Диоклејски црквени сабор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вукан Немањић на дечанском живопису

Диоклејски црквени сабор је локални сабор римокатоличке цркве на тлу Дукље, у вријеме Вукана Немањића.

Властољубиви Вукан Немањић се прогласио краљем Далмације и Диоклеје, у инат свом брату који је постао српски краљ. Вукан се обратио папи с молбом за признање његовог краљевског звања и достојанства. Римско свјештенство је искористило раздор међу браћом да оствари своје циљеве. Пошло им је за руком да Вукана начине савезником. Папа Иноћентије III искористио је Вуканово расположење и његово писмено обраћање. Он је одлучио да му 1199. године пошаље своје легате, Јована капелана и ипођакона Симеона, с инструкцијама шта све треба да исправе и да посију сјеме католицизма. Папа је писао писма Вукану и његовом брату и њиховим женама и свом нижем свјештенству српске цркве, у којима — намећући им жељу да се прикључе римској цркви, препоручује да благонаклоно приме његове легате као њега самога. У писму се правда да се он као Христов намјесник не може свуда сам појављивати. У закључку препоручује свима да без поговора прихвате све што установе и одлуче његови легати.

Легати су зато сазвали локални Диоклејски (близу Диоклеје) црквени сабор на којем је учествовао и Вукан. На сабору није било противљења приједлозима легата. Донешено је 14 одлука. Осма одлука наређује свјештенослужитељима да се брију и стришу тјеме, а 14. забрањује рукополагање неких људи за свјештенике прије него што напуне 30 година живота. Под актима Диоклејског сабора потписани су сљедеће владике: Јован, папски капелан, Симеон, папски ипођакон, Јован, надвладика диоклејски и барски, Доминик, протопрезвитер албански, Петар, владика скадарски, Јован, владика пулатски, Петар, владика дривастски, Доминик, владика шаски, Наталије владика улцињски, Теодор, владика сардски или сапски (Sarleanen).

Послије сабора легати су отишли. Вукан је по њима послао писмо папи, захваљујући им се због легата, извјештавао је да је на одржаном сабору све до танчина размотрено. Латинство је у Албанији коначно устоличено, православље је понижено и усмјерено ка потпуном искорјењивању. Српско свјештенство се није благонаклоно односило према неким новим одредбама Диоклејског сабора, које се нису поклапале с њиховим обичајима. Вукан је схватио да се његово отпадништво није допало народу који је био приврженији његовом брату. Посљедњег је подржавао и Свети Сава. Свети Сава обнавља православље, које је латинско свјештенство настојало да сасвим искоријени. Латинско свјештенство има успјеха само у приобаљу, захваљујући крсташима и Млечанима. Патријарх је одредио Сави на управу ова владичанства: скадарско, љешко, дукљанско, барско и пулатско, у којима су били православни Срби. Сава је та владичанства објединио у једно, Зетско владичанство.[1]

Референце[уреди]

  1. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 517. - 521. Београд: Службени гласник.