Пређи на садржај

Велики транспорт

С Википедије, слободне енциклопедије
Велики транспорт
Филмски постер
Изворни насловВелики транспорт
Жанрдрама
РежијаВељко Булајић
СценариоДоналд Р. Бојл
Вељко Булајић
Aрсен Диклић
ПродуцентСрђан Илић
Драшко Ређеп
Паул Лихтман
Главне улогеЏејмс Френсискус
Стив Рејлсбек
Роберт Вон
МузикаМиљенко Прохаска
Владимир Краус Рајтерић
СниматељДушан Нинков
МонтажаВесна Лажета
Продуцентска
кућа		Lanterna Editricе САД
Неопланта филм Нови Сад
Година1983.
Трајање134 минута
ЗемљаСФРЈ
Језиксрпскохрватски
енглески

Велики транспорт је југословенски филм из 1983. године који је режирао Вељко Булајић.[1]

Кратак садржај

[уреди | уреди извор]

Истинити догађаји из Другог светског рата када је Главни штаб народноослободилачке војске Војводине одлучио да исцрпљеним бригадама у Босни упути појачање од преко хиљаду младића и девојака, добровољаца, а са њима храну, одећу и санитетски материјал. Тада, у пролеће 1943. године, широком војвођанском равницом, кроз обруче и заседе, преко река и пруга, на пут дуг триста километара, кренула је непрегледна колона названа „велики транспорт“.[2][3]

Партизански конвој креће на пут под заповједништвом Павла Парошког, уз којег је његова дјевојка, учитељица Дуња, док је за медицинску помоћ задужен доктор Емил Ковач. Конвоју се на опасном походу придружују и британски мајор Мајсон те његов везист Дани, који су послани да успоставе везу с партизанима...[1]

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Џејмс Френсискус Џон Мејсон
Стив Рејлсбек Павле Парошки
Роберт Вон Др. Емил Ковач
Едвард Алберт Дени
Џозеф Кампанела Немачки мајор
Хелмут Бергер Пуковник Гласендорф
Велимир Бата Живојиновић Коста
Драгана Варагић Учитељица Дуња
Звонко Лепетић Баћа
Љиљана Благојевић Драгана
Тихомир Арсић Јоцика
Драгомир Фелба Тима
Душан Јанићијевић Командант Милош
Драган Бјелогрлић Бора
Јорданчо Чевревски Немачки заробљеник
Миодраг Лончар
Марија Васиљевић
Јелица Бјели
Олга Војновић
Вања Драх Др. Емил Ковач (глас)
Марко Николић Павле Парошки (глас)
Петер Карстен Немачки мајор (глас)

Продукција

[уреди | уреди извор]

Након две и по године припрема,[4] филм је сниман 71 радни дан, током четири месеца до августа 1982, на 19 локација у Војводини (Моровић, Вишњићево итд.). Утрошено је 45 километара филмске траке, учествовало је 68 глумаца а помоћ је дала и ЈНА. Предвиђено је да филм има верзије на српскохрватском и енглеском, ова друга би била дужа због „увида”, тј контекста дешавања. Речено је да је „Неопланта” финансирала филм са 85 милиона динара, а страни партнери „Инкавент [Инконвент] инкорпорејшн” и „Лантерна едитриче” 1,8 милиона долара. Још пре снимања је било критика због коштања филма, али режисер Булајић је уверавао да су страни партнери обезбедили приказивање у скоро свим земљама света, што је требало донети „20 пута” више средстава него да је филм само југословенски.[5] Филм је коначно завршен 5. јула 1983.[6]

Приказивање

[уреди | уреди извор]

Филм је премијерно приказан у Новом Саду, 8. јула 1983, у „Арени” и „Дому културе”.[7] Премијери је присуствовало доста јавних личности, као и неколико стотина учесника транспорта из 1943[8] Није приказан на Пулском фестивалу: званично зато што је завршен неколико дана након рока за доставу звучне копије филма, а и режисер Булајић је био незадовољан „стањем фестивала”. За септембар је била најављена југословенска и „светска” експлоатација.[6] Филм је ипак приказан на Пулском фестивалу 1984, ван селекције.[9]

Дистрибутери су обавестили „Неопланту” да је до краја године филм видело „милион гледалаца” у земљи.[10] У марту 1984. се извештава да је у Титовој Митровици у једној сали за седам дана филм видело 22.000 гледалаца на више дневних пројекција[11] (ТМ је 1981. имала 52.866 становника).

Рецепција

[уреди | уреди извор]

Верица Петковска у „Борби” сматра да је крајњи ефекат „филм састављен од општих места”; мада је „аутентично сведочанство”, „не израста у аутентично уметничко казивање”.[12]

У новембру 1983. је изабран за југословенског кандидата за „Оскара” (у конкуренцији су били и „Балкан експрес” и „Рдечи буги”).[13]

Институт за филмску уметност у Фиренци је 3. децембра 1983. наградио Булајића Сребрном скулптуром, а награђен је и продуцент „Неопланта”.[14]

Афера

[уреди | уреди извор]

Крајем фебруара 1985, у војвођанској скупштини је постављено делегатско питање о томе шта се догађа у „Неопланти”. Вођено је неколико судских спорова: између режисера Булајића и „Неопланте”, тј. директора Драшка Ређепа око хонорара и трошкова;[15] амерички партнери, компаније „Шервуд” и „Инконвент” су тражили од „Неопланте” повраћај 2,5 милиона долара под образложењем да су сценарио и садржај филма промењени. Истог дана када је постављено питање, 26. фебруара, скупштина је одлучила да се „Неопланти” бесповратно додели 109,6 милиона нових динара за отплату доспелог дуга, а према закључку са затворене седнице Извршног већа од претходног децембра. Истакнуто је како се чињенице око стварног стања овог филма „чувају” од јавности.[16]

Према Ређеповим објашњењима, филм је првобитно, почетком 1982, требало да кошта 60 милиона нових динара. Та средства су увећавана путем кредита и средстава које су одобриле покрајинске власти, дужина снимања је увећавала трошкове, који су нарасли на 180 милиона динара, тј. близу 230 милиона са приспелим каматама. Инострани копродуценти су уложили 2,5 милиона долара, тј. 627,5 милиона динара по курсу из 1985, што даје укупно 857,5 милиона (вредност 2026. око 9 милиона евра[17]). Приход од филма је био − „једва већи од 10 милиона динара!”[18]

Суд у Лос Анђелесу је одлучио да Неопланта плати 3,1 милион долара америчком партнеру због неиспуњеног уговора, а према извештају из јуна 1985, њена имовина је износила 11,5 милиона динара.[19] Стечај је био известан и без америчког дуга, јер су новац потраживали и други повериоци (ЈНА 25 милиона, Новосадска банка осам). Одлука о покретању стечајног поступка је донесена почетком септембра 1985.[20]

Драшко Ређеп је у септембру 1989. ослобођен кривице, а у посебном поступку је вођен претрес против још тројице.[21] Ређеп је пре изрицања пресуде рекао да је „од стране бивше покрајинске врхушке био предодређен да сноси одговорност за дебакл овог политичког филма”.[22]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Велики транспорт”. База ХР кинематографије. Приступљено 17. 1. 2021. 
  2. ^ Veliki transport
  3. ^ „Велики транспорт”. Мој Тв. Приступљено 17. 1. 2021. 
  4. ^ „Греси моји, успеси наши”, Борба 1983-07-16, стр. 12
  5. ^ „'Транспорт' ће се исплатити”, Борба 1982-09-05, стр. 9
  6. ^ а б „Народ у главној улози”, Борба 1983-07-11, стр. 9
  7. ^ „Фреска о једној генерацији”, Борба 1983-07-08, стр. 9
  8. ^ „Кренуо 'Велики транспорт'”, Борба 1983-07-09, стр. 10
  9. ^ „Изабрани филмови за Пулу”, Борба 1984-07-11, стр. 14
  10. ^ „Људи и догађаји - Милион гледалаца 'Транспорта'”, Борба 1984-01-10, стр. 9
  11. ^ „Јуче, данас, сутра - Рекорд 'Великог транспорта'”, Борба 1984-03-07, стр. 8
  12. ^ „Уопштена казивања”, Борба 1983-10-13, стр. 9
  13. ^ „'Велики транспорт' наш кандидат за 'Оскара'”, Борба 1983-11-10, стр. 12
  14. ^ „Награде југословенском филму”, Борба 1983-12-06, стр. 10
  15. ^ „Тужба против Булајића”, Борба 1985-03-19, стр. 7
  16. ^ „Бесповратно покриће дуга”, Борба 1985-02-28, стр. 11
  17. ^ YUD inflacijski kalkulator. nice-tackle.github.io
  18. ^ „Колико стаје филм?”, Борба 1985-03-20, стр. 9
  19. ^ „'Транспорт' без повратка”, Борба 1985-06-29, стр. 13
  20. ^ „'Неопланта' пред стечајем”, Борба 1985-09-04, стр. 8
  21. ^ „Вест по вест - Прескочени прави кривци”, Борба 1989-09-23, стр. 11
  22. ^ „Пресуда данас у подне”, Борба 1989-09-22, стр. 14

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велики_транспорт&oldid=31718453”