Улцињ

Улцињ
Улцињ;
	Улцињ - поглед са тврђаве
	Грб
Административни подаци
Држава	Црна Гора
Општина	Улцињ
Становништво
— (2011)	10.707
Географске карактеристике
Координате	41° 55′ 28″ С; 19° 12′ 25″ И / 41.92443° С; 19.20685° ИКоординате: 41° 55′ 28″ С; 19° 12′ 25″ И / 41.92443° С; 19.20685° И
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
	Улцињ Улцињ на мапи Црне Горе
Остали подаци
Поштански број	85360; 85361; 85362
Позивни број	030
Регистарска ознака	UL

Улцињ (алб. Ulqin или Ulqini, итал. Dulcigno) је градско насеље у општини Улцињ, у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 10.707 становника (према попису из 2003. било је 10.828 становника).

Етимологија[уреди | уреди извор]

Према једној теорији, Улцињ се прво звао Колхинон, по грчким колонистима из Колхиде, који су га основали. Римљани су га звали Kolhinium. ^[1] Од тога Кол-хинијума касније настаје Ул-цињ. О имену Улцињ је писано у никшићким новинама „Невесиње“ из 1899. године, број 21. „Мајков. Ђ. Даничић, који је превео Мајкова, не употребљава ни Уњин ни Улцињ, него Оцињ, који и одговара старосрпском Лицин, јер се српско Л претворило у О. Прва имена мора да долазе од итал. Dulcigno. По цијелом приморју не чује се друкчије него Оцињ." Иларион Руварац у „Монтенегрини“ из 1899. г. на 72. страни помиње Оцињ и Бар. ^[2] Каплан Буровић наводи податак да су Колхи основали Улцињ, а живјели су на тлу данашње Свете Горе. ^[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Српска православна црква Светог Николе у Улцињу

Гроб поморског капетана и управитеља Улцињске луке Илије М. Миаиловића у Улцињу

Гроб Шута Спахића Дрекаловића у Улцињу

Почетком 7. вијека, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Улцињ, опустошена је од стране Авара и Словена, а домађе романизовано становништво се највећим дијелом повукло у приморске области. Иако је у то вријеме пострадао, Улцињ није сасвим запустио, већ се током 8. и 9. вијека постепено обнављао.^[4]^[5]

Почетком 10. вијека, Улцињ је још увијек био изван домашаја византијске Драчке теме, која је према сјеверу допирала само до града Љеша, али већ средином истога вијека, у вријеме настанка историографског списа De administrando imperio, Драчка тема је на сјеверу поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар, на граници према кнежевини Дукљи.^[6]

Почетком 11. вијека, у вријеме јачања византијске власти током позних година владавине цара Василија II (ум. 1025), Улцињ се и даље налазио у саставу Драчке теме, све до устанка под дукљанским кнезом Стефаном Војиславом око 1035. године, чиме је започет процес потискивања византијске власти према југу.^[7]

Крајем 12. вијека, Улцињ је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. вијека, када је потпао под власт државе Балшића.^[8]

Ослобођењем Улциња од турске власти и оснивањем школе, родитељи муслиманске дјеце су гувернеру војводи Сими Поповићу рекли да више неће слати дјецу у црногорску школу, јер се у њој посрбљују, учећи српски језик. Добили су допуштење да њихова дјеца не морају ићи у школу. Касније Улцињ напушта око 200 муслиманских порордица, а досељава око 150 црногорских.^[9]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Улцињ живи 7.810 пунољетних становника, а просјечна старост становништва износи 35,1 година (34,4 код мушкараца и 35,8 код жена). У насељу има 2.916 домаћинстава, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,67.

Становништво у овом насељу веома је хетерогено.

График промене броја становника током 20. вијека

Демографија^[10]
Година	Становника




1948.	4.385
1953.	4.919
1961.	5.705
1971.	7.459
1981.	9.140
1991.	11.144	10.025
2003.	12.827	10.828
2011.		10.707

Национални састав према попису из 2003.^[11]‍

Албанци	6.658	61,48%
Црногорци	1.868	17,25%
Срби	1.168	10,78%
Муслимани	436	4,02%
Бошњаци	262	2,41%
Роми	115	1,06%
Хрвати	48	0,44%
Југословени	13	0,12%
Мађари	12	0,11%
непознато	31	0,28%

Национални састав према попису из 2011.‍

Албанци	6.520	60,89%
Црногорци	1.828	17,07%
Срби	915	8,55%
Муслимани	541	5,05%
Бошњаци	241	2,25%
Роми	155	1,45%
неизјашњени	217	2,03%

Становништво према полу и старости^[12]


	м	ж
?	13	17
80+	70	80
75—79	94	146
70—74	159	195
65—69	222	246
60—64	267	250
55—59	251	248
50—54	349	363
45—49	417	395
40—44	356	395
35—39	335	355
30—34	335	352
25—29	357	370
20—24	425	392
15—19	486	448
10—14	459	422
5—9	411	417
0—4	382	349
Просек :	352	112

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2003.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2003.
Број домаћинстава	960	1.056	1.280	1.690	2.294	2.892	3.153

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2003.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	2.916	370	484	441	680	510	263	112	25	16	15

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	4.136	1.367	2.615	103	34	17
Женски	4.252	900	2.666	568	95	23
УКУПНО	8.388	2.267	5.281	671	129	40

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	1.825	37	5	93	88
Женски	1.000	5	0	17	34
УКУПНО	2.825	42	5	110	122
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	80	94	227	413	164
Женски	14	11	220	186	26
УКУПНО	94	105	447	599	190
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	16	31	206	77	43
Женски	17	18	90	148	74
УКУПНО	33	49	296	225	117
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	71	0	0	180
Женски	30	0	2	108
УКУПНО	101	0	2	288

Познате личности[уреди | уреди извор]

Ђурађ II Страцимировић Балшић, владар средњовековне Зете.
Шабетај Цви, рабин и оснивач јеврејске шабетијанске секте, умро у Улцињу 1676. године
Каплан Буровић, српски књижевник и албанолог

Галерија[уреди | уреди извор]

Стари дио Улциња

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 15., 25. Ниш: Штампарија Викторија.
^ Руварац, Иларион (1899). Монтенегринa, pp. 72.
^ INTERVJU: Kaplan Burović - Mnogi su hteli da me likvidiraju zato što sam otkrio istinu! (04.03.2018), 2. сат, 21. минута, након 30. секунде.
^ Ковачевић 1967, стр. 279–444.
^ Ковачевић 1981, стр. 109-124.
^ Ферјанчић 1959, стр. 34.
^ Ћирковић 1981, стр. 180–196.
^ Ћирковић 1970, стр. 3–93.
^ Аполонович Ровински, Павел (2004). Студије о Црној Гори. Подгорица: ЦИД. стр. VII.
^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.
^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.

Литература[уреди | уреди извор]

Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133.
Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275.
Божић, Иван (1970). „Владавина Црнојевића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 277—370.
Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
Ћирковић, Сима (1970). „Зета у држави Немањића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—93.
Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Буровић, Каплан (2014). Скадар, pp. 15., 25. Ниш: Штампарија Викторија.

[2] Руварац, Иларион (1899). Монтенегринa, pp. 72.

[3] INTERVJU: Kaplan Burović - Mnogi su hteli da me likvidiraju zato što sam otkrio istinu! (04.03.2018), 2. сат, 21. минута, након 30. секунде.

[FOOTNOTEКовачевић1967279–444-4] Ковачевић 1967, стр. 279–444.

[FOOTNOTEКовачевић1981109-124-5] Ковачевић 1981, стр. 109-124.

[FOOTNOTEФерјанчић195934-6] Ферјанчић 1959, стр. 34.

[FOOTNOTEЋирковић1981180–196-7] Ћирковић 1981, стр. 180–196.

[FOOTNOTEЋирковић19703–93-8] Ћирковић 1970, стр. 3–93.

[9] Аполонович Ровински, Павел (2004). Студије о Црној Гори. Подгорица: ЦИД. стр. VII.

[10] Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.

[11] Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0.

[12] Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

Нормативна контрола
Опште	VIAF 1 WorldCat
Народне библиотеке	Француска (подаци) Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остало	SUDOC (Француска) 1