Жан Огист Доминик Енгр

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Жан Огист Доминик Енгр
Ingres, Self-portrait.jpg
Датум рођења (1780-08-29)29. август 1780.
Место рођења Монтобан
Датум смрти 14. јануар 1867.(1867-01-14) (86 год.)
Место смрти Париз
Аутопортрет, 1804. године, Музеј Конде, Шантији
Турско купатило, 1863. године, Лувр
Велика одалиска, 1814. године, Лувр
Јованка Орлеанка на крунисању краља Шарла VII, у катедрали у Ремсу 1854. Лувр

Жан Огист Доминик Енгр (франц. Jean Auguste Dominique Ingres; 29. август 178014. јануар 1867) био је француски сликар неокласицизма. Иако је тежио да постане сликар историјских догађаја у традицији Николе Пусена и Жака Луја Давида, његови портрети су признати као његова највећа заоставштина историји уметности. Нарочито се истичу они у техникама цртежа, због виталности и скоро фотографске прецизности линије.

Биографски подаци[уреди]

Рођен је 29. августа 1780. године у Монтобану и већ у младости је дошао у додир са уметношћу. Његов отац је био свестрани уметник (скулптор, штукатер, сликар минијатуриста), и учио ге је сликарству и свирању на виолини. 1791. године је свога сина послао на академију у Тулуз.

У августу 1796. године путовао је у Париз и ту је нашао место у атељеу Жак Луј Давида и био је у класи Школе лепих уметности у Паризу. 1801. године је добио награду "Prix de Rome" која је студентима била препорука за добијање стипендије за студије на академијама. Добио је четворогодишњу стипендију и боравак на Француској академији у вили Медичи у Риму коју је отишао 1806. године.

У Риму је студирао и копирао старе мајсторе и зарађивао портретирањем гувернера и других личности. Године 1813. оженио се својом пријатељицом Мадленом Хапеле са којом је дуго имао успешан и примеран брак.

После 1824. године Енгр је доживео успех и основао је атеље у Паризу где су се школовали многи који су код њега долазили да уче а добијао је и све већи број сликарских задатака, а постао је и професор на Школи лепих уметности у Паризу. Када је после отишао у Рим постао је тамо професор и директор Париске школе. Године 1841. поново се враћа у Париз.

Године 1849. умрла је његова жена и он је ожалошћен кренуо на путовања. Као седамдесетгодишњи је поново виталан и жени се по други пут. За париску Светску изложбу 1855. године ће бити велики простор посвећен за ретроспективу његових дела и дела Ежен Делакроа који је са њим био значајан представник непомирљивих праваца у уметности класицизма и романтизма чија су се дела током времена све више удаљавала од себе и постајала све различитија како у схватањима уметности тако и по самом изгледу. Као осамдесетогодишњак још увек је виталан и активан и постаје ректор у Школи лепих уметности у Паризу. Умро је у Паризу 1867. године и иза себе је оставио више од 4.000 цртежа.

Дело и карактеристике[уреди]

Енгреова дела нису била дуго времена цењена и поштована. У почетку је сликао у псеудо- класицистичком стилу Жак Луја Давида а касније сасвим према делу Рафаел Сантија. Последњих се година враћа античким узорима и црпи из етрурског сликарства, слика водених боја које он са великом умешношћу и прецизношћу изводи.

Цртежу и модулацији Енгр посвећује већу пажњу него боји. Тако се јавља велики раскорак између његових дела и дела Ежен Делакроа који користи већ скоро импресионистичку палету. Енгр је гајио један строги стил класицизма у коме се ослањао на античке узоре и карактерише се прецизним линијама и обрисима.

Нека од његових најпознатијих дела[уреди]

Литература[уреди]

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija slikarstva, Nolit, Beograd 1973.
  • de Wikipedia

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]