Златна тројка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Службени лого „Triple Gold Club“
Три компоненте Златне тројке: златна олимпијска медаља (горе лево), светско злато (доле лево) и трофеј Стенли купа (десно)

Златна тројка (енгл. Triple Gold Club) је спортско признање које се додељује играчима и тренерима у хокеју на леду који су током каријере успели да освоје три најважнија трофеја у овом спорту: златну медаљу на Олимпијским играма и Светском првенству и Стенли куп. Стенли куп је трофеј који се додељује победнику Националне хокејашке лиге (или НХЛ) која се сматра најјачим клупским такмичењем у хокеју на леду у светским оквирима. Према Међународној хокејашкој федерацији то су „три најважнија трофеја у хокејашком спорту“.[1]

Први чланови златног клуба постали су шведски хокејаши Томас Јонсон, Матс Неслунд и Хокан Јоб након што је 27. фебруара 1994. Шведска освојила златну олимпијску медаљу на играма у Лилехамеру. Сам термин је постао јако популаран након што је репрезентација Канаде освојила златну олимпијску медаљу у Солт Лејк Ситију 2002. када су три канадска хокејаша постала чланови клуба (Роб Блејк, Џо Сакик и Брендан Шанахан).[2][3][4] Међународна хокејашка федерација је 8. маја 2007. установила овај „клуб“ и припремила награде за играче и тренере који освоје три поменута трофеја.[5][6][7] Прва церемонија пријема у „клуб“ требало је да се одржи током светског првенства 2008. у Канади али је померена на инаугурациони турнир Викторија купа који је одржан у октобру исте године.[7][8] Ипак, церемонија пријема прва 22 члана у клуб била је 22. фебруара 2010. током зимске олимпијаде у Ванкуверу.[9]

Закључно са 2011. 25 играча и један тренер су чланови „клуба“ — по девет Швеђана и Канађана, шест Руса и два Чеха. У клубу нема ниједног голмана.[1] Убедљиво најмање времена за пријем у чланство „клуба“ требало је Швеђанима Никласу Кронвалу, Микаелу Самуелсону и Хенрику Зетербергу који су 2006. освојили олимпијско и светско злато, а 2008. и НХЛ титулу са Детроит ред вингсима.[10] Руски хокејаш Вјачеслав Фетисов је чак 19 година чекао трећу титулу. Најмлађи члан клуба је Џонатан Тејвс који је у тренутку пријема (2010) имао свега 22 године. Фетисов, Игор Ларионов и Петер Форсберг су једини хокејаши који су сваки од ова три трофеја освајали најмање два пута. Чак девет чланова Детроит ред вингса се налази на овом списку, што овај ХНЛ клуб чини убедљиво најуспешнијим.

Први тренер, члан клуба, постао је Мајк Бебкок који је са селекцијом Канаде освојио златне медаље на Олимпијади 2010. и светском првенству 2004. а са Детроитом освојио НХЛ титулу 2008. године.[11]

Хокејашка „тријада“[уреди]

Међународна хокејашка федерација сматра „златни клуб“ симболичним „клубом одабраних“ који су у хокејашком спорту током каријере успели да освоје три најважнија трофеја која постоје у том спорту. Важно је напоменути да ИИХФ није дозвољавао професионалним играчима из НХЛ лиге да наступају на светским првенствима све до 1977. а професионалцима је учешће на Олимпијадама дозвољено тек 1998. (на оба такмичења наступали играчи аматери).[1] Са друге стране играчима из источне Европе није било дозвољено играње у НХЛ лиги све до пада гвоздене завесе 1989.[1]

Златна олимпијска медаља[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хокеј на леду на олимпијским играма

Прво хокејашко такмичење на Олимпијским играма одржано је 1920. у Антверпену у оквиру програма Летњих олимпијских игара, да би већ 1924. било уврштено у програм Зимских игара (Шамони 1924).[12][13] Пошто су Олимпијске игре замишљене као смотра спортиста аматера, а професионализам је био строго забрањен, хокејашима који су наступали у било којој професионалној лиги није било дозвољено учешће на Играма. Током прве три деценије хокејашке олимпијске историје, канадски хокејаши аматери су освојили чак 6 од укупно 7 златних медаља. Канадску доминацију прекинули су Совјети 1956. који само два пута од почетка учестовања нису освајали злата (на Играма 1960. и 1980). Још само три национална тима су успевала да се оките златним олимпијским одличјем: Уједињено Краљевство 1936, Шведска 1994. и 2006. и Чешка 1998.[14]

Међународни олимпијски комитет је тек 1988. године дозволио свим спортистима без обзира на њихове клупске каријере да се такмиче на Олимпијским играма. Међутим, управа НХЛ лиге није се слагала са идејом да њихови најбољи играчи наступају за своје репрезентативне селекције пошто се олимпијски турнир обично одржава током месеца фебруара усред клупске сезоне. Договор о наступима НХЛ професионалаца током олимпијских игара постигнут је тек 1998. када су се на играма у Нагану и појавиле прве порфесионалне хокејашке репрезентације САД и Канаде.[15]

Светско злато[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Светско првенство у хокеју на леду

Прва три светска првенства у хокеју на леду били су уједно и олимпијски турнири одржани 1920, 1924 и 1928. године, а прво засебно светско првенство одржано је 1930. године. Међутим, сви хокејашки олимпијски турнири у периоду између 1920. и 1968. уједно су се рачунали и као светска првенства.[16] У савременом хокеју све репрезентације су подељене у четири дивизије. У елитној дивизији налази се 16 најбољих репрезентација, док је по 12 репрезентација смештено у Дивизију I и Дивизију II (по две групе са по 6 екипа у обе дивизије). Уколико је број екипа већи од 40, ти тимови се такмиче у Дивизији III. Титулу светског првака и златну медаљу осваја победник турнира елитне дивизије.

Канада је доминирала такмичењем све до 1954. и укључења Совјетског Савеза у такмичења. Те две репрезентације обележиле су својим ривалством светски хокеј све до распада СССР крајем 20. века. Почетком 21. века велико ривалство ова два тима заменила је такозвана „велика седморка“ коју поред Канаде и Русије, чине још национални тимови Шведске, Финске, Чешке, САД и Словачке.

Победници Стенли купа[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Стенли куп и Национална хокејашка лига

Трофеј Стенли купа традиционално се додељује победнику плеј оф серије северноамеричке професионалне НХЛ лиге и представља најстарији трофеј у професионалном спорту на северноамеричком континенту.[17] Трофеј је прелазног типа и између две финалне серије плеј офа у власништву је оне екипа која је актуелни победник такмичења. Уједно и једини је спортски трофеј на којем се налазе угравирана имена свих играча, тренера и стручног штаба који су учестовали у његовом освајању.[17]

Првобитна верзија трофеја била је много мања и направљена је од сребра, висине 18,5 цм и ширине 29 цм.[18] Садашњи трофеј је много већих димензија, а изграђен је од легуре сребра и никла. Висина трофеја је 89,54 цм, а тежина чак 15,5 кг, док се на врху налази копија првобитног трофеја.[18] Први трофеј направљен је 1892. и додељен најбољем аматерском хокејашком клубу у Канади те године. Творац трофеја је тадашњи канадски гувернер Лорд Стенли од Престона.[19] И службено се додељује искључиво победницима НХЛ лиге од 1926. године.[20]

Чланови „златног клуба“[уреди]

 *  Играч је уједно и члан Хокејашке куће славних.[21]
Подебљани текст означава догађај преко којег је играч стекао статус.

Играчи[уреди]

Играч Члан од Олимпијско злато Светско злато Стенли куп
Шведска Томас Јонсон 27. фебруар 1994. Шведска 1994. Шведска 1991. Њујорк ајландерси 1982, 1983.
Шведска Матс Неслунд 27. фебруар 1994. Шведска 1994. Шведска 1991. Монтреал канадијанси 1986.
Шведска Хокан Лоб 27. фебруар 1994. Шведска 1994. Шведска 1987, 1991. Калгари флејмси 1989
Русија Валериј Каменски 10. јун 1996. СССР 1988. СССР 1986, 1989, 1990. Колорадо аваланчи 1996.
Русија Алексеј Гусаров 10. јун 1996. СССР 1988. СССР 1986, 1989, 1990. Колорадо аваланчи 1996.
Шведска Петер Форсберг 10. јун 1996. Шведска 1994, 2006. Шведска 1992, 1998. Колорадо аваланчи 1996, 2001.
Русија Вјачеслав Фетисов * 7. јун 1997. СССР 1984, 1988. СССР 1978, 1981, 1982, 1983,
1986, 1989, 1990.
Детроит ред вингси 1997, 1998.
Русија Игор Ларионов * 7. јун 1997. СССР 1984, 1988. СССР 1982, 1983, 1986, 1989. Детроит ред вингси 1997, 1998, 2002.
Русија Александар Могиљни 10. јун 2010. СССР 1988. СССР 1989. Њу Џерзи девилси 2000.
Русија Владимир Малахов 10. јун 2010. Уједињени тим 1992. СССР 1990. Њу Џерзи девилси 2000.
Канада Роб Блејк 24. фебруар 2002. Канада 2002. Канада 1994, 1997. Колорадо аваланчи 2001.
Канада Џо Сакик 24. фебруар 2002. Канада 2002. Канада 1994. Колорадо аваланчи 1996, 2001.
Канада Брендан Шанахан 24. фебруар 2002. Канада 2002. Канада 1994. Детроит ред вингси 1997, 1998, 2002.
Канада Скот Нидермајер 9. мај 2004. Канада 2002, 2010. Канада 2004. Њу Џерзи девилси 1995, 2000, 2003
Анахајм дакси 2007.
Чешка Јаромир Јагр 15. мај 2005. Чешка 1998. Чешка 2005, 2010. Питсбург пенгвинси 1991, 1992.
Чешка Јиржи Шлегр 15. мај 2005. Чешка 1998. Чешка 2005. Детроит ред вингси 2002.
Шведска Никлас Линдстром 26. фебруар 2006. Шведска 2006. Шведска 1991. Детроит ред вингси 1997, 1998, 2002, 2008.
Шведска Фредрик Модин 26. фебруар 2006. Шведска 2006. Шведска 1998. Тампа беј лајтнингси 2004.
Канада Крис Пронгер 6. јун 2007. Канада 2002, 2010. Канада 1997. Анахајм дакси 2007.
Шведска Никлас Кронвал 4. јун 2008. Шведска 2006. Шведска 2006. Детроит ред вингси 2008.
Шведска Хенрик Зетерберг 4. јун 2008. Шведска 2006. Шведска 2006. Детроит ред вингси 2008.
Шведска Микаел Самуелсон 4. јун 2008. Шведска 2006. Шведска 2006. Детроит ред вингси 2008.
Канада Ерик Стал 28. фебруар 2010. Канада 2010. Канада 2007. Каролина харикенси 2006.
Канада Џонатан Тејвс Канада 2010. Канада 2007. Чикаго блекхокси 2010.
Канада Патрис Бержерон 15. јун 2011. Канада 2010. Канада 2004. Бостон бруинси 2011.
Канада Сидни Крозби 17. мај 2015. Канада 2010, 2014. Канада 2015. Питсбург пенгвинси 2009.

Тренери[уреди]

Тренер Члан од Олимпијско злато Светско злато Стенли куп
Канада Мајк Бебкок 28. фебруар 2010. Канада 2010 Канада 2004. Детроит ред вингси 2008.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Podnieks, Andrew (2008-03-25). "Triple Gold Goalies... not". International Ice Hockey Federation. , Приступљено 29. 11. 2011.
  2. Barnes, Don (2002-02-25). "Welcome to the Triple Gold Club: Blake, Sakic, Shanahan: New members to elite club: Olympics, worlds, Stanley Cup". National Post.
  3. Scanlan, Wayne (2002-02-24). "Triple Gold Club awaits Canadian trio". Edmonton Journal.
  4. Buffery, Steve (2001-12-26). "Skating a fine line". Toronto Sun., Приступљено 29. 11. 2011.
  5. Associated Press (2007-05-08). "Europe's top club to play an NHL team in new tournament". International Herald Tribune., Приступљено 29. 11. 2011.
  6. Associated Press (2007-05-08). "Winner of three-team tourney to get Victoria Cup". ESPN. , Приступљено 29. 11. 2011.
  7. 7,0 7,1 "Triple Gold Club expands to 22". International Ice Hockey Federation. 2008-06-05. , Приступљено 29. 11. 2011.
  8. "PR & Media Activities". International Ice Hockey Federation., Приступљено 29. 11. 2011.
  9. "Hockey elite highlight Triple Gold Club". CTV Olympics. 2010-02-23., Приступљено 29. 11. 2011.
  10. Cox, Damien (2008-06-06). "King Henrik of Hockeytown". Toronto Star., Приступљено 29. 11. 2011.
  11. "Triple gold for Eric Staal". International Ice Hockey Federation. 2010-02-28., Приступљено 29. 11. 2011.
  12. "This Day in History 1924: First Winter Olympics". This day in History. A&E Television Networks., Приступљено 30. 11. 2011.
  13. Hansen, Kenth (May 1996). "The Birth of Swedish Ice Hockey - Antwerp 1920". Citius, Altius, Fortius (International Society of Olympic Historians) 4 (2): 5–27.
  14. "Olympic ice hockey tournaments, men". International Ice Hockey Federation. , Приступљено 30. 11. 2011.
  15. Lapointe, Joe (1997-09-16). "The N.H.L.'s Olympic Gamble; Stars' Participation in Nagano Could Raise Sport's Profile". The New York Times., Приступљено 30. 11. 2011.
  16. "International hockey timeline". International Ice Hockey Federation, Приступљено 30. 11. 2011.
  17. 17,0 17,1 "Stanley Cup Fun Facts". National Hockey League. , Приступљено 1. 12. 2011.
  18. 18,0 18,1 "Stanley Cup Engraving Facts, Firsts, and Faux Pas". Hockey Hall of Fame., Приступљено 1. 12. 2011.
  19. "The Stanley Cup". National Hockey League., Приступљено 1. 12. 2011.
  20. "Court:Non-NHL teams could vie for Cup". The Sports Network. 2006-02-07., Приступљено 1. 12. 2011.
  21. „List of honored Players“. Hockey Hall of Fame Приступљено 29. 11. 2011.. 

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]