Белојевићи
| Белојевићи | |
|---|---|
| Држава | Кнежевина Србија |
| Посједи | Травунија[1] (са Конавлима) (залеђе Дубровник и Бока Которска, са сједиштем у Требињу)[2] |
| Владарска титула | Жупан |
| Оснивач | Белоје |
| Посљедњи владар | Туђимир |
| Владавина | 839—969. |
| Националност | Српска |
| Вјера | Хришћанство |
Белојевићи су били српска раносредњовјековна властелинска и владарска породица која је владала Травунијом и Требињем. Оснивач породице, Белоје, био је господар Травуније за вријеме кнеза Властимира (око 836—850), иако је можда имао ово звање и током владавине Радослава или Просигоја (fl. 819—822). Властимирову кћерку је оженио Белојев син Крајина, а титулу кнеза добија некада послије српско-бугарског рата (839—842).[1] Крајинин насљедник је наставио да влада Травунијом (залеђем Дубровника и Боке Которске, са сједиштем у Требињу[2]) у име српске круне, као и његов син Хвалимир и унук Туђимир.
Чланови
[уреди | уреди извор]- Белоје (прије 839), господар Требиња
- Крајина (fl. 847), оженио Властимирову кћерку 847/848, постаје жупа Травуније
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Веселиновић & Љушић 2008, стр. 28.
- ^ а б Radonjić, стр. 109–110
- ^ а б Sebraneʹ spisy. стр. 759.
- ^ Runciman 1988, стр. 213
- ^ Grumel, стр. 390
Извори и литература
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History.
- Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике.
- Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2002). Родослови српских династија. Нови Сад: Платонеум.
- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2008). Српске династије (2. изд.). Београд: Службени гласник.
- Venance Grumel, (1958). La chronologie. стр. 390., Paris
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- P. Radonjić, „Velaj“, u: Srpski biografski rečnik. 2008. стр. 109—110., II tom, ur. Čedomir Popov, Novi Sad .
- Runciman, Steven (1988). The Emperor Romanus Lecapenus and his Reign: A Study of Tenth-Century Byzantium. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35722-7.
