Влада Вишњић

владимир вишњић
владимир вишњић
Лични подаци
Датум рођења	12. септембар 1922.
Место рођења	Босански Брод, Краљевина СХС
Датум смрти	11. децембар 1984. (62 год.)
Место смрти	Београд, СР Србија, СФР Југославија
Професија	друштвено-политички радник
Деловање
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; 1941—1945.
Одликовања

Владимир Влада Вишњић (Босански Брод, 12. септембар 1922 — Београд, 11. децембар 1984) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, правник, један од оснивача и генерални директор спољно-трговинског предузећа „Генералекспорт”, познатијег као „Генекс”. Повукао се са те позиције 1972. под притиском чистке либерала у Србији.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 12. септембра 1922. године у Босанском Броду. По завршетку гимназије 1941. године, придружује се Народноослободилачком покрету (НОП). Апсолвирао је на Правном факултету Универзитета у Београду и после ослобођења Југославије посветио се, поред партијског рада, привреди.

У периоду пре него што је учествовао у оснивању реекспортног предузећа „Генекс”, Влада Вишњић налазио се, до 1950. године, на дужности начелника Управе за капиталну изградњу, одакле одлази у Владу НР Србије. Био је помоћник министра за увоз-извоз. Године 1952. у сарадњи са пуковником Управе државне безбедности (УДБ), Ратком Дражевићем, оснива „Генекс”, у којем су се почетку обојица налазила на функцији саветника. Сам Вишњић је за то време примао плату у Влади НР Србије, односно од 1953. године Извршном већу. На позицији првог човека „Генекса” налазио се 20 година.^[1]

Период током 1972. године био је изузетно буран по српске комунисте и у историји је остао познат као чистка либерала у Србији. Пад Марка Никезића и Латинке Перовић испратиле су и смене и повлачења низа руководилаца успешних колектива у Србији. Међу њима се налазио и Вишњић, који је поднео неопозиву оставку на место генералног директора „Генекса” на препоруку тадашњег градоначелника Београда, Бранка Пешића. На месту генералног директора наследио га је Милорад — Мики Савићевић.^[2] Међутим, остао је у предузећу на позицији специјалног саветника Пословодног одбора.

Умро је 11. децембра 1984. године у Београду, убрзо након пензионисања. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Видите још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Како смо смењени: Говоре бивши директори великих колектива у Србији. "Привредни преглед", Београд, 1989. година

[1] RATKO DRAŽEVIĆ: Najpouzdaniji Titov čovek za šverc cigareta

[2] Demokratija je došla preko Geneksovog toaleta: Odbrana srpske spoljne trgovine pred Titom (4) („Недељник”, 7. август 2017)^{[мртва веза]}

[1]

[2]