Друга књига Самуилова

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Друга књига о Самуилу или Друга књига Самуилова једна је од књига Старога завета која припада деутерономистичкој историји. Скраћеница за ову књигу је: 2 Сам.

Књижевни састав[уреди]

Друга књига о Самуилу, заједно са Првом књигом о Самуилу, описује историју Израела од последњег судије Самуила до краља Давида. Обе књиге о Самуилу у хебрејској библији чиниле су једно дело. У Септуагинти и Вулгати наводе се као Прва и Друга књига о Краљевима, док се Прва и Друга књига о Краљевима наводе као Трећа и Четврта књига о Краљевима.

Историја и време настанка[уреди]

Због погрешног тумачења текста Прве књиге летописа (1 Лет 29,29) настаје предање да их је написао Самуил, па је и у њихов наслов касније стављено Самуилово име. Али књиге не потичу од Самуила нити је он централна личност у њима. Само први део прве књиге говори о њему. Друга књига о Самуилу покрива раздобље од Саулове смрти у битци са Филистејцима код Гилбое око 1010. године п.н.е. па све до смрти краља Давида око 970.године п.н.е. Стручњаци сматрају да је књиге о Самуилу настала из извора који потичу из различитих периода. Један од њих, старији, требао би да потиче из Саломоновог доба (970. - 931.г.). У њему се оснивање краљевства оцењује као Божји благослов. Самуил је мање истакнут; он је више скромни пророк него вођа народа. Саул је племенит, али несрећан, а Давид је прави јунак, али има и људских слабости. Друга књига Самуилова настала је углавном на темељу тога извора. Млађи извор потиче негде из последњих деценија краљевине (750. – 650.)

Садржај[уреди]

Друга књига Самуилова почиње смрћу краља Саула (2Сам 1,1). Давид исказује своје поштовање према покојницима, Саулу и његовом сину Јонатану. Тугује за њима у својој тужаљки (2Сам 1,19-27). Након тога Давид је посвећен за краља у Хеброну од стране Јудејаца, а северна племена му супростављају Ишбала, Сауловог потомка, који је пребегао у Трансјорданију. Међутим убиство Ишбала омогућило је уједињење и Давид је поновно помазан за краља у Хеброну и признат за краља читавог Израела. Заувек је одбио Филистејце победом у рату. Премешта средиште краљевства у Јерусалим и са великим слављем доноси Заветни ковчег у Јерусалим. Давид добија велико обећање што га је Бог дао по пророку Натану. Натан наговештава долазак Месија који ће бити Давидов потомак (2Сам 7). Од деветог поглавља почиње дуга прича која ће се завршити тек на почетку Књиге о Краљевима (1Кр 1-2). То је историја о Давидовој породици, о борбама за наследство на претолу коју је написао неки очевидац у првој половини Самуилове владавине. Такође се спомиње освајање Трансјорданије и ширење утицаја на Арамејце и јужну Сирију. Давид је био краљ Израела и Јудеје, а те две државе су се често међусобно супростављале једа другој; Абшаломову побуну подржавала су племена са севера (Израел), а након тога Абшалома Бењаминовац Шеба је хтео да подигне народ Израела да се „врати у своје шаторе“. Те побуне дају нам да наслутимо расцеп Давидовог краљевства. Приповедање је прекинуто у 2Сам 21 – 24 где су скупљени делови различитог порекла о Давидовој владавини.

Верска порука[уреди]

Друга књига о Самуилу излаже прилике и потешкоће краљевства Божјега на земљи. Идеал је постигнут тек у време Давида: ово је успеху претходио Саулов неуспех, а после њега следиле су све неверности краљевине које ће изазвати Божју осуду и бити пропаст народу.

Утицај на Нови завет[уреди]

Почевши од Натановог пророчанства месијанска нада се потхрањивала обећањима која су дана кући Давидовоj. Нови завет се на то позива три пута: Дј 2,30; 2 Кор 6,18; Хеб 1,5. Исус је потомак Давидов и назив „син Давидов“ што му га народ даје признање је његових месијанских обележја.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Biblija, Stari i Novi Zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1997.
  • Jeruzalemska Biblija, Stari i Novi zavjet s uvodima i bilješkama iz „La Bible de Jérusalem“, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2004.
  • Biblijski leksikon, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1972.