Милтон Фридман

С Википедије, слободне енциклопедије
Милтон Фридман
Portrait of Milton Friedman.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1912-07-31)31. јул 1912.
Место рођењаЊујорк, САД
Датум смрти16. новембар 2006.(2006-11-16) (94 год.)
Место смртиСан Франциско, САД
Филозофски рад
Епоха20. век
Школа филозофијеЧикашка школа
ИнтересовањаЕкономија
ИдејеСлобода, Слободно тржиште, Монетаризам, Теорија цена, Флуктуирајући курс валута, Природна стопа незапослености Фридманов тест
Утицаји одАдам Смит, Џон Стјуарт Мил, Томас Пејн, Фридрих Хајек
Утицао наМаргарет Тачер, Роналд Реган, Рон Пол, Аугусто Пиноче
Потпис
Део серије о
либертаријанизму
Корени
Концепти
Школе
Људи
Аспекти
Организације
Повезане теме

Милтон Фридман (енгл. Milton Friedman; Њујорк, 31. јул 1912 — Сан Франциско, 16. новембар 2006) је био амерички економиста, добитник Нобелове награде за „свој допринос на пољу анализе потрошње, монетарне историје и теорије и за демонстрацију сложености стабилизационе политике”.[1]

Основне доприносе Фридман је дао на подручју теорије цена, инфлације и монетарне политике. Готово сам је током 1950-их и 1960-их година држао опозицију владајућем кејнзијанизму. Тврдио је да ниво цена зависи од количине новца у оптицају, чиме је васкрснуо класичну квантитативну теорију новца. У дугом року, по Фридману, повећање новчане масе повећава цене, али не и економску активност и запосленост. Само у кратком року монетарни раст повећава производњу и запосленост. Решење проблема инфлације и краткорочних флуктуација запослености и реалног националног дохотка Фридман је видео у једноставном монетарном правилу: новчана маса треба да расте једнако као реални друштвени производ (ГНП).

Није имао поверења у способност државе да коригује грешке тржишта. Тражио је и да се смањи јавна потрошња како би привреди и становништву остајало више новца. Био је саветник Роналда Регана[2] и Маргарет Тачер.[3] Његове књиге, есеји остварили су велики утицај широм света, укључујући комунистичке земље.[4][5][6] Уопште, био је један од највећих либерала 20. века.

У књизи Капитализам и слобода доказивао је да систем заснован на слободама даје најбоље резултате и залагао се, између осталог, за добровољну војску, негативан порез на доходак, флуктуирајуће курсеве валута, укидање лиценцирања за лекаре и друге итд. ТВ серија и књига под називом Слобода избора, које је припремио заједно са супругом Роуз, учинили су га популарним широм света. Основао је, заједно са Хајеком, Друштво Монт Пелерин, где је преиспитивана и јачана либерална идеја.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Фридман је рођен у Бруклину, у Њујорку, у породици јеврејских досељеника Саре Етхел (рођ Ландау) и Јена Саула Фридмана,[7] из Берегзасима у Закарпатима, краљевина Угарска (данас Берехове у Украјини), трговаца текстилном робом. Након Милтоновог рођења, породица се преселила у Рехвеј, Њу Џерзи. У својим тинејџерским данима, Фридман је страдао у саобраћајној несрећи услед чега му је остао трајни ожиљак на горњој усни.[8] Као надарени ученик, Фридман матурира нешто пре свог шеснаестог рођендана.[9] [10] Након дипломирања понуђене су му две стипендије за дипломски рад. Једна из математике на Универзитету Браун, друга из економије на Универзитету у Чикагу.[11] Фридман бира потоњу, те тако 1933. године стиче титулу магистра наука. На њега су снажно утицали Џејкоб Винер, Франк Најт и Хенри Симонс. У Чикагу је Фридман упознао своју будућу супругу, економисткињу Роуз. Током школске 1933/1934. на Универзитету Колумбија је студирао статистику с познатим статистичарем и економистом Харолдом Хотелингом. Враћа се у Чикаго школске 1934/1935. године као асистент Хенрију Шулцу, који је тада радио на "теорији и мерењу потражње". Те године Фридман се упознао са Џорџом Стиглером и Вилсоном Аленом Валисом са којима ће остати пријатељ до краја живота.[12]

Научни допринос[уреди | уреди извор]

Фридман је најпознатији по оживљавању интереса за понуду новца као одреднице номиналне вредности производње, то јест, квантитативну теорију новца. Монетаризам је скуп ставова повезаних са модерном квантитативном теоријом Његови почеци могу се пратити уназад до школе Саламанка из 16. века или чак и даље. Међутим, Фридманов допринос је у великој мери одговоран за модерну популаризацију. Он је коаутор, са Аном Шварц, "Монетарне историје САД, 1867-1960" (1963), која је испитивала улоге понуде новца и економске активности у историји САД. Упечатљив је закључак њиховог истраживања у вези начина на који промене понуде новца доприносе економским флуктуацијама. Неколико студија регресије са Давидом Мизелманом током 1960-их предлагале су примат понуде новца у односу на инвестиције и државну потрошњу у одређивању потрошње и производње.

Фридман је био главни заговорник монетаристичке школе економије. Он је тврдио да постоји блиска и стабилна веза између инфлације и понуде новца, углавном да се инфлација може избећи уз правилну регулацију стопе раста монетарне базе. Он је користио славну аналогију о "бацању новца из хеликоптера.",[тражи се извор] како би се избегли механизми за убризгавање новца и други фактори који би његове моделе чинило прекомпликованим. Фридманови аргументи су се супротстављали популарном концепту инфлације трошкова, да је повећан општи ниво цена у то време био резултат повећања цена нафте, односно повећања плата; као што је он писао,

Инфлација је увек и свугде новчани феномен 1963.[13]

Фридман је такође познат по свом раду на функцији потрошње, хипотезе о сталном приходу (1957), који је сам Фридман називао својим најбољим научним радом.[14] Ово дело је тврдило да ће рационални потрошачи трошити пропорционалну количину онога што перципирају да је њихов стални приход. Случајне добитке ће углавном сачувати. Пореска одбијања исто тако, јер рационални потрошачи предвиђају да ће порез морати да се повећа због балансирања буџета. Други важни доприноси су његова критика Филипсове криве и концепта природне стопе незапослености (1968). Влада која доноси већу инфлацију не може трајно смањити незапосленост на тај начин. Незапосленост може бити привремено мања, ако је инфлација неочекивана, али на дуге стазе незапослености ће бити одређена трвењима и несавршеностима на тржишту рада.

Становишта у вези државних политика[уреди | уреди извор]

Јавна добра и монополи[уреди | уреди извор]

Фридман је подржавао државно управљање јавним добрима тамо где се сматрало да приватне фирме не могу да пруже задовољавајуће услуге, међутим, тврдио је да би многе услуге које пружа Влада биле боље пружене од стране приватног сектора.

Војна обавеза[уреди | уреди извор]

Милтон Фридман је био главни заговорник добровољног служења војске, наводећи да је регрутација u "нескладу са слободним друштвом."[15][16] У делу "Капитализам и слобода", он је тврдио да је војни рок неправедан и произвољан и спречава младиће у обликовању живота по својој мери.[17] Током Никсонове администрације био је на челу одбора како би истражио пребацивање на плаћене / добровољачке оружане снаге. Он ће касније тврдити да је његова улога у уклањању регрутације у Сједињеним Америчким Државама било његово најпоносније постигнуће.[18] Фридман је, међутим, сматрао да би се народ могао присилити на војну обуку као резерву у случају рата.[17]

Економске слободе[уреди | уреди извор]

Мајкл Вокер из Фрејзер института и Фридман угостили су низ конференција од 1986. до 1994. Циљ је био да се створи јасна дефиниција економске слободе и метода за њено мерење. На крају је то резултирало првим извештајем о светској економској слободи, "економске слободе у свету". Фридман је заговарао јачу основну правну (уставну) заштиту економских права и слобода у циљу даљег промовисања индустријско-комерцијалног развоја, просперитета и подупирао демократију и слободу те уопштено владавину права у друштву.[19]

Политика у вези социјалних давања[уреди | уреди извор]

Фридман предлаже да ако би систем социјалних давања уопште постојао, заменио би постојећи систем негативним порезом на доходак, односно прогресивним пореским системом, у којем би сиромашни од Владе примали основни животни приход.[20]

Према Њјујорк тајмсу, Фридманово становиште по овом питању су следећа: ″Тржиште постиже сјајне ствари, али не може вршити дистрибуцију прихода који свим грађанима омогућава задовољење основних животних потреба″[20]

Геј права[уреди | уреди извор]

Фридман је био присталица геј права. Никада није јасно подржао истополне бракове, уместо тога је рекао „Не сматрам да би требало бити било какве дискриминације према хомосексуалцима[21][22]

Политика у вези дрога[уреди | уреди извор]

Фридман се такође залагао за либертаријанску политику као што је легализација дроге и проституције. Током 2005. године Фридман и још пет стотина економиста представили су економске предности у легализацији марихуане.[23]

Смрт[уреди | уреди извор]

Фридман је преминуо у 94. години у Сан Франциску 16. новембра 2006. године.[24] Још увек је радио као економиста, његова последња колумна објављена је дан након смрти.[25]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Милтон Фридман nobelprize.org”. Nobel Prize. 1976. 
  2. ^ Lanny Ebenstein (2007). Milton Friedman: A Biography. St. Martin's Press. p. 208.
  3. ^ Charles Moore (2013). Margaret Thatcher: The Authorized Biography, Volume One: Not For Turning. Penguin. p. 576–77
  4. ^ "Capitalism and Friedman" (editorial), The Wall Street Journal November 17, 2006
  5. ^ Václav Klaus (January 29, 2007). "Remarks at Milton Friedman Memorial Service"
  6. ^ Johan Norberg, Defaming Milton Friedman: Naomi Klein's disastrous yet popular polemic against the great free market economist, Reason Magazine, Washington, D.C., Oct. 2008
  7. ^ Who's who in American Jewry. Standard Who's Who. 1980. 
  8. ^ Ebenstein, Alan O. Friedman: a biography (2007). Milton. стр. 10. 
  9. ^ Eamonn Butler, Milton Friedman (2011) 1. poglavlje
  10. ^ Ebenstein 2007, pp. 5–12. sfn error: multiple targets (2×): CITEREFEbenstein2007 (help)
  11. ^ "Milton Friedman and his start in economics". Young America's Foundation. August 2006.
  12. ^ Ebenstein 2007, pp. 13–30. sfn error: multiple targets (2×): CITEREFEbenstein2007 (help)
  13. ^ Friedman, Milton. Inflation: Causes and Consequences. New York: Asia Publishing House.
  14. ^ "Charlie Rose Show". December 26, 2005.
  15. ^ Milton Friedman (1991).The War on Drugs. America's Drug Forum.
  16. ^ Rostker, Bernard (2006). I Want You!: The Evolution of the All-Volunteer Force. Rand Corporation. стр. 4. ISBN 978-0-8330-3895-1. 
  17. ^ а б Friedman, Milton (November 15, 2002). Capitalism and Freedom. University Of Chicago Press. p. 36.
  18. ^ Best of Both Worlds: An Interview with Milton Friedman - Reason.com
  19. ^ „New British Bill of Rights, A: The Case For”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 3. 11. 2016. 
  20. ^ а б Frank, Robert H (23. 11. 2006). „The Other Milton Friedman: A Conservative With a Social Welfare Program”. New York Times. The New York Times. 
  21. ^ „Milton Friedman”. Liberal Democratic Party (Australia). Архивирано из оригинала 10. 4. 2013. г. Приступљено 3. 11. 2016. 
  22. ^ Alan O. Ebenstein, Milton Friedman: A Biography (2007) p. 228
  23. ^ „An open letter”. Prohibition Cost. Архивирано из оригинала 31. 10. 2012. г. Приступљено 3. 11. 2016. 
  24. ^ Christie, Jim (16. 11. 2006). „Free market economist Milton Friedman dead at 94”. Reuters. 
  25. ^ Robinson, Peter (17. 10. 2008). „What Would Milton Friedman Say?”. forbes.com. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милтон_Фридман&oldid=25751407”