Афера Трент

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дипломате Конфедерације, Џејмс Мареј Мејсон (лево, 1798–1871) и Џон Слајдел (десно, 1793–1871).

Афера Трент (енглески: Trent Affair) је био дипломатски инцидент који се догодио током 1861, за време Америчког грађанског рата који је запретио да доведе до рата између Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства. Морнарица Сједињених Држава је илегално заробила двојицу дипломата Конфедерације са британског брода; Уједињено Краљевство је оштро протествовало. Инцидент је окончан тако што су Сједињене Државе пустиле дипломате на слободу.

Дана 8. новембра, УСС Сан Џесинто, под командом унионистичког капетана Чарлса Вилкса, је пресрео британски поштански брод РМС Трент, ком приликом су заробљена двојица дипломата Конфедерације – Џејмс Мареј Мејсон и Џон Слајдел. Ова двојица посланика су путовали у Британију и Француску како би се залагали за дипломатско признање Конфедерације, и лобирали за евентуалну финансијску и војну помоћ.

Јавност у Сједињеним Државама је славила заробљавање и током јавних окупљања против Британије претила ратом. У Конфедеративним Државама су се надали да ће инцидент да доведе до трајног погоршања англо-америчких односа, а можда чак и до рата или барем дипломатског признања Конфедерације од стране Британије. Конфедерација је схватала да њена независност потенцијално зависи од интервенције Британије и Француске. У Британији, јавност је негодовала због инцидента који је видела као нарушавање неутралности Британије и увреду националне части. Британска влада је захтевала извињење и пуштање затвореника на слободу, и предузела кораке да ојача своје војне снаге у Канади и на Атлантику.

Председник Абрахам Линколн и његови највиши саветници нису желели да ризикују рат са Британијом због овог питања. Након неколико напетих недеља, криза је разрешена када је Линколнова администрација пустила посланике на слободу и оградила се од акције капетана Вилкса, мада није издала формално извињење. Мејсон и Слајдел су наставили своје путовање за Британију, али нису успели да испуне свој циљ постизања дипломатског признања.

Позадина[уреди]

Односи са Сједињеним Државама су често били заоштрени па чак и на граници рата када је Британија замало подржала Конфедерацију у раној фази рата. Британске вође су константно биле незадовољне још од 1840-их до 1860-их оним шта су сматрали Вашингтоновим популизмом према демократским масама као у случају спора око орегонске границе од 1844. до 1846. Међутим, јавно мњење британске средње класе је гајило осећања „специјалног односа“ између два народа, на основу заједничког језика, миграција, евангелистичког протестантизма, либералних традиција и трговинских веза.

Током ове афере, Лондон је повукао линију а Вашингтон се повукао.[1]

Конфедерација и њен председник, Џеферсон Дејвис, су од почетка веровали да ће зависност Европе од јужњачког памука довести до дипломатског признања и интервенције, у виду медијације. Историчар Чарлс Хабард је написао:

„Дејвис је другима у влади оставио да се баве спољном политиокм, и уместо да развија агресивне дипломатске напоре, тежио је да очекује да догађаји сами испуне дипломатске циљеве. Нови председник је био гајио веровање да ће памук осигурати признање и легитимитет од стране европских сила. Једна од најјачих нада Конфедерације у то време је била вера да ће Британци, у страху од разарајућег утицаја на њихову текстилну индустрију, признати Конфедерационе Државе, и прекинути Унијину блокаду. Људи које је Дејвис одабрао за државног секретара и емисаре у Европи су били одабрани из политичких и личних разлога - не због свог дипломатског потенцијала. Ово је било, делом, услед веровања да ће памук успети да испуни циљеве Конфедерације без превелике помоћи дипломата Конфедерације.[2]

Вилијам Х. Сјуард (1801–1872) (око 1860–1865)

Главни фокус спољних послова Уније је био управо супротан: да се спречи било какво британско признавање Конфедерације. Ако се изузме релативно мали погранични инцидент у пацифичком северозападу, англо-амерички односи су се константно поправљали током 1850-их. Питање територије Орегона, биртанско мешање у Тексасу, и спор око границе између Канаде и Сједињених држава су разрешени током 1840-их. Државни секретар Вилијам Х. Сјуард, главни архитекта америчке спољне политике током рата, је намеравао да одржава принципе политике која је служила његов државу добро још од времена Америчке револуције: неинтервенција Сједињених Држава у питања других држава и отпор страној интервенцији у питања Сједињених Држава и других држава на западној хемисфери.[3]

Британски премијер лорд Палмерстон се залагао за политику неутралности. Његова међународна пажња је усмерена на Европу, где се дешавале са једне стране европске амбиције Наполеона III а са друге стране успон Бизмарка у Пруској. Током Грађанског рата, британске реакције на догађаје у Америци су биле обликоване пређашњим британским политикама и њиховим националним интересима, стратешким и економским. На западној хемисфери, како су се односи са Сједињеним Државама поправљали, Британија је постала обазривија у вези са конфронтирањем са Сједињеним Државама око питаања у Централној Америци.

Као поморска сила, Британија је имала дугу традицију инсистирања да неутралне државе поштују њене блокаде непријатељских држава. Од самог почетка рата, ова перспектива је водила британско деловање ка непредузимању било каквих мера које би Вашингтон могао да перципира као директно супротстављање блокади коју је Унија спроводила. Из перспективе Југа, британска политика се сводила на де факто подршку блокади, што је доводило до велике фрустрације на Југу.[4]

Руски посланик у Вашингтону, Едуард де Стекл, је истакао како „Кабинет у Лондону са пуном пажњом прати унутрашње раздоре Уније и чека разрешење са нестрпљењем које му није лако да прикрије.“ Де Стекл је пренео својој влади процену да ће Британија признати Конфедеративне Државе најранијом приликом. Касијус Клеј, посланик Сједињених Држава у Русији је истакао: „На први поглед сам видео каква су осећања Енглеске. Надали су се нашој пропасти! Завиде нашој моћи. Није их брига ни за Југ нити за Север. Мрзе их обоје“.[5]

На почетку Грађанског рата, посланик Сједињених Држава на Суду Светог Џејмса је био Чарлс Франсис Адамс. Он је јасно ставио до знања да Вашингтон овај рат сматра строго унутрашњом побуном, која Конфедерацији не даје права у складу са међународним правом. Свако деловање Британије према званичном признању Конфедерације би се сматрало чином који није пријатељски према Сједињеним Државама. Сјуардове инструкције Адамсу су укључивале сугестију да истакне Британији да држава са поседима разасутим свуда по свету, као и држава која у себи има Шкотску и Ирску, треба да буде врло обазрива према „постављању опасног преседана“[6]

Искусни дипломата лорд Лајонс, Британски посланик у Сједињеним Државама, је упозорио Лондон о Сјуарду:

Не могу да се отргнем страху да ће он бити опасан министар спољних послова. Његово виђење односа између Сједињених Држава и Велике Британије је одувек било такво да га је посматрао као добар материјал за прављење политичког капитала.... Не мислим да би господин Сјуард разматрао да заиста зарати са нама, али би био сасвим склон да игра стару игру стицања популарности овде путем претње насиљем према нама.[7]

Упркос неповерењу према Сјуарду, Лајонс је током 1861 одржавао „смирену и одмерену“ дипломатију која је допринела мирном разрешењу кризе Трент.[8]

Питање дипломатског признања (фебруар-август 1861)[уреди]

Афера Трент није еруптирала као велика криза до краја новембра 1861. Прва карика у ланцу догађаја се одиграла у фебруару 1861, када је Конфедерација оформила трочлану европску делегацију која се састојала од Вилијама Лоундса Јансија, Пјера Роста, и Амброуза Дадлија Мана. Државни секретар Конфедерације, Роберт Тумс им је дао инструкције да представе европским владама природу и сврху јужњачких ставова, да започну дипломатске односе и да „преговарају о споразумима о пријатељству, трговини и поморству“. Тумсова упутства су укључивала детаљан правни аргумент о правима држава и о праву на сецесију. Услед стављања тежишта на питања памука и легалности, многи важни аспекти су недостајали у Тумсовим упутствима, укључујући питања блокаде јужњачких лука, корсара, трговине са Севером, робовласништва, и неформалне блокаде коју су Јужњаци увели тако што нису извозили памук.[9]

Британски државници, као и други у Европи, су начелно веровали да је подела Сједињених Држава неизбежна. Имајући у виду сопствени неуспешни покушај да задрже бивше америчке колоније у свом царству оружаном силом, Британци су сматрали да су покушаји Уније да се супротстави свршеном чину неразумни, али су такође увиђали да је тај отпор Уније чињеница са којом морају да рачунају. Верујући да је исход рата унапред одлучен, Британци су сваку своју активност којом би могли да убрзају крај рата посматрали као хуманитарни гест. Расел је дао упутство Лајонсу да користи своју канцеларију, као и све друге стране које би могле да утичу на доношење споразума о окончању рата.[10]

Комесари су се неформално срели са секретаром спољних послова лордом Раселом 3. маја. Иако је вест о бици за Форт Самтер тек стигла у Лондон, тренутне импликације отвореног рата нису расправљане на овом састанку. Уместо тога, изасланици су истицали мирољубиве намере своје државе и легалност сецесије као реакције на северњачко кршење права јужњачких држава. Излагање су завршили својим најјачим аргументом: значајем памука за Европу. Робовласништво је расправљано само када је Расел питао Јансија да ли ће Конфедерација поново успоставити међународну трговину робљем[11](што је став који је Јанси заговарао претходних година); Јанси је одговорио да то није део агенде Конфедерације. Расел је одбио да се обавеже на било шта, обећавши да ће питања која су отворена на састанку бити разматрана пред пуним саставом Кабинета.[12]

У међувремену, Британци су покушавали да одлуче какав званични став да заузму по питању рата. 13. маја 1861, по Раселовој препоруци, краљица Викторија је издала декларацију о неутралности, што је служило као признање статуса Конфедерације као зараћене стране, и пружало бродовима Конфедерације исте привилегије у страним лукама које су имали бродови Сједињених Држава.

Бродови Конфедерације су могли да набављају гориво, намирнице и да буду поправљани у неутралним лукама, али нису могли да добијају наоружање или војну опрему. Доступност распрострањених британских колонијалних лука је омогућило бродовима Конфедерације да прате бродове Уније преко већег дела света. Француска, Шпанија, Холандија и Бразил су следили Британију. Статус зараћене снаге је влади Конфедерације пружио прилику да прибавља намирнице, склапа уговоре са британским компанијама, и да купује бродове како би развијала морнарицу. Краљицина прокламација је јасно истицала да је Британцима забрањено да ступају у војску било које стране, да опремају бродове зараћених страна за ратна дејства да крше блокаде или да транспортују војну опрему, документа или особље било које од страна.[13][14]

Дана 18. маја, Адамс се састао са Раселом да протестује због декларације о неутралности. Адамс је тврдио да је Велика Британија признала стање зараћености „пре него што су они [Конфедерација] уопште показали своју способност да воде било какву врсту рата, изузев унутар једне од њихових сопствених лука уз све могуће предности […] проглашени су поморском снагом пре него што су извели иједног корсара у океан.“ Главна брига Сједињених Држава у овом тренутку је билад а је признање зараћености био први корак ка дипломатском признању. Иако је Расел рекао да се признање тренутно не разматра, није искључио ту могућност у будућности, мада је пристао да обавести Адамса ако се позиција његове владе промени.[15][16]

У међувремену, у Вашингтону, Сјуард је био узнемирен и због прокламације о неутралности и због Раселових састанака са представницима Конфедерације. У писму Адамсу 21. маја, за које је наложио Адамсу да покаже Британцима, Сјуард је протестовао због британског примања изасланика Конфедерације, и наредио је Адамсу да не сарађује са Британцима све док се они састају са представницима Конфедерације. Формално признање би од Британије начинило непријатеља Сједињених Држава. Председник Линколн је прегледао писмо, ублажио реторику, и рекао Адамсу да не да Раселу примерак писма већ да се ограничи само на цитирање оних делова за које Адамс сматра да су прикладни. Адамса је шокирало чак и ово ублажено писмо, јер је имао осећај да се у њему готово прети покретањем рата против целе Европе. Када се састао са Раселом 12. јуна, након што је примио писмо, Адамсу је речено да се Велика Британија често састајала са представницима побуњеника против држава са којима је Велика Британија била у миру, али да нема намеру да се убудуће састаје са мисијом Конфедерације.[17][15][18]

Даљи проблеми око могућег дипломатског признања су се развили када је, средином августа, Сјуард сазнао да су Британци тајно преговарали са Конфедерацијом како би је убедили да прихвати Париску декларацију о поштовању поморског права. Париска декларација из 1856. је потписницима бранила да ангажују корсаре против осталих потписника, штитила је робу неутралних страна која се доставља зараћеним странама, изузев „забрањене ратне робе“, и признавала блокаде само ако би се показале ефикаснима. Сједињене Државе испрва нису потписале споразум, али након што је Унија објавила блокаду Конфедерације, Сјуард је наредио посланицима Сједињених Држава у Британији и Француској да поново отворе преговоре како би ограничили коришћење корсара од стране Конфедерације.[19]

Међутим, 18. маја је Расел наложио Лајонсу да од Конфедерације тражи прихватање Париске декларације. Лајонс је овај задатак дао Роберту Банчу, британском конзулу у Чарлстону у Јужној Каролини, коме је рекао да контактира гувернера Јужне Каролине, Франсиса Вилкинсона Пикенса. Банч је превазишао своје инструкције: заобишао је Пикенса, и отворено уверавао Конфедерацију да је прихватање Париске декларације „први корак ка [британском] признавању“. За његову индискрецију се убрзо сазнало у Унији. Роберет Мур, трговац из Чарлстона, родом Британац, је ухапшен у Њујорку. Мур је био пуковник у милицији Јужне Каролине, и имао је британски дипломатски пасош који му је издао Банч, и носио је британску дипломатску ташну (која је претражена). Ташна је садржавала преписку између Банча и Британије, као и про-конфедерацијске памфлете, лична писма Јужњака ка примаоцима у Европи, и депешу Конфедерације у којој се говорило о Банчовим договорима са Конфедерацијом, укључујући и разговоре о признању[20]

Када је Расел био суочен са овим открићем, признао је да је његова влада покушавала да договори да Конфедерација прихвати услове споразума који се тичу неутралне робе (али не и корсара), али је негирао да је то на било који начин био корак према развијању дипломатских односа са Конфедерацијом. Уместо да реагује као раније, приликом признања стања зараћености, Сјуард је пустио да ова ситуација прође. Захтевао је опозив Банча, али је Расел то одбио.[21][22]

Под Наполеоном III, француска свеукупна спољна политика је била у супротности са британском, али је Француска начелно о сукобљеним странама у Грађанском рату заузимала сличне ставове као Британија, а често је и подржавала британске ставове. Сарадња између Британије и Француске је у Сједињеним Државама започела између Анрија Мерсијеа, француског посланика, и Лајонса. На пример, 15. јуна, њих двојица су покушали да се заједно састану са Сјуардом поводом прокламације о неутралности, али је Сјуард инсистирао да се састане са обојицом засебно.[23]

Едуард Тувенел је био француски министар спољних послова током целе 1861, све до јесени 1862. Он је генерално био сматран поборником Уније, и утицао је на ублажавање Наполеонове првобитне намере да дипломатски призна независност Конфедерације. Тувенел се незванично састао са изаслаником Конфедерације Пјером Ростом у јуну, и рекао му да не очекује дипломатско признање.[24]

Линколн је за посланика у Француској поставио Вилијама Л. Дејтона из Њу Џерзија. Дејтон није имао искуства у спољним пословима, и није говорио француски, али му је у великој мери помагао генерални конзул Сједињених Држава у Паризу, Џон Бигелоу. Када је Адамс протестовао код Расела због признања Конфедерације као зараћене стране, Дејтон је уложио сличан протест код увенела. Наполеон је Сједињеним Државама понудио посредовање у решавању сукоба са Југом, а Сјуард је наложио Дејтону да пренесе да „ако би било каква медијација уопште била прихватљива, његову бисмо тражили или прихватили“[25]

Када су вести о победи Јужњака у Првој бици код Бул Рана стигле у европу, учврстиле су став британије да је независност Конфедерације неизбежна. У нади да ће профитирати од овог успеха на бојишту, Јанси је захтевао пријем код Расела, али је одбијен и речено му је да сва комуникација треба да буде у писаној форми. Јанси је 14. августа предао дугачко писмо у коме је поново објашњавао разлоге зашто Конфедерацију треба званично признати, и захтевао је нови састанак са Раселом. У Раселовом одговору 24. августа, насловљеном комесарима „такозваних Конфедеративних Америчких Држава“ је поново истакнуто да је британски став да је рат унутрашње питање а не рат за независност. Британска политика ће се променити само ако „ратна срећа или мирољубивији вид преговора буду одредили одговарајуће положаје двеју зараћених страна“. Састанак није заказан и ово је била последња комуникација између британске владе и дипломата Конфедерације. Када је афера Трент избила у новембру и децембру, Конфедерација није имала ефективан начин да директно комуницира са Великом Британијом, и остала је у потпуности изван преговарачког процеса.[26]

Референце[уреди]

  1. ^ George L. Bernstein, "Special Relationship and Appeasement: Liberal policy towards America in the age of Palmerston." Historical Journal 41 #3 (1998): 725–750.
  2. ^ Hubbard p. 7.}- Хабард даље пише да је Дејвисова политика била „ригидна и нефлексибилна политика заснована на економској принуди и сили. Тврдоглаво ослањање Конфедерациониста на стратегију 'његовог височанства памука' је довело до природног отпора према принуди од стране Европљана. Дејвисова политика је била да не извози памук док Европљани 'не дођу по њега'. Став секретара рата Џуде Бенџамина и секретара трезора Кристофера Мемингера да памук треба одмах извозити Дејвис није прихватио.“|Hubbard pp. 21–25
  3. ^ Jones pp. 2–3. Hubbard p. 17. Mahin p. 12
  4. ^ Berwanger p. 874. Hubbard p. 18. Baxter, The British Government and Neutral Rights, p. 9. Бакстер је писао да „Британска влада, иако је бранила права британских трговаца и бродовласника, је једним оком водила рачуна о преседанима а другим оком о будућим интересима.“
  5. ^ Graebner, стр. 60–61
  6. ^ Mahin p. 47. Taylor p. 177
  7. ^ Mahin p. 7. Махин напомиње да је Сјуард 1850-их причао о анексији Канаде а у фебруару 1861. је често говорио о поновном уједињењу Севера и Југа услед рата са спољашњом силом.
  8. ^ Dubrulle, стр. 1234
  9. ^ Donald, Baker, Holt pp. 311–312. Hubbard pp. 27–29
  10. ^ Jones, стр. 3–4, 35
  11. ^ Устав Конфедеративних Држава, чији је нацрт начињен у мају 1861. је укључивао експлицитну забрану увоза робова из било ког извора осим из Сједињених Држава, али Устав није ратификован до фебруара 1862.
  12. ^ Hubbard pp. 34–39. Walther p. 308. Расел је о доласку тројице представника Конфедерације писао Лајонсу: „Ако се на то може утицати, господину Сјуарду се не сме дозволити да нас увуче у сукоб. Састаћу се са Јужњацима када стигну, али незванично, и држаћу их на пригодној дистанци“ Graebner p. 64
  13. ^ Mahin 1999, стр. 48.
  14. ^ Graebner p. 63. Donald, Baker, Holt p. 312
  15. 15,0 15,1 Mahin 1999, стр. 48-49.
  16. ^ Hubbard p. 39. Jones p. 34}-
  17. ^ Donald, Baker p. 314.
  18. ^ Taylor pp. 175–179. Тејлор напомиње да су британски званичници већ веровали да би Сјуард изазвао међународну кризу као диверзију због унутрашњих проблема Уније. На пример, чланак у „Њујорк тајмсу“, за који се веровало да је подметнуо Сјуард како би пренео упозорење Британији, је истицао како би трајно разбијање Уније неизоставно довело до тога да Сједињене Државе припоје Канаду.
  19. ^ Mahin 1999, стр. 54–55 Преговори између Сједињених Држава и Британије су пропали када је лорд Расел, свестан да би споразум обавезао Британију да корсаре Конфедерације третира као пирате, информисао Адамса 19. августа 1861. да „Њено височанство не намерава да прихвати било који анганжман који би имао икакав утицај, директан или индиректан, на интерне разлике које тренутно преовладавају у Сједињеним Државама.“
  20. ^ Berwanger, стр. 39–51
  21. ^ Mahin 1999, стр. 54-56.
  22. ^ Hubbard 1998, стр. 50–51.
  23. ^ Warren, стр. 79–80
  24. ^ Mahin 1999, стр. 98
  25. ^ Mahin 1999, стр. 96–97
  26. ^ Walther pp. 316–318. Hubbard, pp. 43–44, 55. Monaghan, p. 174. Монаган наводи да када су вести о афери Трент стигле у Лондон, Расел је послао следећи одговор на писану коресподенцију од стране комесара Конфедерације: „Лорд Расел шаље своје поздраве господину Јансију, господину Росту и господину Ману. Имао је част да прими њихова писма од 27. и 30. новембра, али у тренутном стању ствари мора да одбије улазак у било какву званичну комуникацију са њима.“

Извори[уреди]

Секундарни извори[уреди]

  • Adams, Jr., Charles Francis (април 1912), „The Trent Affair”, The American Historical Review, 17 (3) 
  • Adams, Ephraim Douglass (1924), „"VII: The Trent"”, Great Britain and the American Civil War, 1, Longmans Green, Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2007 
  • Bourne, Kenneth. "British Preparations for War with the North, 1861–1862", The English Historical Review Vol 76 No 301 (Oct 1961) pp. 600–632 in JSTOR
  • Campbell, W.E. "The Trent Affair of 1861,". The (Canadian) Army Doctrine and Training Bulletin. Vol. 2, No. 4, Winter 1999 pp. 56–65
  • Carroll, Francis M. "The American Civil War and British Intervention: The Threat of Anglo-American Conflict." Canadian Journal of History (2012) 47 #1
  • Chartrand, Rene, "Canadian Military Heritage, Vol. II: 1755-1871", Directorate of History, Department of National Defence of Canada, Ottawa, 1985
  • Donald, David Herbert (1970). Charles Sumner and the Rights of Man. стр. 31—46. 
  • Donald, David Herbert, Baker, Jean Harvey, and Holt, Michael F. The Civil War and Reconstruction. 2001. ISBN 9780-393-97427-0.
  • Fairfax, D. Macneil. Captain Wilkes's Seizure of Mason and Slidell in Battles and Leaders of the Civil War: North to Antietam edited by Robert Underwood Johnson and Clarence Clough Buel. (1885).
  • Ferris, Norman B. The Trent Affair: A Diplomatic Crisis. 1977. ISBN 9780-87049-169-6.; велика историјска монографија.
  • Ferris, Norman B. Desperate Diplomacy: William H. Seward's Foreign Policy, 1861 (1976)
  • Foreman, Amanda. A World on Fire: Britain's Crucial Role in the American Civil War (2011) исечак
  • Goodwin, Doris Kearns. Team of Rivals: The Political Genius of Abraham Lincoln. 2005. ISBN 9780-684-82490-1.
  • Graebner, Norman A. "Northern Diplomacy and European Neutrality", in Why the North Won the Civil War edited by David Herbert Donald. 1960. ISBN 9780-684-82506-9. (ревизија из 1996)
  • Hubbard, Charles M. The Burden of Confederate Diplomacy. 1998. ISBN 9781-57233-092-4.
  • Jones, Howard. Union in Peril: The Crisis Over British Intervention in the Civil War. 1992. ISBN 9780-8032-7597-3.
  • Jones, Howard. Blue & Gray Diplomacy: A History of Union and Confederate Foreign Relations (Univ of North Carolina Press, 2010) online.
  • Mahin, Dean B. (1999). One War at A Time: The International Dimensions of the Civil War. ISBN 978-1-57488-209-4. 
  • Monaghan, Jay. Abraham Lincoln Deals with Foreign Affairs. . 1945. ISBN 9780-8032-8231-5. (издање из 1997)
  • Musicant, Ivan. Divided Waters: The Naval History of the Civil War. 1995. ISBN 9780-7858-1210-4.
  • Nevins, Allan. The war for the Union: The Improvised War 1861–1862. (1959)
  • Niven, John. Salmon P. Chase: A Biography. 1995. ISBN 9780-19-504653-3..
  • * Peraino, Kevin. "Lincoln vs. Palmerston" in his Lincoln in the World: The Making of a Statesman and the Dawn of American Power (2013) pp. 120–69.
  • Taylor, John M. William Henry Seward: Lincoln's Right Hand. 1991. ISBN 9781-57488-119-6.
  • Walther, Eric H. William Lowndes Yancey: The Coming of the Civil War. 2006. ISBN 9780-7394-8030-4.
  • Warren, Gordon H. Fountain of Discontent: The Trent Affair and Freedom of the Seas. 1981. ISBN 9780-930350-12-3.
  • Weigley, Russell F., A Great Civil War. . 2000. ISBN 9780-253-33738-2.

Примарни извори[уреди]

  • Moody, John Sheldon, et al. The war of the rebellion: a compilation of the official records of the Union and Confederate armies; Series 3 – Volume 1; United States. War Dept., p. 775
  • Petrie, Martin (Capt., 14th) and James, Col. Sir Henry, RE - Topographical and Statistical Dept., War Office, Organization, Composition, and Strength of the Army of Great Britain, London: Her Majesty's Stationery Office; by direction of the Secretary of State for War, 1863 (preface dated Nov., 1862)
  • Baxter, James P. 3rd. "Papers Relating to Belligerent and Neutral Rights, 1861–1865". American Historical Review (1928) 34 #1 JSTOR
  • Baxter, James P. 3rd. "The British Government and Neutral Rights, 1861–1865." American Historical Review (1928) 34 #1 JSTOR
  • Hunt, Capt. O. E., The Ordnance Department of the Federal Army, p. 124-154, New York; 1911

Спољашње везе[уреди]