Германска митологија
Германска митологија се састоји од скупа митова који потичу из традиције германских народа, укључујући нордијску митологију, англосаксонску митологију и континенталну германску митологију.[1][2][3] Митологија је била кључни елемент германског паганизма.
Порекло
[уреди | уреди извор]Како су се германски језици развили из протоиндоевропског језика, германска митологија је на крају развој протоиндоевропске митологије. Археолошки остаци, као што су петроглифи у Скандинавији, сугеришу континуитет у германској митологији барем од нордијског бронзаног доба.[1][2] Џејкоб Грим у својим записима наводи да је митологија уско повезана са религијом, али нзбог недостатка записа не постоје конкретнији докази за те тврдње.[4]
На основу неких реконструкција и налаза у гробницама и да су приносили жртве, веровали у загробни живот и да су обожавали силе природе. Неки наводи представљају њиховог бога, наоружаног секиром, који је био сличан са грчким богом Зевсом и римским Јупитером. Цезар у својим списима наводи да су обожавали Сунце, Месец и ватру и да су имали светилишта, обреде, светковине, празнике и пророчишта. Митолошке приче се не везују за религиозне обреде и обичаје као у источњачким предањима.
Референце
[уреди | уреди извор]Најранији писани извори о германској митологији укључују литературу римских писаца, конкретно Цезара и Тацита. Ово укључује De bello Gallico Јулија Цезара, Geographica од Страбона и Germania од Тацита.[1] Каснији извори на латинском језику о германској митологији укључују Гетицу од Јорданеса, Историју Лангобарда Павла Ђакона, Црквену историју енглеског народа Бедеа, Vita Ansgari од Римберта, Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum Адама од Бремена и Gesta Danorum Сакса Граматикуса.[1]
Народни извори о германској митологији укључују Мерзебуршке чари, песме о Нибелунзима[2] и разна дела староенглеске књижевности, посебно Беовулф.[1] Најважнији извори о германској митологији су, међутим, дела старонордијске књижевности, од којих је већина записана у Исландском комонвелту током средњег века. Од посебног значаја је Поетска Еда.[1]
Археолошки докази, рунски натписи и имена места су такође корисни извори о германској митологији.[1]
Митологија
[уреди | уреди извор]Митови германских народа садрже приче фокусиране на германска божанства и низ других ентитета.
Космологија
[уреди | уреди извор]О почетку и крају света говори Волуспа, прва и најпознатија песма у Поетској Едди. Видовњакиња из Волуспа говори о томе како је свет почео са великим магичним ништавилом званим Гинунгагап, све док Один и његова два брата нису подигли Земљу из мора. Наишли су на стабла Аска и Ембла, које су створили у први људски пар.[1]
Извештаји о Волуспау су у супротности са онима у Вафтруднисмалу и Гримнисмалу. Они кажу да је Один створио свет од тела дива Имира. Один и његова браћа су пак водили порекло од Бурија, којег је створила првобитна крава Ауðумбла. Паралеле са Ауðумблом налазе се у индоиранској религији, што сведочи о древном индоевропском пореклу германске митологије.[1]
Централна тачка у германском космосу је дрво Игдрасил.[3] Германска митологија прориче крај света у надолазећем Рагнароку.[1]
Божанства
[уреди | уреди извор]Одређени број германских богова се помиње у старонордијској књижевности и деле се на Асире и Ванире. Аси су првенствено богови рата и доминирају потоњима, који су богови плодности и богатства.[1]
Главни бог је Один, он се повезује са ратом, сеидром (вештичарством) и мудрошћу. Вероватно су га обожавали пре свега краљеви и племићи, а не обични људи. Тацит у својој Германији повезује Одина са Меркуром јер су и један и други били путници и водичи мртвих. Один је господар Асгарда, пребивалишта богова, које укључује величанствену дворану Валхалу, где су примљени ратници који су погинули херојском смрћу у борби (Еинхерјар) како би их припремили да помогну Одину у надолазећем Рагнароку.[1] Такође, Тацит наводи да Один није свуда врховни бог. Првенствено је био обожаван у области око доње Рајне, док се у Данској највише обожавао Тир.
Одинова жена била је Фригг . Његов популарни син, од јотунн Јорðа, био је Тор, бог чији се атриобути повезују са грмљавином. Он носи појас снаге који га чини дупло јачим и барата чекићем Мјолниром и има кочију коју вуку два јарца и у њој иде у рат против дивова. Тор је ступио у сукоб са јотнар (дивовима) и змијом Јормунгандом. Тор има много паралела у индоевропској митологији. Чини се да су га германски народи много обожавали, посебно ратници и обични људи. Значајан Торов брат је Балдер, бог светлости, сунца и пролећа. Сматра се најречитијим и најмилосрднијим од свих богова. Друге значајне личности у германској митологији су бог преварант Локи; Хејдмал, за кога се у Ригсþули наводи да је био отац три класе мушкараца; и Тир, бог који је повезан са ратом и који је изгубио руку од вука Фенрира, за кога су неки научници на основу лингвистичких доказа предложили да је можда био централно божанство у германском пантеону у ранијим временима.[1]
У староскандинавској литератури, Асир и Ванир су описани као сукобљени. Кроз овај сукоб, одређени богови Ванир, као што су Њор, Фреја и Фрејр, придружују се Асима.[1] Наглашене су сличности између Њорда и Нертуса, германског бога плодности којег Тацит помиње у Германији у 1. веку нове ере.[1] Извори такође помињу бројне друге ентитете, као што је Хел, који надгледа локацију подземља са истим именом.[3]
Легендарна створења
[уреди | уреди извор]Бројна легендарна створења се појављују у германској митологији, као што су дис, филгја, драугр, патуљци, вилењаци,[1] као и јотнар, тролови и змајеви.
Наслеђе
[уреди | уреди извор]Током средњег века, тачније крајем 10. века, германски народи су преобраћени у хришћанство. И након преласка у хришћанство приче о боговима су и даље живеле, док су неке прерађиване од стране хришћана. Проучавање германске митологије остало је важан елемент германске филологије од развоја ове области и тема је саставна компонента паганства, савременог оживљавања германског паганизма. Елементи германске митологије су преживели у модерном германском фолклору.
Види још
[уреди | уреди извор]- Германски паганизам
- Келтска митологија
- словенска митологија
- Нордијска митологија
- Англосаксонска митологија
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Turville-Petre, E. O. G.; Polomé, Edgar Charles. „Germanic Religion And Mythology”. Encyclopædia Britannica Online. Архивирано из оригинала 13. 10. 2020. г. Приступљено 3. 1. 2020.
- ^ а б в Leeming 2005.
- ^ а б в „Teutonic mythology”. World Encyclopedia
. Philip's. 2006. ISBN 9780199546091. Приступљено 3. 1. 2020.
- ^ „Германска митологија” (PDF).
Литература
[уреди | уреди извор]- Leeming, David Adams (2005). „Germanic mythology”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19991-648-1.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Bauschatz, Paul C. (1982). The Well and the Tree: World and Time in Early Germanic Culture. New York: University of Massachusetts Press. ISBN 0783792069.
- Grimm, J. (1882). Teutonic Mythology: Volume 1. Превод: Stallybrass, J. S. (4th изд.). London: George Bell & Sons.
- Hasenfratz, Hans-Peter (2011). Barbarian Rites: The Spiritual World of the Vikings and the Germanic Tribes. New York: Simon and Schuster. ISBN 9781620554487.
- Turville-Petre, Gabriel (1975). Myth and Religion of the North: The Religion of Ancient Scandinavia. New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 9780837174204.
- Wood, Ian N. (2018). „Jonas of Bobbio and the Representation of Germanic Paganism”. Revue belge de Philologie et d'Histoire. 96 (2): 889—906. doi:10.3406/rbph.2018.9215.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
