Живојин Павловић (комуниста)

С Википедије, слободне енциклопедије
Живојин Павловић
Лични подаци
НадимакЖдребе
Датум рођења(1898-01-13)13. јануар 1898.
Место рођењаМушвете, код Чајетине, Краљевина Србија
Датум смрти28. новембар 1941.(1941-11-28) (43 год.)
Место смртиУжице, Ужичка република, Србија под немачком окупацијом[а]

Живојин Жика Павловић (Мушвете, код Чајетине, 13. јануар 1898 — Ужице, 28. новембар 1941) био је југословенски комуниста и новинар који је писао о великим чисткама у Совјетском Савезу.

Био је члан Централног комитета Комунистичке партије Југославије[1] и близак сарадник генералног секретара КПЈ Милана Горкића, стрељаног у Москви током Стаљинове чистке. Радио је у својству секретара партије за целу емиграцију, уредника и издавача листа „Против Главњаче” и секретара Патроната Црвене помоћи у Паризу, издавача и администратора партијског органа „Пролетер”, Радничке библиотеке и власник/администратор партијске књижаре.[2]

Објавио је око триста чланака у бројним (про)комунистичким и синдикалним листовима у земљи и иностранству. Један је од првих критичара тоталитарног стаљинистичког система, у тадашњој Европи и свету уопште.[3] Његово најважније дело је „Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора”.[3] Стрељали су га комунисти током Ужичке републике 1941. године. Једини сачувани примерак Павловићеве књиге пронађен је тек шездесет година касније.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Живојин Павловић је рођен 13. јануара 1898. године у златиборском селу Мушвете, општина Чајетина. До 1920. године живи у Ужицу, где је завршио гимназију. Био је добровољац у Првом светском рату.[3]

Партијски рад у земљи[уреди | уреди извор]

Павловић је био члан СКОЈ и КПЈ од оснивања 1919. године.[5] 1920. године уписује студије права у Београду. Од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од тадашњег вође КПЈ Симе Марковића. Павловић је био окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао у Совјетски Савез. Враћа се наредне године и постаје дописник „Правде” из Македоније.[5]

Емиграција у Паризу[уреди | уреди извор]

Павловић је 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година. Завршио је Правни факултет у Паризу, где је упознао велики број интелектуалаца тога времена.[3]

У Паризу, где се налазило седиште КПЈ, пише и уређује партијске и синдикалне новине, покреће и издаје политичке листове. Био је издавач и уредник главног органа КПЈ „Пролетера”, часописа „Класна борба” и листа „Против Главњаче”.

У Паризу је водио партијску књижару „Хоризонти”, где су се окупљали комунисти старог континента. Примљен је у чланство КП Француске.[3] Постаје секретар КПЈ за целу емиграцију. Прикупљао је „црвену помоћ”, окупљао емиграцију и помагао одлазак југословенских бораца у Шпанију.[3]

Био је близак сарадник генералног секретара КПЈ Милана Горкића и члан његовог руководства. Након хапшења и стрељања Горкића током Велике чистке у Москви 1937. године, и Титовог преузимања партије, Живојин Павловић пада у немилост.

2. маја 1939. године Тито пише делегату КПЈ при Коминтерни Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије.[5] Искључење под разним оптужбама је неретко повлачило и физичку ликвидацију. 1940. се вратио у Београд и запослио у ондашњем Централном пресбироу (пандан Министарства информисања).[3] Павловић је све више изолован, и отказани су му послови које је до тада радио.[2]

Критика Стаљинових чистки[уреди | уреди извор]

Павловић је крајем 1940. године у Београду самостално објавио књигу „Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора”, у издању аутора. Књига говори о Стаљиновим чисткама крајем 1930—их година у Совјетском Савезу, у којима су нестали многи његови пријатељи, као што је и Милан Горкић.


Кованица „совјетски термидор” указује на терминолошку повезаност са Француском револуцијом, и контрареволуционарни преокрет који се одиграо под Стаљином.[6] Књига је „одмах забрањена и још у штампарији заплењена”.

Захваљујући уговору о сарадњи између Стаљинове владе и владе Краљевине Југославије и свежег дипломатског признавања СССР од стране Краљевине Југославије, апарат КПЈ је успео да од владе Цветковић-Мачек издејствује забрану те Павловићеве књиге и највећи део њеног тиража запленила је полиција већ у штампарији, а потом и уништила.[1] Павловић је успео „извући десетак примерака”, а један од њих поклонио је свом куму Љубиши Ђенићу, библиотекару у Чајетини.[4]

У „Комунисту”, органу КПЈ, књига је дочекана на нож непотписаног критичара као „збирка провокација и клевета против наше Партије, Коминтерне и СКП(б), Совјетске владе и друга Стаљина”. Годинама касније је Милован Ђилас признао да је управо он написао цитирану критику.[3]

Мучење и стрељање у Ужицу[уреди | уреди извор]

Павловића су током Ужичке републике у јесен 1941. године ухватили, заточили и најтежим мукама мучили партизани. Његово хватање и потоњу ликвидацију је организовао Слободан Пенезић Крцун.[7]

Живојин Павловић је мучен у затвору „једну седмицу сигурно, а можда и више”.[7] Стрељан је након безуспешних покушаја да му најсуровијом тортуром изнуде лажно признање да је увек био „фашистички и полицијски агент” инфилтриран у врх КПЈ.[1]

Након вишедневне тортуре Павловић је покушао самоубиство тако што је себи пререзао вене комадом стакла, рекавши: »Немате више потребе да ме водите на саслушање«.[8] Но, Крцун му је притрчао, зауставио крварење и љутито рекао: »Нећеш умрети, курво, док не признаш!«[8] Ни након даљег мучења Павловић није ништа признао.

Одведен је на стрељање у Крчагову, изнад војничког круга, заједно са још „четири-пет камиона” пуних осуђеника на смрт (робијаша, четника итд).[8] Осуђеници су у камионима седели један другом у крилу, како не би могли да побегну.[8] Према сећању чувара, Павловић је измучен покушао да побегне.

Одбегао је био око 30 метара када га је стражар из пушке погодио у кичму, након чега је још био жив. Завапио је: »Убијте ме«, али су га намерно „последњег убили и бацили у раку”. Верује се да је стрељан по Титовом наређењу.[1] Убијен је у ноћи између 28. и 29. новембра 1941. неколико сати пре него што ће партизанско вођство, пред најездом Немаца побећи из Ужица.[9]

Дела[уреди | уреди извор]

Објавио је преко три стотине чланака у штампи по Паризу, Бриселу, Канади и Југославији. То су углавном текстови о антифашизму и антифашистичком покрету уопште, затим анализе о развоју догађаја у Пољској, Чешкој, Шпанији, о догађајима у агрокултури, економским темама.[6]

Његово најважније дело „Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора” је све до 2000—их било непознато. Тек шездесет година од његовог погубљења једини сачувани примерак Павловићеве књиге пронашао је, истражио и објавио социолог Слободан Гавриловић.[4] Постоји и податак да је Слободан Гавриловић објавио репринт издање ове књиге 1989. године у издању ужичког часописа „Међај”.[9]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Дејуре Краљевина Југославија

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Жан-Жак Мари и Павлушко Имшировић – Предговор српскохрватском издању књиге „Троцкизам и троцкисти”. Полином, Београд 2011.
  2. ^ а б Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
  3. ^ а б в г д ђ е ж Поводом објављивања књиге о Живојину Павловићу
  4. ^ а б в Слободан Гавриловић, Биланс совјетског термидора
  5. ^ а б в Разрешена енигма звана Тито Архивирано на сајту Wayback Machine (20. октобар 2016), Геополитика
  6. ^ а б Добрица Гајић разговара са Слободаном Гавриловићем
  7. ^ а б Четрнаести километар
  8. ^ а б в г Сведочење Мицића
  9. ^ а б Рука џелата

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Живојин_Павловић_(комуниста)&oldid=26882034”