Жан Огист Доминик Енгр

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Жан Огист Доминик Енгр
Jean-Auguste-Dominique Ingres.jpg
Енгр око 1855.[1]
Датум рођења(1780-08-29)29. август 1780.
Место рођењаМонтобан
Датум смрти14. јануар 1867.(1867-01-14) (86 год.)
Место смртиПариз
Аутопортрет, 1804. године, Музеј Конде, Шантији
Турско купатило, 1863. године, Лувр
Велика одалиска, 1814. године, Лувр
Јованка Орлеанка на крунисању краља Шарла VII, у катедрали у Ремсу 1854. Лувр

Жан Огист Доминик Енгр (франц. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. август 178014. јануар 1867) био је француски сликар неокласицизма. Иако је тежио да постане сликар историјских догађаја у традицији Николе Пусена и Жака Луја Давида, његови портрети су признати као његова највећа заоставштина историји уметности. Нарочито се истичу они у техникама цртежа, због виталности и скоро фотографске прецизности линије.

Биографски подаци[уреди]

Рођен је 29. августа 1780. године у Монтобану и већ у младости је дошао у додир са уметношћу. Његов отац је био свестрани уметник (скулптор, штукатер, сликар минијатуриста),[2] и учио ге је сликарству и свирању на виолини.[3] 1791. године је свога сина послао на академију у Тулуз.

У августу 1796. године путовао је у Париз и ту је нашао место у атељеу Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу. 1801. године је добио награду "Prix de Rome" која је студентима била препорука за добијање стипендије за студије на академијама. Добио је четворогодишњу стипендију и боравак на Француској академији у вили Медичи у Риму коју је отишао 1806. године.

У Риму је студирао и копирао старе мајсторе и зарађивао портретирањем гувернера и других личности. Године 1813. оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле са којом је дуго имао успешан и примеран брак.

После 1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор на Школи лепих уметности у Паризу. Када је после отишао у Рим постао је тамо професор и директор Париске школе. Године 1841. поново се враћа у Париз.

Године 1849. умрла је његова жена и он је ожалошћен кренуо на путовања. Као седамдесетгодишњи је поново виталан и жени се по други пут. За париску Светску изложбу 1855. године ће бити велики простор посвећен за ретроспективу његових дела и дела Ежен Делакроа који је са њим био значајан представник непомирљивих праваца у уметности класицизма и романтизма чија су се дела током времена све више удаљавала од себе и постајала све различитија како у схватањима уметности тако и по самом изгледу. Као осамдесетогодишњак још увек је виталан и активан и постаје ректор у Школи лепих уметности у Паризу. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе је оставио више од 4.000 цртежа.

Дело и карактеристике[уреди]

Енгреова дела нису била дуго времена цењена и поштована. У почетку је сликао у псеудо- класицистичком стилу Жак Луја Давида а касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Последњих се година враћа античким узорима и црпи из етрурског сликарства, слика водених боја које он са великом умешношћу и прецизношћу изводи.

Цртежу и модулацији Енгр посвећује већу пажњу него боји. Тако се јавља велики раскорак између његових дела и дела Ежен Делакроа који користи већ скоро импресионистичку палету. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима.

Нека од његових најпознатијих дела[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Fine Arts Museums of San Francisco. Приступљено 15 December 2018.
  2. ^ Parker 1926.
  3. ^ Arikha 1986, p. 103.

Литература[уреди]

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija slikarstva, Nolit, Beograd 1973.
  • Arikha, Avigdor J.A.D. Ingres: Fifty Life Drawings from the Musée Ingres at Montauban. Houston: The Museum of Fine Arts. 1986. ISBN 978-0-89090-036-9.
  • Barousse, Pierre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, and Michael Kauffmann Ingres, Drawings from the Musée Ingres at Montauban and Other Collections: Arts Council of Great Britain; [Victoria and Albert Museum shown first]. [London]: Arts Council of Great Britain. 1979. ISBN 978-0-7287-0204-2.
  • Betzer, Sarah E., & Ingres, J.-A.-D. Ingres and the Studio: Women, Painting, History. University Park, Pa: Pennsylvania State University Press. 2012. ISBN 9780271048758.
  • Canaday, John (1969). The Lives of the Painters: Volume 3. New York: W.W. Norton and Company Inc. OCLC 34554848
  • Clark, Kenneth The Romantic Rebellion: Romantic versus Classic Art. London [u.a.]: Murray [u.a.]. 1976. ISBN 978-0-7195-2857-6.
  • Clay, Jean Romanticism. New York: Vendome. 1981. ISBN 978-0-86565-012-1.
  • Cohn, Marjorie B.; Siegfried, Susan L. (1980). Works by J.-A.-D. Ingres in the Collection of the Fogg Art Museum. Cambridge, Mass.: Fogg Art Museum, Harvard Univ. OCLC 6762670
  • Condon, Patricia. "Ingres, Jean-Auguste-Dominique." Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web.
  • Condon, Patricia; Cohn, Marjorie B.; Mongan, Agnes In Pursuit of Perfection: The Art of J.-A.-D. Ingres. Louisville: The J. B. Speed Art Museum. 1983. ISBN 978-0-9612276-0-9.
  • Delaborde, Henri (1870). Ingres, sa vie, ses travaux, sa doctrine: D'apres les notes manuscrites et les lettres du maitre. Paris: H. Plon OCLC 23402108
  • Fleckner, Uwe (2007). Jean-August-Dominique Ingres (на језику: French). H.F. Ullmann. ISBN 978-3-8331-3733-4. 
  • Gaudibert, Pierre (1970). Ingres. Paris: Flammarion. OCLC 741434100. 
  • Gowing, Lawrence Paintings in the Louvre. New York: Stewart, Tabori & Chang. 1987. ISBN 978-1-55670-007-1.
  • Grimme, Karin H. Jean-Auguste-Dominique Ingres, 1780–1867. Hong Kong: Taschen. 2006. ISBN 978-3-8228-5314-6.
  • Guégan, Stéphane; Pomaréde, Vincent; Prat, Louis-Antoine Théodore Chassériau, 1819–1856: The Unknown Romantic. New Haven and London: Yale University Press. 2002. ISBN 978-1-58839-067-7.
  • Jover, Manuel (2005). Ingres (на језику: French). Paris: Terrail/Édigroup. ISBN 978-2-87939-287-5. 
  • Mongan, Agnes; Naef, Dr. Hans (1967). Ingres Centennial Exhibition 1867–1967: Drawings, Watercolors, and Oil Sketches from American Collections. Greenwich, Conn.: Distributed by New York Graphic Society. OCLC 170576
  • Parker, Robert Allerton (March 1926). "Ingres: The Apostle of Draughtsmanship". International Studio 83 (346): 24–32.
  • Prat, Louis-Antoine Ingres. Milan: 5 Continents. 2004. ISBN 978-88-7439-099-1.
  • Radius, Emilio (1968). L'opera completa di Ingres. Milan: Rizzoli. OCLC 58818848
  • Ribeiro, Aileen Ingres in Fashion: Representations of Dress and Appearance in Ingres's Images of Women. New Haven and London: Yale University Press. 1999. ISBN 978-0-300-07927-2.
  • Rosenblum, Robert Jean-Auguste-Dominique Ingres. London: Thames and Hudson. 1985. ISBN 978-0-500-09045-9.
  • Schneider, Pierre (June 1969). "Through the Louvre with Barnett Newman". ARTnews. pp. 34–72.
  • Schwartz, Sanford (13 July 2006). "Ingres vs. Ingres". The New York Review of Books 53 (12): 4–6.
  • Siegfried, S. L., & Rifkin, A. Fingering Ingres. Oxford: Blackwell. 2001. ISBN 978-0-631-22526-3.
  • Tinterow, Gary; Conisbee, Philip; Naef, Hans Portraits by Ingres: Image of an Epoch. New York: Harry N. Abrams, Inc. 1999. ISBN 978-0-8109-6536-2.
  • Turner, J. From Monet to Cézanne: Late 19th-century French Artists. Grove Art. New York: St Martin's Press. 2000. ISBN 978-0-312-22971-9.
  • French painting 1774–1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The Metropolitan Museum of Art; The Detroit Institute of Arts. 1975.  (see index)

Спољашње везе[уреди]