Рајко Јовановић

рајко јовановић
рајко јовановић
	Рајко Јовановић
Лични подаци
Датум рођења	19. мај 1898.
Место рођења	Ниш, Краљевина Србија
Датум смрти	22. јун 1942. (44 год.)
Место смрти	Мали Јастребац, Србија
Професија	правник
Деловање
Члан КПЈ од	1919.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије

Рајко Јовановић (Ниш, 19. мај 1898 — Мали Јастребац, 22. јун 1942) био је правник, публициста, политичар и учесник Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. маја 1898. године у Нишу. Гимназију је завршио у Београду, а Правни факултет у Поатјеу (Француска), маја 1919. године. Током студија, постао је члан Социјалдемократске партије Француске. По повратку у Краљевину СХС, постао је члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) и секретар рејонског комитета на Чукарици. Учествовао је на Вуковарском конгресу КПЈ 1920. године, где се прикључио комунистичкој фракцији.

Након Обзнане 1921. године и забране рада Комунистичке партије Југославије, учествовао је у формирању илегалних организација КПЈ. Током фракционашких борби, прикључио се групи око Трише Кацлеровића и Моше Пијаде, која је иступала као опозиција Сими Марковићу и тадашњем руководству партије. Заступао је коминтерновску линију и био један од главних партијских идеолога, али без угледа у радничким редовима. Стално је истицао опасност од утицаја српске социјалдемократије и потребу борбе против српског империјализма.

Истакао се као адвокат комуниста ухапшених 1921. године, као и у процесу против Моше Пијаде 1925. године. Учествовао је у стварању Независне радничке партије Југославије 1923, а јула исте године постао је њен обласни скеретар за Србију.

Био је на Првој и Другој земаљској конференцији КПЈ у Бечу 1922. и 1923, Трећој земаљској конфернецији у Београду 1924. и на Трећем конгресу КПЈ у Бечу 1926. године. Више година био је члан Централног комитета КПЈ, а од 1926. и члан Политбироа ЦК КПЈ. Постављен је 1924. на чело Централне синдикалне комисије. Био је члан и секретар Централног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије. На саветовању у Моксви 1928. године, био је смењен са свих функција као фракционаш.

Био је сарадник и уредник више комунистичких листова, од којих су неки „Радничке новине“ (1920-1921), „Слободна реч“ (1921-1922), „Радник“ (1922-1924), „Оковани радник“ (1924), „Наши дани“ (1924), „Истина“ (1925), „Раднички глас“ (1925), „Радничка борба“ (1933) и остали.

Био је ухапшен августа 1929. године и изведен пред Државни суд за заштиту државе. Ускоро је био ослобођен услед недостатка доказа. О својим затворским искуствима објавио је у Загребу 1929. године брошуру „Главњача као систем“ са предговором Мирослава Крлеже.

По одлуци ЦК КПЈ, емигрирао је у Беч 1932, потом у Совјетски Савез, где је боравио једно време на Кавказу. Потом се вратио у Москву и био активан у раду Црвене синдикалне интернационале. У време погоршаних односа КПЈ са Коминтерном, отишао је 1937. у Париз. По повратку у Југославију 1939, био је ухапшен на граници. Спроведен је у логор за комунисте код Билеће, а пуштен крајем 1940, по затварању логора.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. Био је политички комесар Јабланичко-пасјачког партизанског одреда, све до своје погибије 22. јуна 1942. године.

Литература[уреди | уреди извор]

Српски биографски речник (књига четврта), „Матица српска“, Нови Сад 2009. година.