Џорџ Гордон Бајрон
Џорџ Бајрон | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Џорџ Гордон Бајрон |
Датум рођења | 22. јануар 1788. |
Место рођења | Лондон, Велика Британија |
Датум смрти | 19. април 1824.36 год.) ( |
Место смрти | Мисолонги, Османско царство |
Националност | Енглез |
Занимање | песник, политичар |
Породица | |
Супружник | Ана Изабела Милбанк (1815—1816) |
Деца | Ејда Лавлејс Алегра Бајрон |
Књижевни рад | |
Жанр | романтизам |
Потпис | |
Harrow School, Тринити колеџ, Aberdeen Grammar School |
Џорџ Гордон Бајрон (Лондон, 22. јануар 1788 — Мисолонги, 19. април 1824), познат као Лорд Бајрон, био је енглески племић, песник, политичар и и водећа личност у романтизму.[1] Сматра се једним од највећих британских песника[2] и остаје широко читан и утицајан. Међу његовим најпознатијим делима налазе се дугачке наративне песме Дон Жуан и Ходочашће Чајлд Харолда, као и кратка лирска песма Она хода у лепоти.
Путовао је широм Европе, посебно у Италији, где је живио седам година у Венецији, Равени и Пизи. Током боравка у Италији често је посећивао свог пријатеља и колегу, песника Персија Биша Шелија.[3] Касније у животу Бајрон се придружио грчком рату за стицање независности од Османског царства, због чега га Грци сматрају националним херојем и филохеленистом.[4] Умро је 1824. године у Мисолонгију у својој 36. години живота због грознице.
Бајрон је славио и критиковао свој живот због својих аристократских неумерености, које су укључивале огромне дугове, бројне љубавне сукобе са мушкарцима и женама, као и гласине о скандалозној вези са његовом полусестром.[5] Његово једино законито дете, Ејда Лавлејс, сматра се првим компјутерским програмером заснованим на њеним белешкама за аналитички мотор Чарлса Бебиџа.[6][7][8] Бајронова незаконита деца укључују Алегру Бајрон, која је умрла у детињству, а можда и Елизабету Медору Леи.
Биографија
[уреди | уреди извор]Етел Колберн Мејн изјављује да је Џорџ Гордон Бајрон рођен 22. јануара 1788. године у кући број 24 у улици Holles Street у Лондону.[9] Његово место рођења сада је заузето огранком енглеске робне куће Џон Луис.[10] Међутим, Роберт Чарлс Далас у својим сећањима наводи да је Бајрон рођен у Доверу.[11]
Бајрон је био син капетана Џона Лудог Џека Бајрона и његове друге супруге Кетрин Гордон (1811), из Гита, (Gight) Шкотска.[12] Бајронов деда по оцу је био вицеадмирал Џон Бајрон, а баба Софија Треванион. Бајронов отац је претходно завео удату Кармартену и након што се развела од свог супруга, оженио се њом. Његов поступак према њој описан је као „бруталан и опак”, а умрла је након што је родила две кћерке, од којих је само једна преживела: Бајронова полу-сестра Аугуста.[13]
Рођен је у сиромашној племићкој породици. Отац му је рано умро, па се о њему старала мајка. Рано је остао хром, па је због те физичке мане много патио, али му то није сметало буде одличан пливач, боксер и јахач. Поседовао је изузетну лепоту, због чега је био врло вољен од жена. Када је имао десет година, наследио је замак, имање и титулу лорда, што му је омогућило да постане члан Дома лордова, те је окупљао весела друштва и приређивао баханалије. Врло је био слободан у испољавању идеја, по природи бунтован и неприлагодљив, са презиром се односио према конзервативном друштву, лажном моралу и правилима живота која су гушила и понашање, и осећања, и мисао.
Бајронов живот је био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека. Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној младости, када су школски тутори успевали да га приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов љубавни живот, Бајрон је већ имао статус великог љубавника „који на својој и туђој патњи изнова започиње зидање пешчаних кула”.
На Кембриџу, где као млади аристократа није имао праве потребе да учи, Бајрон се занимао читањем и либерално политичким идејама. Остало време проводио је у Лондону, на забавама, поприлично раскалашним и чији је био идејни предводник. За те забаве имао је оно што је било потребно – „необуздану индивидуалност и често нападан стил понашања и живљења”. Био је леп, згодан – и хром – лутка високог друштва. Његова рана поезија изазвала је слаб одјек. У часовима доколице 1807. Бајрон је изјављивао како му је крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком деловању.
Бајрон је на апсолвентском путовању по Медитерану провео пуне две године – од 1809-1811, и управо на том „великом путовању”, он је стекао неопходна искуства потребна да буде песник. Међу најважнијим искуствима стоји осећање светског бола - Велтшмерц (нем. Weltschmerz). То је посебна врста романтичарске нејасне и неизлечиве туге, и осећања да је овај свет најгори од свих могућих светова, који ће Бајрон донекле интегрисати у своје песништво.
Већ у првом одговору на негативне критике, Бајрон је показао да он не нуди „нову поезију за ново добро” већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар.
Прилику да и сам одигра улогу бајроновског јунака, пошто га је уобличио својим „Ходочашћем Чајлда Харолда” и низом „источњачких прича” у стиху, Бајрон добија 1816. када га због греха блуда (афере са својом сестром Аугустом) околина напада. Лишен позе, а присиљен да живи њену стварност, Бајрон почиње да изражава свој најважнији став – да је само стварање пут из искрене трагике и бесмислености људског живота. Зато на почетку трећег певања Харолда, Бајрон пореди свој пад са Наполеоновим падом описујући, симболички, Ватерло.
Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао.
Његово прво одлично дело јесте "Шијонски сужањ*, написан у Швајцарској, након сусрета са Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност када се остваре. Ту истину открива и Чајлд Харолд у другој половини спева. За читаву животну трагедију искуснији, јунак који је до малопре лутао обалама Медитерана, и најмањи спољашњи повод у пределима које налази користи за самопреиспитивање, повод за размишљање о великој тајни живота, и још већој тајни уметничког стварања.
Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима октава риму – течну и изузетно погодну за песничко приповедање.[14]
У неку руку, кроз Дон Жуана који и није Бајроновски јунак, песник покушава да се разрачуна са својим „другим ја” из раних прича у стиху, песама, и спева Чајлд Харолд. Око 16000 хиљада стихова имао је Дон Жуан 1824, када је Бајрон умро, од маларије, разочаран у своје покушаје да помогне Грчкој да победи у ратовима против Турака, и стане на ноге.[15]
Дон Жуан, у незавршеном виду у коме га данас читамо писан је шест година. Умногоме, грађен је као први прави производ Бајрона, још увек романтичарски личан, пошто је реч о аутоиронији (саморугању), али подоста шири и обухватнији од претходних Бајронових песничких подухвата.
Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова саморекламирао.
Поетика
[уреди | уреди извор]Лорд Гордон био је најстарији у такозваном другом кругу енглеских романтичара, и један је од најзаслужнијих за стварање мита о романтичарима због својих стихова који говоре о сети, егзилу и чежњи.
Сви представници другог круга романтичара (Бајрон, Шели, Китс) су рано и трагично страдали песници чије стваралаштво и живот доприносе стварању романтичног стереотипа, а то је – побуна против друштва, патња и туговање и експериментисање са халуциногеним дрогама.
За дела Бајрона индикативан је један посебан тип јунака, чији се велики део карактеристика може приписати самом писцу. Проучаваоци су пронашли трагове бајроновског јунака у Џону Милтону и многим ствараоцима Романтичког покрета. То је идеализован карактер чији су атрибути таленат, страст, презир према друштву и његови институцијама, недостатак поштовања према рангу и привилегијама (иако их јунак поседује), гајење љубави коју је срушило друштвено неодобравање или смрт, побуна, прогнанство, тајна прошлост, ароганција, претерано самопоуздање или недостатак дубљег увида и на крају, самодеструктивност.
Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања Европе. Бајроновски јунак је пуно обрађиван, и емоционална тежина коју ствара је наравно неизмерива. Бајронов идеализам, његов «светски бол», и његова, најблиставија од свих бајронских судбина, учинили су га једном од највећих фигура романтизма. Романтизам, као реакција на страховладу разума, реда и поретка, са Бајроном је добио нови правац.
Бројне борбе за независност (Француска, Грчка, Америка, Шпанија) створиле су и конкретне социјалне теме романтизма, о недопустивости бестидног богатства, о бесмислености рата и о краху тиранија. Песнички фокус је на малом јунаку, обичном човеку.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 96. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „BBC - Poetry Season - The Nation's Favourite Poet”. Bbc.co.uk. Приступљено 8. 3. 2018.
- ^ Perrottet, Tony (2011). „Lake Geneva as Shelley and Byron Knew It”. The New York Times.
- ^ „Byron had yet to die to make philhellenism generally acceptable.” – Plomer (1970)
- ^ „Byron as a Boy; His Mother's Influence — His School Days and Mary Chaworth” (PDF). The New York Times. 26. 2. 1898. Приступљено 11. 7. 2008.
- ^ Fuegi, J; Francis, J (2003). „Lovelace & Babbage and the creation of the 1843 notes”. Annals of the History of Computing, IEEE (25 (4):): 16—26. doi:10.1109/MAHC.2003.1253887.
- ^ Phillips, Ana Lena (2011). „Crowdsourcing Gender Equity: Ada Lovelace Day, and its companion website, aims to raise the profile of women in science and technology”. American Scientist. 99 (6): 463.
- ^ „Ada Lovelace honoured by Google Doodle”. The Guardian. 10. 12. 2012. Приступљено 8. 3. 2018.
- ^ Mayne (1912), стр. 7
- ^ „Lord Byron Trivia”. Shmoop.com. Архивирано из оригинала 19. 10. 2017. г. Приступљено 8. 3. 2018.
- ^ Dallas (1824), стр. 99
- ^ „The Gordons of Gight”. Pbase.com. Приступљено 5. 3. 2012.
- ^ Galt (1830), Chapter 1
- ^ „Džordž Gordon Bajron | Lektire.rs”. www.lektire.rs. Приступљено 14. 4. 2023.
- ^ „Džordž Gordon Bajron”. srednjeskole.edukacija.rs. Приступљено 14. 4. 2023.
Литература
[уреди | уреди извор]- Allen, Brooke (2003). „Byron: revolutionary, libertine and friend”. The Hudson Review. 56 (2): 369—376. JSTOR 3853260.
- Atwood, Roger (2006). Stealing History: Tomb Raiders, Smugglers, And the Looting of the Ancient World. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-32407-0.
- Barger, Andrew (2011). BlooDeath: The Best Vampire Short Stories 1800–1849. Collierville, TN: Bottletree Books. ISBN 978-1-933747-35-4. Архивирано из оригинала 15. 08. 2017. г. Приступљено 08. 03. 2018.
- Baron, J. H. (1997). „Illnesses and creativity: Byron's appetites, James Joyce's gut, and Melba's meals and mésalliances”. British Medical Journal. 315 (7123): 1697—1703. PMC 2128026 . PMID 9448545. doi:10.1136/bmj.315.7123.1697.
- Blackstone, Bernard (1974). „Byron and Islam: the triple Eros”. Journal of European Studies. 4 (4): 325—363. doi:10.1177/004724417400400401.
- Boase, George Clement; Courtney, William Prideaux (1878). Bibliotheca Cornubiensis: a Catalogue of the Writings of Cornishmen. II. London: Longmans, Green, Reader and Dyer. Приступљено 19. 11. 2008.
- Bone, Drummond (2004). The Cambridge Companion to Byron. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78676-8.
- Brewer, David (2011). The Greek War of Independence. London: Overlook Duckworth. ISBN 9781585671724.
- Bullough, Vern L. (1990). „History in adult human sexual behavior with children and adolescents in Western societies”. Ур.: Jay R. Felerman. Pedophilia: Biosocial Dimensions. New York: Springer-Verlag. стр. 69—90. ISBN 9781461396840. doi:10.1007/978-1-4613-9682-6_3.
- Christensen, Jerome (1993). Lord Byron's Strength: Romantic Writing and Commercial Society. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801843563.
- Cochran, Peter (2011). Byron and Italy. Newcastle-upon-Tyne: Cambridge Scholars. ISBN 978-1-4438-3602-9.
- Crompton, Louis (1985). Byron and Greek Love: Homophobia in 19th Century England. University of California Press. ISBN 978-0-520-05172-0.
- Dallas, Alexander Robert Charles (1824). Recollections of the life of Lord Byron, from the year 1808 to the end of 1814. London: Charles Knight.
- Edgcumbe, Richard (1972). Byron: the Last Phase. New York: Haskell House.
- Eisler, Benita (1999). Byron: Child of Passion, Fool of Fame. Chapter one: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-41299-1. (online at The New York Times)
- Elze, Karl Friedrich (1872). Lord Byron, a Biography. London: John Murray.
- Franklin, Caroline (2013). The Female Romantics: Nineteenth-century Women Novelists and Byronism. Routledge. ISBN 978-0-415-99541-2.
- Galt, John (1830). The Life of Lord Byron. London: Henry Colburn and Richard Bentley.
- Gamba, Pietro (1975). A Narrative of Lord Byron's Last Journey to Greece: Extracted from the journal of Count Peter Gamba, who attended his lordship on that expedition. Folcroft Library Editions.
- Lansdown, Richard (2012). The Cambridge Introduction to Byron. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11133-1.
- Lovell, Ernest J., ур. (1954). His Very Self and Voice, Collected Conversations of Lord Byron. New York: MacMillan.
- MacCarthy, Fiona (2002). Byron: Life and Legend. John Murray. ISBN 978-0-7195-5621-0.
- Marchand, Leslie (1957). Byron: A Life. Alfred A. Knopf.
- Marchand, Leslie A., ур. (1982). Lord Byron: Selected Letters and Journals. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 9780674539150.
- Mayne, Ethel Colburn (1912). Byron. 1. C. Scribner's sons.
- McGann, Jerome (2013) [2004]. „Byron, George Gordon Noel (1788–1824)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/4279. (Subscription or UK public library membership required.)
- Pevsner, N. (1951). Nottinghamshire. Pevsner Architectural Guides: Buildings of England. Harmondsworth: Penguin.
- Plomer, William (1970) [1936]. The Diamond of Jannina. New York: Taplinger Publishing. ISBN 978-0-224-61721-5.
- Prell, Donald B. (2009a). Sailing with Byron from Genoa to Cephalonia (1823). Palm Springs, CA: Strand Publishing. ISBN 978-0-9741975-5-5.
- Prell, Donald B. (2009b). Lord Byron: Coincidence or Destiny. Palm Springs, CA: Strand Publishing. ISBN 978-0-9741975-6-2.
- Russell, Bertrand (2004) [1946]. History of Western Philosophy. Routledge Classics. London: Routledge. ISBN 978-0415325059.
- Stabler, Jane (1999). „George Gordon, Lord Byron, Don Juan”. Ур.: Wu, Duncan. A Companion to Romanticism. Blackwell. стр. 247—257. ISBN 978-0-631-21877-7.
- Taborski, Bolesław (1972). Hogg, James, ур. Byron and the Theatre. University of Salzburg, Institut für Englische Sprache und Literatur. Volume 1 of Poetic drama & poetic theory in "Salzburg studies in English literature"
- Tuite, Clara (2015). Lord Byron and Scandalous Celebrity. Cambridge Studies in Romanticism. 110. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-08259-5.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Rosen, Fred (1992). Bentham, Byron and Greece. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820078-9.
- Blackstone, Bernard. Byron: A Survey (London, 1975) Bostetter, Edward, ed. Twentieth Century Interpretations of Don Juan (Englewood Cliffs, 1969)
- Gleckner, Rober F. The Poetical Works of Byron (Boston, 1975) Lovell, Ernest. His Very Self and Voice (New York, 1954)
- Marchand, Leslie A. Byron: A Biography (New York, 1957)
- Marchand, Leslie A. Byron's Poetry: A Critical Introduction (Boston, 1965)
- Marchand, Leslie A. Byron: A Portrait (New York, 1970)
- Marshall, William H. The Structure of Byron's Major Poems (Philadel- phia, 1965)
- McGann, Jerome J. Byron's Poetic Development (Chicago, 1968) Nicolson, Harold. Byron: The Last Journey (London, 1948) Rutherford, Andrew. Byron: A Critical Study (London, 1962) Trueblood, Paul G. Lord Byron (New York, 1969)
- West, Paul. Byron and the Spoiler's Art (London, New York, 1969)
- Klonsky, Milton. The Seer and His Visions (London, 1977) Leuenberger, Peter. William Blake's Esemplastic Power: A Study of Wil- liam Blake's Myth of Unification (Zurich, 1978)
- Lister, Raymond. William Blake: An Introduction to the Man and His Work (London, 1968)
- Nurmi, Martin K. William Blake (London, 1975)
- Ostriker, Alicia. Vision and Verse in Willian Blake (Madison, 1965) Paley, Morton D. Energy and the Imagination: A Study of the Development of Blake's Thought (Oxford, 1970)
- Raine, Kathleen. Blake and Tradition (London, 1969)
- Rosten, Murray. The Bible and the Growth of Modern Romanticism (Lon- don, 1965)
- Swinburne, A. C. William Blake (London, 1868)
- Webster, Brenda S. Blake's Prophetic Psychology (London, 1953) Wilson, Mona. The Life of William Blake (London, 1927)
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Историјска библиотека: Бајрон и Лаза Костић
- Accardo, Peter X. Let Satire Be My Song: Byron’s English Bards and Scotch Reviewers. Web exhibit, Houghton Library, Harvard University, 2011.
- Drucker, Peter. 'Byron and Ottoman love: Orientalism, Europeanization and same sex sexualities in the early nineteenth-century Levant' (Journal of European Studies vol. 42 no. 2, June 2012, 140–57).
- Garrett, Martin (2000). George Gordon, Lord Byron. London: British Library. ISBN 978-0-7123-4657-3.. (British Library Writers' Lives).
- Garrett, Martin (2010). Palgrave Literary Dictionary of Byron. Palgrave. ISBN 978-0-230-00897-7.
- Guiccioli, Teresa, contessa di (2005). Lord Byron's Life in Italy. transl. Michael Rees, ed. Peter Cochran. ISBN 978-0-87413-716-3.
- Grosskurth, Phyllis (1997). Byron: The Flawed Angel. Hodder. ISBN 978-0-340-60753-4.
- McGann, Jerome (2002). Byron and Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00722-1.
- Oueijan, Naji B (1999). A Compendium of Eastern Elements in Byron's Oriental Tales. New York: Peter Lang Publishing.
- Patanè, Vincenzo: L'estate di un ghiro. Il mito di Lord Byron attraverso la vita, i viaggi, gli amori e le opere. 2013. ISBN 978-88-89632-39-0.. Venezia, Cicero.
- Patanè, Vincenzo: I frutti acerbi. Lord Byron, gli amori & il sesso. 2016. ISBN 978-88-89632-42-0.. Venezia, Cicero.
- Thiollet, Jean-Pierre: Carré d'Art: Barbey d'Aurevilly, lord Byron, Salvador Dalí, Jean-Edern Hallier, with texts by Anne-Élisabeth Blateau and fr, Anagramme éditions. 2008. ISBN 978-2-35035-189-6.