Академска мобилност

С Википедије, слободне енциклопедије
Кампус у Лозани.Швајцарска је земља са највећим уделом страних истраживача на свету.[1]

Академска мобилност као врста мобилности у образовању се односи на студенте и наставнике у високом образовању који се селе у другу институцију унутар или ван своје земље да студирају или предају на ограничено време.

Академска мобилност представља саставни део модерних студија у свету. О процедури пријаве и свим осталим детаљима студенти се могу обавестити на сајтовима факултета.

Болоњски процес регулише академску мобилност унутар Европског простора високог образовања.

Мобилни студенти се обично деле у две групе:

  • Слободни покретни
  • Студенти програма

Слободни покретни су студенти који путују у потпуности на сопствену иницијативу, док студенти програма користе програме размене на нивоу одељења, факултета, институције или на националном нивоу (као што су Еразмус, Нордплус или Фулбрајт ). Данас је традиционална Еразмус размена (која укључује путовања) допуњена виртуелном мобилношћу, или Виртуелним Еразмусом, у којој студенти из различитих земаља могу заједно да уче не напуштајући свој дом.

Студенти[уреди | уреди извор]

Позадина[уреди | уреди извор]

15% студената Вестминстер колеџа су међународни студенти, који представљају 71 различиту земљу.

Према подацима Организације за економску сарадњу и развој, мобилност међународних студената значајно је порасла у протекле четири деценије, са 250.000 1965. на приближно 3,7 милиона у 2011. [2] [3] Ове статистике показују академску мобилност међународних студената који имају за циљ диплому, а не краткорочно образовање у иностранству. [4] УНЕСКО сугерише да преко 2,7 милиона студената студира у земљи која није земља порекла. [5] Група азијских студената је највећи саставни део свих ученика који су се уписали у иностране школе. Они чине 45 процената укупног броја међународних студената у земљама OECD-а и 52 процената укупног броја у земљама које нису чланице Организације за економску сарадњу и развој. [6]

Баријере[уреди | уреди извор]

Већина мобилних студената има мноштво препрека како у животу тако и у академским активностима. На пример, Sanchez, Fornerino и Zhang су урадили анкету међу 477 студената који су студирали у Сједињеним Државама, Француској и Кини . Ова анкета сугерише да се студенти који студирају у ове три земље суочавају са препрекама као што су

Психолошке препреке се односе на аспекте као што су носталгија или страх од новог окружења, а друштвене баријере обично се односе на пријатеље и породицу. Различити ученици су различити по степену ових проблема. [7] [8]

За кредитне мобилне студенте наилази се на неке специфичне академске потешкоће. Анкета Klahr и Ratti наглашава важност недостатка признавања периода у иностранству и кредитног трансфера . [9] Осим тога, недовољно познавање академских предуслова и квалификација различитих земаља, разлике у структури академског рока, диспаритети у терминима полагања испита, све су то уобичајени проблеми кредитно мобилних студената када се баве академским активностима. [9] Штавише, недостатак знања страних језика сматра се још једном великом баријером за већину мобилних студената, а не само за кредитне мобилне студенте. [9]

Мобилне студенткиње имају неке посебне баријере због своје родне улоге . Мобилне студенткиње, посебно старије животне доби, приватне су одговорности везане за специфичан просторни контекст. [10] На пример, партнерство и деца ће имати велики утицај на академску мобилност жена. [11] Неки налази из квалитативних интервјуа са истраживачима из Бугарске и Пољске, потврдили су велики значај личних и породичних односа за академску мобилност жена, било као баријера или као подстицај. [10] [11]

Истраживачи[уреди | уреди извор]

Истраживачи су запослени на повременим привременим уговорима на неким универзитетима, што их приморава да се преселе сваке три године када се токови финансирања промене, обично у другу земљу. Историјски гледано, ово је урађено само за један истраживачки пројекат, али модерно финансирање сада посвећује много више новца за истраживање по уговору него за наставна места, тако да се већина истраживача сада суочава са читавом каријером живота на овај начин. То често доводи до распада њихових породица и пријатеља, а понекад и до проблема са менталним здрављем.

Са 57% истраживача који долазе из других земаља, Швајцарска је земља са највећим уделом страних истраживача у свету.[1]

Канада, Аустралија, Сједињене Америчке Државе, Шведска и Уједињено Краљевство имају између 30 и 50% својих истраживача који долазе из страних земаља. [1]

Холандија, Немачка, Данска, Белгија и Француска имају између 10 и 30% својих истраживача из иностранства. [1] Бразил, Шпанија, Јапан, Италија и Индија имају мање од 10% својих истраживача који долазе из страних земаља. [1]

Швајцарска и Индија су међу земљама са највећим уделом својих истраживача који одлазе да раде у другим земљама. [1]

Још видети[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Dessibourg Olivier, Olivier. „La Suisse carrefour de la circulation des cerveaux”. etemps.ch. Приступљено 24. 10. 2023. 
  2. ^ OECD (2011). Education at a Glance 2011. Paris: OECD. стр. 320. 
  3. ^ UNESCO (2006). Global Education Digest 2006. Paris: UNESCO. стр. 34. 
  4. ^ Hans de Wit; Irina Ferencz; Laura E. Rumbley (14. 5. 2012). „International student mobility” (PDF). Perspectives: Policy and Practice in Higher Education. 1. 17 (Routledge): 17—23. doi:10.1080/13603108.2012.679752. 
  5. ^ UNESCO (2005). Global Education Digest 2005. Paris: UNESCO. 
  6. ^ OECD (2006). Education at a Glance. Paris: OECD. 
  7. ^ а б Sanchez, C. M.; Fornerino, M.; Zhang, M. (2006). „Motivations and the intent to study abroad among U.S. French and Chinese students.”. Journal of Teaching in International Business. 1. 18: 27—52. doi:10.1300/J066v18n01_03. 
  8. ^ Manuel Souto-Otero; Jeroen Huisman; Maarja Beerkens; Hans de Wit; SunČica VujiĆ (март 2013). „Barriers to International Student Mobility: Evidence From the Erasmus Program” (PDF). Educational Researcher. 2. 42 (2): 71. doi:10.3102/0013189X12466696. 
  9. ^ а б в Klahr, S.; Ratti, U. (2000). „. Increasing engineering student participation in study abroad: A study of U.S. and European programs”. Journal of Studies in International Education. 1. 4: 79—102. doi:10.1177/102831530000400106. 
  10. ^ а б Jo¨ns, Heike (јун 2011). „Transnational academic mobility and gender”. Globalisation, Societies and Education. 2. 9 (2): 183—209. doi:10.1080/14767724.2011.577199. 
  11. ^ а б Ackers, L (2008). Moving people and knowledge: Scientific mobility in an enlarging European Union. Cheltenham: Edward Elgar. 
Академска мобилност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Академска_мобилност&oldid=26410628”