Династија Сја

С Википедије, слободне енциклопедије
Положај Династије Сја
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Династија Сја (кинески: wiktionary: 夏朝 од 2070. п. н. е.1600. п. н. е.,[1] у Кини је прва династија описана у Записима Великог Историчара и неслужбеним Бамбуским аналима, који бележе имена седамнаест краљева у четрнаест генерација које су трајале између 431 и 471 година. Династији су претходили легендарних Три суверена и пет царева, а следила је Династија Шанг.

Према традиционалној хронологији, заснованој на прорачунима Љу Сина, Сја су владали између 2205. и 1766. пре нове ере. Према хронологији заснованој на „тренутном тексту“ Бамбусни анали, они су владали између 1989. и 1558. пре нове ере. Упоређујући исти текст са датумима конјункција пет планета, Дејвид Панкенијер, уз подршку Дејвида Нивисона, предложио је датуме 1953. и 1555. пне.[2][3][4] Пројекат Сја-Шанг-Џоу хронологије, који је наручила кинеска влада 1996. године, закључио је да су Сја постојали између 2070. и 1600. године пре нове ере.

Традиционална становишта[уреди | уреди извор]

Локација династије Сја (у ружичастој боји) у традиционалној кинеској историографији. Због недостатка писаних записа, постојање Сја је доведено у питање.

Династија Сја је описана у класичним текстовима као што су [[Classic of History|Класика историје]] (Шуђинг), Бамбусови анали и Записи великог историчара (Шиђи) Сима Ћен. Према предању, становници Хуасја су били предачки народ Хан Кинеза.[5][6]

Порекло и рани развој[уреди | уреди извор]

Традиционалне историје прате развој Сја до митских Три суверена и пет царева. Према древним кинеским текстовима, пре него што је успостављена династија Сја, битке су биле честе између племена Жутог цара и племена Чи Ју. Записи Великог историчара и Класика обреда кажу да је Ју Велики, оснивач династије Сја, био унук Џуансја, који је био унук Жутог цара. Али постоје и други записи, попут Бан Гуовог, који кажу да је Јуов отац пета генерација потомака Џуансја. Други извори, као што је Шан Хај Ђинг, помињу да је Јуов отац Гун био син Луоминга, који је био син Хуангдија. Сима Ћин је водио порекло династичког Сја од имена феуда додељеног Јуу, који га је користио као своје презиме и име своје државе.[7]

Легендарна историја[уреди | уреди извор]

Према службеној историји, Династија Сја је основана када је Шун абдицирао у корист свог министра Јиа, кога је сматрао савршеним државним службеником. Уместо да власт преда особи коју је сматрао најспособнијом, Ји ју је пренео на свог сина, Ћија, поставивши тако преседан за династијску владавину. Тако је Династија Сја започела период када су државама владале породице и кланови.

Скептична школа ране кинеске историје (јигупај), коју је 1920-их започео Гу Јиеганг, прва је почела сумњати у традиционалну верзију ране историје: “што је више времена пролазило, што је дужи легендарни период кинеске историје... то је рана кинеска историја ближа причама које се преносе с генерације на генерацију, а свака нова јој додаје неке своје елементе”[8] Јун Куен Лијева критика националистичких објашњења за хронологију Три династије се темељи на дихотомији доказа коју пружају археолошки налази насупрот историјских истраживања, што је поготово случај с популарном тезом којом се археолошка Култура Ерлитоу повезује с историјском Династијом Сја. “Како спојити археолошке датуме с историјским датумима је изазов за све хронолошке студије раних цивилизација.”[8]

Према традиционалним кинеским присталицама тезе о Династијском циклусу, током овог периода је кинеска цивилизација развила концепт благонаклоне цивилне власти као и окрутне казне за повреде закона. На темељу тог концепту су се почели развијати кинески закони.

Ђије, последњи владар династије, је према историјским изворима био корумпиран. Свргнуо га је Танг, вођа Шанга, народа с истока.

Археолошки докази[уреди | уреди извор]

Археолози су открили градска налазишта, бронзане предмете и гробове који сугеришу на могуће постојање династије Сја на локацијама које спомињу древни кинески историјски текстови. Још увек трају расправе о томе је ли Култура Ерлитоу била налазиште династије Сја. Радиокаробонско датирање смешта налазиште у период око 2100. до 1800. п. н. е., пружајући тако доказе о држави која је била савременик, а можда чак и идентична с династијом Сја коју спомињу кинески историјски радови.[9] Године 1959. су у налазиште у граду Јанши откопане велике палате које многи стручњаци сматрају седиштем династије Сја. Иако каснији историјски текстови спомињу династију Сја, она сама није оставила никаквих писаних трагова који би потврдили њено постојање нити имена владара. С друге стране, археолошка открића указују на еволуцијски стадијум између касних неолитских култура и типичне кинеске градске цивилизације карактеристичне за Династију Шанг.

Митска супротност Шанга[уреди | уреди извор]

Сара Ален у својој књизи Облик Корњаче: Мит, Уметност и Свемир у Старој Кини, примећује како су многи аспекти династије Сја једноставно супротне од карактеристика династије Шанг. Класични кинески историчари као Сима Ћен су имали приступ само до извора који датирају до Западне Династије Џоу. Имплицирани дуализам Шанга и Сја, по мишљењу Ален, сугерише да Шанг представља ватру и сунце, птице и исток, док Сја представља запад и воду. Развитак митске династије Сја, тврди Аллен, је био нужан чин династије Џоу у сврху оправдања освајања Шанга, односно тврдње како су Шанг претходно на исти начин свргнули династију Сја.

Списак владара династије Сја[уреди | уреди извор]

Кинески: 夏朝 (Xià cháo).

На власти од око 2237. п. н. е. до око 1766. п. н. е.

Име Период владавине1 Напомена
Ји
禹 (Yǔ)
2237-2227. п. н. е. Познат и као: Велики Ји (大禹, Dà Yǔ)
Ћи
启 (Qǐ)
2227-2188. п. н. е. Јиов син; успостављање наследне титуле по мушкој линији
Таи Канг
太康 (Tài Kāng)
2188-2159. п. н. е.
Џунг Канг
仲康 (Zhòng Kāng)
2159-2146 п. н. е.
Сјанг
相 (Xiāng)
2146-2079 п. н. е.
Шао Канг
少康 (Shào Kāng)
2079-2057 п. н. е.
Џу
予 (Zhù)
2057-2040 п. н. е.
Хуаи
槐 (Huái)
2040-2014 п. н. е.
Манг
芒 (Máng)
2014-1996 п. н. е.
Сје
泄 (Xiè)
1996-1980 п. н. е.
Бу Ђијанг
不降 (Bù Jiàng)
1980-1921 п. н. е.
Ђијунг
扃 (Jiōng)
1921-1900 п. н. е.
Ђин
廑 (Jǐn)
1900-1879 п. н. е.
Кунг Ђија
孔甲 (Kǒng Jiǎ)
1879-1848 п. н. е.
Гао
皋 (Gāo)
1848-1837 п. н. е.
Фа
发 (Fā)
1837-1818 п. н. е.
Ђије
桀 (Jié)
1818-1766 п. н. е. Познат и као: Ли Гуи (履癸, Lǚ Guǐ)
1. За први тачан датум у кинеској историји узима се 841. година пре нове ере. Сви датуми пре тога предмет су научних расправа. Датуми у овим табелама написани су према Пројекту за хронологију династија Сја, Шанг и Џоу који је под покровитељством владе НР Кине.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ LexisNexisÅ Academic
  2. ^ Pankenier (1981–1982), стр. 23.
  3. ^ Pankenier (1983–1985), стр. 180.
  4. ^ Nivison (2018), стр. 165.
  5. ^ Cioffi-Revilla, Claudio; Lai, David (1995). „War and Politics in Ancient China, 2700 BC to 722 BC”. The Journal of Conflict Resolution. 39 (3): 471—472. S2CID 156043981. doi:10.1177/0022002795039003004. 
  6. ^ Lung, Rachel (2011), Interpreters in early imperial China, Amsterdam: John Benjamins Publishing Company, стр. 5, ISBN 978-90-272-2444-6 
  7. ^ „史記 : 本紀 : 夏本紀 - 中國哲學書電子化計劃”. ctext.org (на језику: кинески). Приступљено 2022-07-21. 
  8. ^ а б Building the Chronology of Early Chinese History. Journal article by Yun Kuen Lee; Asian Perspectives: the Journal of Archaeology for Asia and the Pacific, Vol. 41, 2002
  9. ^ Fairbank 1992, стр. 35.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]