Бранко Станковић (новинар)

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Станковић
Пуно имеБранко Станковић
Датум рођења(1962-07-10)10. јул 1962.(60 год.)
Место рођењаУжице
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Бранко Станковић (Ужице, 10. јул 1962) је новинар Радио-телевизије Србије и аутор емисије „Квадратура круга“.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 10. јула 1962. године у Ужицу. Ту је завршио основну школу и гимназију на смеру култура и информације. Наставио је студије на новинарском смеру, а усавршавао се на Факултету политичких наука у Сарајеву, а затим на Факултету политичких наука у Београду. Као студент је био сарадник Радио Ужица и листа Вести. Касније је радио као дописник РТС-а за ужички регион. Ожењен је новинарком Славком и има ћерку Ивану. Од 2009. године живи и ради у Београду.[1][2]

У детињству је тренирао атлетику. Навија за ФК Партизан. Воли природу и познаје 42 врсте печурака.[3] Хоби му је сликарство.[4]

Академија филмске уметности и наука је Бранку Станковићу 2012. године доделила звање академика филмске уметности и наука.[5]

Документарни филмови[уреди | уреди извор]

Као сценариста и редитељ направио је 22 документарна филма.

  • Чекајући правду
  • Зло је било јаче
  • Гора на камену
  • Пут љубави
  • Катуни на камену

Драме[уреди | уреди извор]

Аутор је драме „Није него“ и коаутор драме „Бар—Београд вија Пекинг“ које су екранизоване на Радио-телевизији Србије.[5]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Квадратура круга, Београд, 2011. године.

Књига представља збирку прича из емисије Квадратура круга и у њој се налази 18 од 1274 приче испричане кроз 350 емисија. Промоција књиге у Ужицу одржана је 22. новембра 2011. године у Народној библиотеци.[6]

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је бројних домаћих и међународних награда за филмско и телевизијско стваралаштво. Важи за најнаграђиванијег новинара у РТС-у.

  • „Сребрна маслина“ у категорији документарног филма, за филм „Чекајући правду“ и специјално признање међународног жирија „Златни запис“, додељено Бранку Станковићу, 3. новембра 2001. године на Међународном телевизијском Фестивалу у Бару.[7][а]
  • Награда за новинарску храброст „Милан Пантић“ коју додељују Вечерње новости, додељена 11. јуна 2009. године у Народној библиотеци у Јагодини.[8]
  • „Сребрна повеља“ за ТВ репортажу, за причу о Мостару, 2010. године у Сомбору.[9]
  • Награда „Иван Марковић“ за емисију Квадратура круга о Четвртој бригади Копнене војске, додељена 23. јануара 2012. године у великој сали Дома Војске Србије.[10][б]
  • „Видовдански витез“ за културу, додељена 22. јуна 2013. године у библиотеци „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини.[11]
  • Диплома ИНТЕРФЕРА „Златна Ника“ за филм „Зло је било јаче“, додељена 20. октобра 2013. године у Апатину.[12]
  • Награда за новинарску хуманост „Ђоко Вјештица“ коју додељује Удружење новинара Србије, додељена 25. октобра 2013. године у Београду.[13]
  • „Златна значка“, додељена 20. новембра 2013. године на сцени „Раша ПлаовићНародног позоришта у Београду.[14][15]
  • Гран при за најбољи филм фестивала на Међународном фестивалу документарног филма „Златна буклија“, 2013. године у Великој Плани.[16]
  • Гран при Фестивала „Златни пастир“ за филм „Гора на камену“, 6. августа 2015. године у Кучеву.[17]
  • Диплома за филм „Зло је било јаче“ на 24. Филмском фестивалу „Златни витез“ 2015. године у Севастопољу.[18]
  • „Бронзани витез“ на Фестивалу документарног филма у Москви за филм „Пут љубави“.[19]
  • Награда „Лаза Костић” за репортажу „Дубина злочина” коју додељује Удружење новинара Србије, додељена 22. децембра 2015. године у Београду.[20]
  • Гран при за режију филма „Дубина злочина” на 11. Међународном фестивалу документарног филма „Златна буклија”, додељена 29. априла 2016. године у Великој Плани.[21]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Фестивал је одржан од 30. октобра до 3. новембра 2001. године.
  2. ^ Емитована 22. октобра 2011. године, на РТС 1.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Прес онлајн. „Моје Ужице је град са душом”. Приступљено 14. 08. 2015. 
  2. ^ НМ либрис. „Бранко Станковић”. Приступљено 17. 08. 2015. [мртва веза]
  3. ^ Mozzart Sport. „Тикет уз кафицу: Бранко Станковић, новинар РТС-а”. Приступљено 17. 08. 2015. [мртва веза]
  4. ^ Портал Монтенегрина. „Промоција књиге Квадратура круга”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  5. ^ а б Слободна Херцеговина. „Крио сам од РТС-а да снимам емисију о Прибиловцима”. Приступљено 17. 08. 2015. 
  6. ^ Глас јавности. „Бранко Станковић: Осећам се као Шехерезада”. Приступљено 17. 08. 2015. 
  7. ^ Ужице на Интернету. „Награда Бранку Станковићу”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  8. ^ Вечерње новости. „Признање Бранку Станковићу”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  9. ^ СОинфо.орг. „Сања Благојевић освојила Гран при”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  10. ^ Министарство одбране Републике Србије. „Дан Медија центра „Одбрана. Приступљено 16. 08. 2015. [мртва веза]
  11. ^ Златибор.тв. „Додела признања Видовдански витез за 2013. годину”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  12. ^ Радио Дунав. Златна Ника“ новинарки РТС-а”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  13. ^ Удружење новинара Србије. Ђоко Вјештица“ Тамари Грујић и Бранку Станковићу”. Приступљено 17. 08. 2015. 
  14. ^ Српска дијаспора - Интернет новине сербске. „Златна значка”. Архивирано из оригинала на датум 05. 03. 2016. Приступљено 16. 08. 2015. 
  15. ^ Радио НБ. Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије”. Архивирано из оригинала на датум 05. 03. 2016. Приступљено 16. 08. 2015. 
  16. ^ ИН4С портал. „Ауторско вече Бранка Станковића у Сутомору”. Приступљено 16. 08. 2015. 
  17. ^ Радио Пожаревац. Златни пастир“ отишао у праве руке”. Приступљено 16. 08. 2015. [мртва веза]
  18. ^ Политика. „Филму „Рестарт“ додељен Бронзани витез у Русији”. Приступљено 14. 08. 2015. 
  19. ^ Инвеститор Инфо. „Бронзани витез за Бранка Станковића”. Архивирано из оригинала на датум 10. 03. 2016. Приступљено 16. 08. 2015. 
  20. ^ „Уручене Годишње награде УНС-а”. Удружење новинара Србије. Приступљено 29. 1. 2020. 
  21. ^ „Фестивалске награде за новинаре РТС-а”. РТС. Приступљено 29. 1. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]