Адијабена
| Адибијена Αδιαβηνη | |||
|---|---|---|---|
 | |||
| Географија | |||
| Континент | Азија | ||
| Главни град | Ербил | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | арамејски језик | ||
| Религија | политеизам, јудаизам, зороастраизам, хришћанство и манихејство | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Монархија | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 164. пне. | ||
| — Укидање | 379. | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Површина | |||
| — укупно | 35 000 км² km² | ||
Адијабена[1] (грчки: Αδιαβηνη[3], сиријски: ,[4] , хебрејски: חדיב[5], јерменски: Նոր Շիրա),, древна држава [анпота][2] што одговара северозападном делу древне Асирије[3] са престоницом у Ербилу (савремени Ирачки Курдистан).
Владари Адијабене су у 1. веку прешли из многобоштва у јудаизам. Држава је у различито време била део Партијског царства, Сасанидског и Велике Јерменије[4].
Источна граница је ишла дуж планине Загрос и одвајала је Адиабене од региона Медије (савремени североисточни и северозападни Иран)[5].
Историја
[уреди | уреди извор]У првим вековима наше ере Адијабеном су владали краљеви из локалних династија, зависни од Парта. У исто време, они су више пута били умешани у спорове у вези са наслеђивањем престола у Партији и низом Римско-партских ратова. Нарочито за време владавине краља Изата II (око 36-59/60) утицај Партске државе био је значајан. То је био исти Изат који је заједно са својом мајком Еленом прешао на јудаизам из политичких разлога. Током овог периода, курдско краљевство Кордуена постало је део Адијабене[6].
Краљевска породица је финансијски подржавала Јевреје Јудеје и чак је слала трупе током јеврејског рата. Хелена и њен други син Монобаз II се често помињу у Мишни, где су хваљени због њихове побожности.
Када су Римљани освојили Месопотамију под Трајаном 116. године, Адијабена је постала римска провинција под називом Асирија. Међутим, Трајанов наследник Хадријан је напустио месопотамске провинције. Само је Септимије Север поново заузео Адијабену 195. године, али за кратко време и узео победничку титулу „Адијабене“. Током владавине Каракале, Римљани су поново напали Адијабену 216. године.
Касније су се савезнички владари Адијабене и владари Киркука, према Хроници Ербила, удружили са сасанидским краљем Ардаширом против партског владара Артабана V. Током сасанидске владавине, у Адијабени је било много несторијанских хришћанских заједница. Из хагиографских извора знамо име владара Адијабене Кардаге, који је прешао у хришћанство и због тога је погубљен по наредби сасанидског шаха Шапура II Великог 358. године[7].
Популација
[уреди | уреди извор]Адиабена је имала мешовито етничко становништво. Насељавали су га Асирци, Арапи, Иранци, Арамејци, Грци, као и значајно јеврејско становништво[16]. Сиријски језик у Адиабенеу је, према неким изворима, био доминантан. Други извори наводе да је становништво које је говорило ирански преовладавало над арамејским. Сложена мешавина култура може се видети у причи о мученичкој смрти Махануша, истакнутог иранског Зороастријанца који је прешао на хришћанство.
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Chronicle of Arbela”. Encyclopedia of the Medieval Chronicle. Приступљено 2024-08-10.
- ^ Frye, Richard Nelson (2010), Cyrus the Mede and Darius the Achaemenid?, I.B.Tauris, ISBN 978-1-84885-346-1, Приступљено 2024-08-10
- ^ Gottheil, Richard (1893). „The Family Almanzi”. The Jewish Quarterly Review. 5 (3): 500. ISSN 0021-6682. doi:10.2307/1450315.
- ^ Kia, Mehrdad (2016). The Persian empire: a historical encyclopedia. Empires of the world. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-61069-391-2.
- ^ Marciak, Michał (2017). Sophene, Gordyene, and Adiabene: three regna minora of northern Mesopotamia between east and west. Impact of empire: Roman Empire, c. 200 B.C.-A.D. 476. Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-35070-0.
- ^ „Armenian Library of the Calouste Gulbenkian Foundation”. Revue des Études Arméniennes. 21 (0): 597—600. 1989-01-01. ISSN 0080-2549. doi:10.2143/rea.21.0.2017224.
- ^ Юсим, Марк Аркадьевич (2024). „РЯЗАНОВ П.А. ГРЕЧЕСКИЕ ИНТЕЛЛЕКТУАЛЫ И ГУМАНИСТИЧЕСКАЯ КУЛЬТУРА ИТАЛИИ КОНЦА XIV - НАЧАЛА XVI ВЕКА. НИЖНИЙ НОВГОРОД: ИЗДАТЕЛЬСТВО «АВТОР», 2023. 512 С”. Средние века (1): 223—231. ISSN 0131-8780. doi:10.7868/s0131878024010112.