. године се догодио крах на њујоршкој берзи, након што су улагачи масовно распродали деонице купљене делимично на кредит. Уследила је Велика депресија; дошло је до масовног затварања предузећа широм Сједињених Америчких Држава. У 19. веку они незапослени су обично тражили посао на земљорадничким поседима; технолошким напретком и механизацијом пољопривреде ’30-их година то више није било могуће.[1]

Избори 1932.[уреди]

Главна тема изборне кампање 1932. године у Сједињеним Америчким Државама било је ефективно решавање масовне незапослености. Председнички кандидат републиканаца Херберт Хувер сматрао је да ће се привреда опоравити природним ефектима, те се залагао за мере штедње:[1][2]

Викицитати „Благостање је одмах иза угла.[3]

Френклин Д. Рузвелт, кандидат демократа, залагао се за масовну централизацију и укидање социјалне неправде пројектом Њу дил (енгл. New Deal). Рузвелт је победио на изборима, а британски економ Џон М. Кејнс му је упутио писмо које је 31. децембра 1933. године објављено у Њујорк тајмсу. У том писму Кејнс предлаже Рузвелту стимулисање целокупне економије Националним индустријским актом за опоравак (енгл. National Industrial Recovery Act, NIRA).[3]

Њу дил[уреди]

Финансирање[уреди]

Да би се омогућило финансирање реформи, влада је повећала порезе — порез на добит на 79 % и порез на наследство на 77 %.[4]

Први део[уреди]

У року од три месеца донесен је низ закона за оживљавање привреде — Први Њу дил (енгл. First New Deal). Велики број људи запослен је у изградњи јавне инфраструктуре: паркова, мостова, аеродрома и јавних установа. Број незапослених смањен је са 13 милиона (1933) на 7 милиона пред почетак Другог светског рата (1939).[5] Донесен је Закон о олакшици за фармере (енгл. Agricultural Adjustement Act, AAA) захваљујући којем су они добијали субвенције преко потребне у раздобљу од 1935. до 1938. године када је била велика суша позната као „Даст боул” (енгл. Dust Bowlсрп. досл. „посуда за прашину”) или „Прљаве тридесете” (енгл. The Dirty Thirties).

Други део[уреди]

Плакат за увођење Закона о социјалном осигурању из ’30-их година

Под притиском десних и левих групација Рузвелт уводи низ привредних и социјалних мера — Други Њу дил (енгл. Second New Deal) за борбу против сиромаштва и незапослености те за стварање ефикасне социјане мреже. Установа за потицај рада (енгл. Works Progress Administration, WPA) постала је најважнија институција која је нудила посао уместо социјалне помоћи. Граде се школе, јавне установе, кина, музеји, позоришта... У склопу три федерална пројекта за позоришта, уметност и писање (енгл. Federal Theater Project, Federal Art Project, Federal Writers Project) запошљавају се многи писци, сликари, глумци и музичари. Најважнија реформа је било увођење Закона о социјалном осигурању (енгл. Social Security Act), чиме су предузећа и запослени уплаћивали узајамни допринос за пензионере, инвалиде и незапослене.[1]

Реформа финансијског сектора[уреди]

Картер Глас (секретар државних финансија) и Хенри Стигал (покровитељ Комитета банака и валуте) предлажу 1933. године закон о реформи финансијског сектора под називом Глас—Стигалов закон. Закон је потписан 16. јуна 1933. године и раздвајао је комерцијалне послове банака од шпекулације (инвестиционо банкарство).[6] Оснива се и фонд за заштиту депозита (енгл. Federal Deposit Insurance Corporation, FDIC),[7] где свака банка уплаћује одређени допринос за осигурање штедиша.

Планирани државни удар[уреди]

15. марта 1933. године извршен је покушај атентата на Рузвелта, али хитац из пиштоља који је испалио Ђузепе Цангара убио је Антона Чермака — тадашњег градоначелника Чикага. 20. новембра 1934. године пред Америчким конгресом појавио се генерал-мајор Смедли Д. Батлер који је упозорио на постојање завере против Рузвелта. Батлер је под заклетвом изјавио да су особе из финансијског сектора планирале — по узору на Вајмарску републику и тадашњу Краљевину Италију — да уведу фашистички режим у Сједињеним Америчким Државама. Навео је имућне породице Дупон, Морган, Раскоб и Мерфи, које су нередима и демонстрацијама хтеле да свргну Рузвелта. Није могло бити утврђено је ли стварно постојала завера и да ли покушај атентата има везе с тим.[8]

Критика економа[уреди]

Економ Роберт Мерфи критикује Хувера и Рузвелта због спровођења интервенционизма. Наводи да су мере само продужиле кризу и опоравак тржишта. Узрок кризе види у политици Америчке централне банке која је давала кредите с ниским каматама за шпекулацију.[9] С овом тезом слаже се и Милтон Фридман.[10]

Значај[уреди]

Рузвелт опет побеђује на изборима, освојивши 1936. већи број гласова него 1932. године.[1] Тада је у Медисон сквер гардену одржао говор којим је још једном истакао значај реформи које је донео Њу дил:

Викицитати „Морали смо се суочити са старим непријатељима мира — пословним и финансијским монополом, шпекулацијом, безобзирним банкарством, класним антагонизмом, секционализмом, ратним профитерством. Ми сада знамо да је владавина организованог новца исто опасна као и владавина организоване руље. Никад пре у целокупној нашој историји ове снаге нису биле тако уједињене против једног кандидата као што је то данас. Једногласни су у својој мржњи против мене — а ја се радујем њиховој мржњи.[11][12]

Програми[уреди]

Њу дил је имао тридесетак главних програма од којих су неки били универзално препознатљиви по својим акронимима. Већина их је угашена током Другог светског рата; неки раде и дан-данас.

Главни програми Њу дила су:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Wirtschaftskrise und New Deal” (на немачком). usa.usembassy.de. Приступљено 19. 8. 2016.
  2. У Вајмарској републици канцелар Хајнрих Брининг је мерама штедње од 1930. погоршао стање и изазвао још већу дефлацију, што је олакшало Хитлеру да на челу НСДАП добије изборе. Погледајте:
  3. 3,0 3,1 „Weltwirtschaftskrise und 'New Deal'” (на немачком). keynes-gesellschaft.de. Архивирано из оригинала на датум 16. 8. 2011. Приступљено 19. 8. 2016.
  4. Herrmann, Ulrike (26. 10. 2011). „Mehr Steuerabgaben wären ein kontrollierter Vermögensverlust: Von Roosevelt lernen” (на немачком). taz.de. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2015. Приступљено 19. 8. 2016.
  5. „New Deal” (на немачком). wirtschaftslexikon24.com. Приступљено 19. 8. 2016.
  6. „Banking Act of 1933, commonly called Glass–Steagall” (на енглеском). federalreservehistory.org. Приступљено 19. 8. 2016.
  7. „Glass–Steagall Act (1933)” (на енглеском). nytimes.com. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2016. Приступљено 19. 8. 2016.
  8. „Franklin D. Roosevelt und sein Erfolgsprogramm gegen die Depression” (24. 3. 2003) (на немачком). bueso.de. Приступљено 19. 8. 2016.
  9. Bökenkamp, Gérard (13. 1. 2010). „Kritik am New Deal” (на немачком). liberalesinstitut.wordpress.com. Приступљено 19. 8. 2016.
  10. Hankel, Wilhelm (2010) (на немачком). Die EURO-Lüge ... und andere volkswirtschaftliche Märchen: Eine volkswirtschaftliche Märchensammlung. Signum-Verlag GmbH, Co. KG. ISBN 978-3-85436-392-7.
  11. Krugman, Paul (2008). „Nach Bush, Das Ende der Neokonservativen und die Stunde der Demokraten” (на немачком). Frankfurt / New York: The Conscience of a Liberal. стр. 55. Приступљено 19. 8. 2016.
  12. „Speech at Madison Square Garden” (31. 10. 1936) (на енглеском). millercenter.org. Приступљено 19. 8. 2016. »We had to struggle with the old enemies of peace—business and financial monopoly, speculation, reckless banking, class antagonism, sectionalism, war profiteering. We know now that Government by organized money is just as dangerous as Government by organized mob. Never before in all our history have these forces been so united against one candidate as they stand today. They are unanimous in their hate for me—and I welcome their hatred.«

Литература[уреди]

  • Dubofsky, Melvyn (1992). The New Deal: Conflicting Interpretations and Shifting Perspectives.
  • Kennedy, David M. (2009). „What the New Deal Did”. Political Science Quarterly. 124: 251—268.
  • Sheila Collins, Gertrude G. (2014). When Government Helped: Learning from the Successes and Failures of the New Deal. Oxford UP. ISBN 978-0-19-999069-6.
  • Sitkoff, Harvard (1984). Fifty Years Later: The New Deal Evaluated.
  • Smith, Jason S. (2014). A Concise History of the New Deal.
  • Lowitt, Richard (1984). The New Deal and the West.
  • Patterson, James T. (1969). The New Deal and the States: Federalism in Transition. Princeton UP.
  • Volanto, Keith J. (2005) Texas, Cotton, and the New Deal.
  • Blumberg, Barbara (1977). The New Deal and the Unemployed: The View from New York City.
  • Brock, William R. (1988). Welfare, Democracy and the New Deal.
  • Hawley, Ellis W. (1966) The New Deal and the Problem of Monopoly.
  • Saloutos, Theodore (1982). The American Farmer and the New Deal.
  • Schwartz, Bonnie F. (2014). The Civil works administration, 1933–1934: The business of emergency employment in the New Deal. Princeton University Press.
  • Best, Gary D. (1993). The Critical Press and the New Deal: The Press Versus Presidential Power, 1933–1938. ISBN 978-0-275-94350-9.
  • Best, Gary D. (2002). Retreat from Liberalism: Collectivists versus Progressives in the New Deal Years. ISBN 978-0-275-94656-2.
  • Ekirch Jr., Arthur A. (1971). Ideologies and Utopias: The Impact of the New Deal on American Thought.
  • Milkis, Sidney M.; Mileur, Jerome M. (2002). The New Deal and the Triumph of Liberalism.
  • Ware, Susan (1981). Beyond Suffrage: Women and the New Deal.

Спољашње везе[уреди]