Акантус (биљка)

С Википедије, слободне енциклопедије

Акантус
Acanthus mollis, Tasmajdan.jpg
Акантус у централној леји Ташмајдана
(пре реконструкције парка).
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Asterids
Ред: Lamiales
Породица: Acanthaceae
Род: Acanthus
Врста:
A. mollis
Биномно име
Acanthus mollis
Синоними
List
    • Acanthus hispanicus Loudon
    • Acanthus latifolius E.Goeze
    • Acanthus longifolius Poir.
    • Acanthus lusitanicus auct.
    • Acanthus niger Mill.
    • Acanthus platyphyllus Murb.
    • Acanthus spinosissimus Host nom. illeg.

Акантус (Acanthus mollis) од грчког άκανθα – бодља (због бодљи по ободу листа). У античко доба био је то и назив за неке трновите акације (Acacia nilotica (L.) Delile). На српском језику срећу се и називи матруна и архитект.[1] Архитект је чест назив због употребе на коринтским и другим стубовима. Према Софрићу: „српска символика биља акантус повезује са љубављу према лепим вештинама“.[2] Слично, и енглески назив artist's acanthus акантус доводи у везу са уметношћу. Епитет mollis значи савитљив, лако се помера, мекан, грациозан.

Изглед листа у неким језицима асоцира на медвеђи траг: медведник, медвеђа стопа (српски), bear's-breech (енглески), Bärenklaue (немачки), медвежья лапа (руски)... У фармацеутским приручницима средњег века и касније среће се назив Branca Ursina spinosa чије је значење „медвеђа шапа” за листове и корен који су употребљавани против дијареје, назеба и опекотина. Навијачи грчког фудбалског клуба Паок себе називају акантусима (ακανθιοι).[3][4]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Листови.
Цвет.
Недозрели плодови.
Чаура и њен сегмент.
Семе.
Acanthus ‘White Water’.

Крупна перена висока 100-150 cm, са листовима у розети из које полазе усправна цветне стабљике. Образује простране групе.[3]

Листови са дубоко урезаним режњевима, тамнозелени, сјајни. Нерви беличасти. Најнижи листови нису бодљиви. Дужина листова 100 cm, а ширина 20 cm.[3]

Цветови су у усправним средње растреситим цвастима, са 100-120 цветова. Миришљави су, на кратким дршкама и са бодљивим зеленољубичастим брактејама. Цветање од касног пролећа до половине лета. Чашица са једним горњим и једним нешто краћим, на врху усеченим листићем и два бочна кратка. Круница је трубичаста петочлана, са три латице (две горње су закржљале), беличаста, розикаста или љубичаста са тамнијом нерватуром, дуга 5 cm. Четири прашника са маљавим антерама окружују двооки тучак са дугим стубићем и дворежњевитим кончастим жигом.[3][5]

Плод двоока јајаста чаура (3×2 cm) отвара се на два сегмента, а преграда се дели, ослобађајући неколико крупних овалних, спљоштених семена. Семе смеђе до тамно смеђе неправилно елипсоидно, ексалбуминско; клијање хипогеично. Број зрна у граму 5.[3][4][6]

Ареал[уреди | уреди извор]

Верује се да потиче из југозападне Европе. Данас расте у северној Африци, западној Азији и јужној и југоисточној Европи.[7]

Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]

Расте на заштићеним сувим стаништима добро подноси сушу и сенку, а при пуној осунчаности, током лета, може да дође до опрљивања ивица листова и до њиховог увијања. Може да поднесе ниске температуре до -15°C. Младе биљке треба штитити током зиме, па чак и старије при јачим хладноћама. Зоне: 7-9. Погодују јој дубока, плодна, влажна, иловаста земљишта (pH 6,6-7,5). Добро расте и на тежим глиновитим, уз добру дренажу, али не подноси забарена земљишта. Не може да презими у мокром земљишту. Сади се 3-5 биљака/m2[3][6]

Значај[уреди | уреди извор]

Примена у хортикултури и пејзажној архитектури[уреди | уреди извор]

Најчешћа примена акантуса је солитерна садња као масивни акцент на травњацима и засењеним местима. Може се применити и у перенским бордурама, а као отпорна биљка налази место у мање погодним условима за раст биљака и природно уређеним вртовима. Може да постане инвазивна јер се шири коренским избојцима и самосевом, па има тенденцију формирања нових розета чији је век неколико деценија. При проређивању из преосталих коренова обнавља надземни део.[3] Осетљива је на пепелницу и пужеве. Дубок корен спречава потпуно уклањање. Цвасти су погодне за резани цвет. Лист декоративан.[4]

Примена ван хортикултуре и пејзажне архитектуре[уреди | уреди извор]

Листови и корен су астрингенти (контрахују ткива), емолиенти (омекшавају кожу) и утичу на зарастање рана. Биљка садржи знатне количине слузи и танина. Традиционално се користи за уганућа и опекотине. Мрвљени листови се као облоге стављају на опекотине За унутрашњу употребу користи се за иритирану слузокожу дигестивног и уринарног тракта.[3]

Унутарврсни и хибридни таксони[уреди | уреди извор]

  • Acanthus mollis var. latifolius

Широколисни акантус је хелиофит и може да поднесе и до 60 дана температуру преко 30оC и сушу, али је осетљив на висок ниво подземних вода. Гаји се због широких листова који имају тропски изглед. Достиже висину и ширину од 1m, а за то му је потребно 2-3 године. Привлачи лептире има атрактивне листове. Погодан је за мале екстензивно одржаване вртове као и цветне леје и бордуре.

  • Acanthus mollis 'Oak Leaf'

Сорта врло слична основној форми по општем хабитусу, висини, времену цветања и другим особинама, само су листови дубље усечени (као код храста).

  • Acanthus 'Summer Beauty' (A. spinosus L. × A. mollis)

Међуврсни клон висок 75 cm, са широким сјајним листовима и дугим цвастима беле и слезове боје. Средње брзине раста. Зоне 6-10.

  • Acanthus mollis ‘Tasmanian Angel’

Овај клон, нађен је у Тасманији, има рељефне листове са белим ободом и мрљама. Формира велике розете високе 90-120 cm и ружичасте и крем цветне скупине у касно лето.

  • Acanthus ‘White Water’

Култивар акантуса са дубоко режњевитим листовима белих маргина расте 120-150 cm. Један од родитеља је Acanthus ‘Summer Beauty’ од кога је наследио отпорност према суши и ниским температурама. Зоне 7-10; pH 5,5-7. Цвасти, током лета, ружичасте и крем. Неизбирљив према земљишту. Од клона ‘Tasmanian Angel’ је виталнији и има дуже, усеченије и кожастије листове. Лисна дршка је такође дужа.[3][4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  2. ^ Павле Софрић Нишевљанин (1912): Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. Београд, Штампарија Св. Саве.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з Грбић, М., Марковић, М. (2020): Цвећарство – Перене. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 978-86-7299-301-1
  4. ^ а б в г Armitage A. M. (1997): Herbaceous Perennial Plants: A Treatise on Their Identification, Culture, and Garden Attributes (Second Edition). Stipes Publishing, L.L.C., Champaign, Illinois
  5. ^ Vermeulen N. (2006) The complete encyclopedia of herbs. 3rd edition. Rebo Publishers, The Netherlands
  6. ^ а б Tenenbaum F. (2003): Taylor's Encyclopedia of Garden Plants. Houghton Mifflin Harcourt
  7. ^ Wood J. (2006): Hardy Perennials and Old Fashioned Flowers. Project Gutenberg Literary Archive Foundation