Пређи на садржај

Питсбург пенгвинси

С Википедије, слободне енциклопедије
Питсбург пенгвинси
Pittsburgh Penguins
Град/Држава Питсбург, САД
Основан 1967.
Боја дреса      
Дворана ППГ пеинтс арена
Капацитет 18.087
Вебсајт pittsburghpenguins.com
Стенли куп 5 (1990/91, 1991/92, 2008/09, 2015/16, 2016/17)
Победник конференције 6 (1990/91, 1991/92, 2007/08, 2008/09, 2015/16, 2016/17)
Председнички трофеј 1 (1992/93)
Победник дивизије 9 (1990/91, 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1997/98, 2007/08, 2012/13, 2013/14, 2020/21)

Питсбург пенгвинси (енгл. Pittsburgh Penguins) су амерички хокејашки клуб из Питсбурга. Такмиче се у Националној хокејашкој лиги (НХЛ)-у. уМетрополитен дивизији Источне конференције. Боје клуба су црна, златна и бела. Као домаћини утакмице играју у ППГ пеинтс арени капацитета 18.087 места.

Основани током проширења лиге 1967. године, Пингвини су се квалификовали за шест финала Стенли купа, освојивши трофеј пет пута – 1991, 1992, 2009, 2016. и 2017. године. Заједно са Едмонтон Ојлерсима, Пингвини држе рекорд за највише освојених Станли купова међу тимовима ван „Оригинална шесторка” и заузимају шесто место укупно. Освајањем Стенли купа 2016. и 2017. године. Неколико бивших чланова тима уврштено је у Кућу славних, укључујући Марија Лемјуа, који је купио Пингвине 1999. године и извео клуб из банкрота. Лемију, Јаромир Јагр, Сидни Крозби и Јевгениј Малкин освојили су Хартов меморијални трофеј док су играли за Питсбург.

Историја

[уреди | уреди извор]

Ране године (1967–1984)

[уреди | уреди извор]

Пре пингвина, Питсбург је био дом НХЛ екипе Питсбург пиратса од 1925. до 1932. године и АХЛ екипе Питсбург хорнетса од 1930. до 1967. године. У пролеће 1965. Џек Макгрегор, државни сенатор у Китанинг, почео је кампању како би довео НХЛ тим у Питсбург. Сенатор је формирао групу људи која је обухватала локалне инвеститоре укључујући Хенри Џон Хајнца III власника Х. Џ. компаније, Арта Рунија власника НФЛ тима Питсбург стилерса и Ричарда Мелоуна Скејфа. Проширење лиге 1967. је зависило од гласова Оригиналне шесторке.

Труд се исплатио, и 8. фебруара 1966, Национална хокејашка лига је одлучила да омогући Питсбургу да наступи у лиги у сезони 1967/68. Пингвини су платили 2,5 милиона долара (17,4 милиона данас) за улазак и 750.000 долара (5,2 милиона данас) за почетне трошкове. Капацитет Цивик арене је повећан са 10.732 на 12.500 места. Пингвини су такође платили накнаду за обештећење како би се намирили са Детроит Ред вингсима, који су поседовали франшизу Питсбург хорнетса. За председника је изабран Макгрегор, а он је представљао Питсбург на управном одбору НХЛ лиге.[1] На конкурсу изабран је надимак „Пенгвинс“ (пингвини), а за грб клуба је изабран пингвин испред троугла који симболизује „Златни троугао“, центар Питсбурга.[2][3][4][5]

Први генерални директор пингвина Џек Рајли отворио је 13. септембра 1967. први предсезонски камп клуба у Брантфорду у Канади, а 23. септембра 1967. су одиграли прву пријатељску утакмицу против Филаделфија флајерса.[6]

Председник лиге Кларенс Кембел и председник клуба Џек Макгрегог су свечано бацањем пака отворили утакмицу против Монтреал канадијанса.[1] Пенгвинси су 21. октобра 1967. постали први тим који је победио неког из Оригиналне шесторке, победом од 4:2 над Чикаго блекхоксима. Међутим екипа није успела да се пласира у плеј-оф, остваривши трећи најгори резултат у лиги. (27–34–13) Најбољи играч тима је био голман Лес Бинкли, који је имао 2.88 примљених голова по утакмици, а био је други у лиги са шест утакмица без примљеног гола. Одбрамбени играч Кен Шинкел је једини представљао Питсбург на Ол-стар утакмици. Батгејт је предводио екипу са 59 поена, али се повукао на крају сезоне. Макдоналд који је био први стрелац екипе и други по броју остварених поена напустио је клуб на крају сезоне и отишао у Сент Луис у замену за Луиса Анготија. Следеће сезоне, 1968-69, били су најгори тим лиге.

Први пут пласман у плеј−оф и трагедија Мишела Бријера

[уреди | уреди извор]
Мишел Бријер

На драфту 1969. године, Пингвини су изабрали Мишела Бријера, који је, иако изабран као 26. пик, убрзо почео да се пореди са Филом Еспозитом и Бобијем Кларком. Придружио се тиму у новембру и завршио сезону као други најбољи стрелац међу новајлијама у НХЛ-у (иза Бобија Кларка) са 44 поена (57. место укупно) и трећи по учинку у Пингвинима. Бријер је заузео друго место у гласању за Калдеров меморијални трофеј за најбољег новајлију године, иза голмана Чикага, Тонија Еспозита. Бријер је предводио Питсбург до првог пласмана у НХЛ плеј-оф од времена Пирата 1928. године. Пингвини су у четвртфиналу победили Оукланд силсе са 4:0 у серији, а Бријер је постигао одлучујући гол у продужетку за пролазак. У полуфиналу, актуелни шампион конференције, Сент Луис блуз био је успешнији од Пингвина у шест утакмица. Бријер је предводио тим у плеј-офу по броју поена, забележивши пет голова (укључујући три победоносна) и осам поена. Пингвине је недуго затим задесила велика трагедија. Дана 15. маја 1970, Бријер је доживео саобраћајну несрећу у свом родном Квебеку, задобивши тешке повреде мозга и упавши у кому из које се никада није пробудио. Преминуо је годину дана касније. Његов дрес са бројем 21 никада није поново коришћен и остао је ван употребе све до његовог званичног повлачења 2001. године.[4]

У сезони 1970/71, Пингвини су завршили са скором 21–37–20, што је био четврти најгори резултат у лиги. Питсбург је обезбедио пласман у плеј-оф 1972. године, али су их Чикаго белкхокси елиминисали у првој рунди. Осим неколико играча попут Кена Шинкела, Проновоста, Сила Апса млађег, Кита Мекририја, Брајана Вотсона и голмана Леса Бинклија, тим је имао оскудан таленат, али довољан да стигне до плеј-офа 1970. и 1972. године.

Пингвини су се борили са Калифорнија Голден силсима за последње место у дивизији 1974. године, када је Рајли отпуштен са места генералног менаџера и замењен Џеком Бутоном. Бутон је кроз размене довео Стива Дурбана, Аба Демарка, Боба Келија и Боба Парадиса. Ови кадровски потези су се показали успешним, и тим је побољшао свој скор на 28–41–9, иако су и даље били девет поена удаљени од пласмана у плеј-оф.

Међутим, почетком 1975. године, повереници Пингвина захтевали су исплату заосталих дугова, што је приморало тим на банкрот. Канцеларије тима су закључане, и изгледало је као да ће Пингвини престати да постоје или ће се преселити.[7] У исто време, појавиле су се гласине да ће Пингвини и Калифорнија Голден силси бити премештени у Сијетл и Денвер, два града која су требало да буду део проширења за сезону 1976/77. Захваљујући интервенцији групе у којој је био и бивши тренер Минесота Норт старса, Рен Блер, спречено је да се тим угаси и остао је у Питсбургу, а касније га је купио магнат тржних центара Едвард Џ. Дебартоло старији.

Пласмани у плеј-оф и промена дресова (1974–1982)

[уреди | уреди извор]

Средином 1970-их, Питсбург је имао јаку офанзивну линију коју су чинили Сил Апс, Ловел Мекдоналд и Жан Проновост. Године 1975. били су близу полуфинала, али су их Њујорк ајландерси избацили из плеј-офа након што су Пингвини водили са 3−0 у победама. Како су 1970-те одмицале, просечна одбрана тима умањивала је успех Пингвина. Баз Бастијен, бивши тренер и генерални менаџер АХЛ-ових Хорнетса, касније је постао генерални менаџер Пингвина. Пингвини су пропустили плеј-оф у сезони 1977–78. Бастијен је мењао вредне драфт пикове за неколико играча који су већ били у заласку каријере, што је довело до тога да тим трпи последице почетком 1980-их. Деценија се завршила пласманом у плеј-оф 1979. године и узбудљивом победом у првој рунди против Бафало сејберса, пре него што су их Бостон бруинси елиминисали у другој рунди. [4]

Пингвини су започели 1980-е променом тимских боја. У јануару 1980. године, тим је прешао са плаво-беле боје на данашњу комбинацију црне и златне, у част осталих спортских тимова из Питсбурга, Питсбург пајратса и Питсбург стилерса, као и заставе Питсбурга. И Пајратси и Стилерси су деценијама носили црну и златну боју и оба тима су освајала првенства. Бостон бруинси су протестовали против ове промене боја, тврдећи да имају монопол на црну и златну, али су Пингвини одбранили свој избор. Пингвини су званично дебитовали у црно-златним униформама у утакмици против Сент Луис блуза у Цивик Арени 30. јануара 1980. године.[8] На леду, Пингвини су започели 1980-е са одбрамбеним играчем Рендијем Карлајлом и продуктивним стрелцима Полом Гарднером и Мајком Булардом, али са мало других квалитетних играча.

Током раног дела деценије, Пингвини су стекли навику да буду тежак противник за тимове са вишим носиоцима у плеј-офу. Године 1980, 13. носиоци Пингвини су довели Бостон брјинсе до крајње границе у серији прве рунде плеј-офа. Следеће сезоне, као 15. носиоци, изгубили су одлучујућу утакмицу прве рунде у продужетку против великог фаворита, Сент Луис блуза. Затим, у плеј-офу 1982. године, Пингвини су имали вођство од 3–1 у петој и одлучујућој утакмици своје плеј-оф серије против актуелних шампиона, Њујорк ајлендерса. Међутим, Ајлендерси су се вратили, изборили продужетак и победили серију голом Џона Тонелија, који је претходно изједначио резултат.[9] Ово је била последња појава Пингвина у плеј-офу све до 1989. године.

Ера Лемјуа−Јагр

[уреди | уреди извор]
Марио Лемју играо је у Питсбургу 1984–1997, 2000–2006

Тим је имао најгори скор у лиги током сезона 1982–83 и 1983–84. Суочени са финансијским проблемима, изгледало је да ће Пингвини или престати да постоје или се преселити. Марио Лемју, један од највише хваљених НХЛ драфт пикова у историји, требао је да буде изабран као први пик на НХЛ драфту 1984. године. Играјућу КМЈХЛ лиги имао учинак од 282 поена (133 гола и 149 асистенција), након чега је добио надимак Супер Марио. Како се сезона ближила крају, испред Њу Џерзи девилса, који су били на последњем месту, Пингвини су направили неколико упитних потеза који су на кратак рок ослабили тим. Забележили су три серије од по шест утакмица без победе у последњих 21 меча сезоне и тиме стекли право да бирају Лемјуа на драфту, упркос протестима менаџмента Девилса.[10] Тренер Питсбурга Лу Анготи касније је признао да је свесна одлука донета да заврше сезону као тим са најгорим скором, рекавши у интервјуу за Pittsburgh Post-Gazette да је током једног ручка у средини сезоне донет план, јер је постојала велика шанса да франшиза пропадне ако Лемју не буде изабран.[11]

Остали тимови су нудили велике пакете размене за тај драфт пик, али Пингвини су задржали право избора и изабрали Лемјуа као првог. Марио Лемју ће у наредном периоду постати икона Питсбурга, иако је на почетку био незадовољан доласком у Питсбург, јер је као и већина Канађана у то време желео да игра у Монтреал канадијансима. Дан 9. јун 1984 се сматра почетком ере Марија Лемјуа које ће Пингвинима донети два Стенли купа 1991 и 1992. године. Лемју је одмах донео резултате, постигавши гол у свом првом ударцу у првом НХЛ мечу. Међутим, тим је провео још четири године без пласмана у плеј-оф након његовог доласка. Крајем 1980-их, Пингвини су коначно обезбедили Лемју јаку подршку, доводећи суперталентованог одбрамбеног играча Пола Кофија из Едмонтон ојлерса (након што су Ојлерси освојили Стенли куп 1987) и младих талената попут стрелаца Кевина Стивенса, Роба Брауна и Џона Калена из мањих лига. Тим је коначно набавио врхунског голмана, довођењем Тома Бараса из Бафала. Током сезоне 1985–86, Пингвини су пропустили плеј-оф последњег дана сезоне, за само једну утакмицу. У сезони 1986–87, пропустили су плеј-оф за две утакмице, док су четири тима са једнаким или лошијим скором обезбедила пласман. У сезони 1987–88, по други пут заредом, Пингвини су пропустили плеј-оф за само једну утакмицу.[5]

Године 1989, Питсбург је коначно пробио баријеру и пласирао се у плеј-оф, уз Лемјуа који је предводио лигу по броју голова, асистенција и поена. Дана 31. децембра 1988, Лемју је постао једини играч у историји који је постигао гол у свих пет могућих ситуација у истој утакмици (из игре, са играчем мање, из казненог ударца, са играчем више и у празну мрежу). Пингвини су победили Њујорк ренџерсе у четири меча у првој рунди плеј-офа; међутим, Филаделфија флајерси су их зауставили у другој рунди. Пораз у седам утакмица обележио је Лемјуов учинак од пет голова у петом мечу.[5]

Узастопне титуле Стенли купа (1989–1997)

[уреди | уреди извор]

Дискус хернија у Лемијевим леђима прекинула је његову сезону 1989–90, иако је у том тренутку сакупио 123 поена у 59 утакмица. Међутим, Пингвини су испали из трке за плеј-оф. У предсезони 1990. одлучили су да ојачају свој тим и пруже подршку Лемју. Довођење слободних агената (Брајан Тротије) и размене играча (Џо Малин, Лари Марфи, Рон Франсис и Улф Самуелсон) одиграли су велику улогу у овоме. Међутим, вероватно најзначајнији потез у том периоду био је када су Пингвини на драфту НХЛ-а 1990. са петог места изабрали Јаромира Јагра. Као први играч из Чехословачке који је изабран у НХЛ без претходног пребега на Запад, Јагр је постао други играч франшизе Пингвина и брзо се развио у офанзивну суперзвезду. Преуређивање тима кулминирало је освајањем прве титуле Стенли купа, победом над Минесота Норт старсима у финалу у шест утакмица, што је крунисано победом од 8–0 у одлучујућем мечу, највећом разликом у финалној утакмици Стенли купа у више од 80 година. Након финала Стенли купа 1991, Пингвини су се састали са председником Џорџом Х. В. Бушом, постајући први НХЛ тим који је посетио Белу кућу.[12] Следеће сезоне, тим је изгубио тренера Боба Џонсона због рака, а тренерску функцију преузео је Скоти Боуман. Под Боуманом, Пингвини су победили Чикаго блекхоксе и поновили успех као шампиони Стенли купа у сезони 1991–92.[4][5]

Дијагноза рака поново је погодила Пингвине 1993. када је Мариу Лемију дијагностикована Хоџкинова болест. Само два месеца након дијагнозе, пропустивши 24 од 84 утакмице, вратио се и освојио свој четврти Арт Росов трофеј као најбољи стрелац са 160 поена, надмашивши Пета ЛаФонтена и Адама Оутса. Упркос проблемима ван терена, Пингвини су сезону завршили са скором 56–21–7, што је био најбољи регуларни учинак у историји франшизе, освојивши Председнички трофеј. Након Лемијуовог повратка, тим је играо боље него икад, победивши у рекордних 17 узастопних утакмица НХЛ-а. Упркос свим успесима, плеј-оф 1993. завршио се у дивизијском финалу када су Њујорк ајландерси елиминисали Пингвине у седам утакмица.[5][4]

Пингвини су током 1990-их наставили да буду снажан тим. Звездама из година освајања Стенли купа придружили су се играчи као што су нападачи Алексеј Ковалјов, Мартин Страка, Алексеј Морозов, Роберт Ланг и Петр Недвед, као и одбрамбени играчи Сергеј Зубов, Дариус Каспарајтис и Кевин Хачер. Иако је многи играчи са ростера који је освојио Станли куп напустили тим, Пингвини су задржали довољно талента да се пласирају у прву рунду плеј-офа 1994. (када су изгубили од Вашингтон капиталса у шест утакмица), у другу рунду 1995. (када су изгубили од Њу Џерзи девилса у пет утакмица) и у финале конференције 1996. (када су изгубили од Флорида Пантерса у седам утакмица). Плеј-оф 1997. означио је прекретницу, када су Пингвини елиминисани у првој рунди од Филаделфија флајерса у пет утакмица.[5]

Пензионисање Мариа Лемјуа и његов повратак (1997–2001)

[уреди | уреди извор]

Дана 6. априла 1997. године, франшизу је потресла вест да је Марио Лемју, наводећи сталне здравствене проблеме и незадовољство начином на који се суђење у НХЛ-у спроводи, најавио да ће се повући по завршетку плеј-офа 1997. године. Лемју је уживао толико поштовање у НХЛ-у, а његова достигнућа током каријере била су толико велика да је примљен у Кућу славних хокеја исте године када се повукао, без уобичајеног трогодишњег периода чекања. Његов одлазак био је први у низу догађаја који су поново довели Пингвине до застоја у регуларној сезони и на ивицу финансијског колапса.

Монтреал канадијанси су елиминисали тим у првој рунди плеј-офа 1998. године, иако су Пингвини били други носилац на Истоку. Наредне године, њихова плеј-оф кампања завршена је у другој рунди након пораза од Торонто мејпл лифса у шест утакмица. Године 2000, Пингвини су приредили велико изненађење елиминисавши Вашингтон капиталсе, који су били један од фаворита, резултатом 4–1 у првој рунди, али су потом у другој рунди испали од Филаделфија флајерса резултатом 4–2.

У то време, високи уговори који су били додељени током раних 1990-их почели су да стижу на наплату за Пингвине. У једном тренутку, тим је дуговао преко 90 милиона долара бројним повериоцима, што је навело тадашње власнике, Хауарда Болдвина и Мориса Белцберга (који су купили Пингвине након њихове прве титуле Станли купа), да замоле играче да одложе исплату својих плата како би помогли у измиривању дугова. Када су одложене плате коначно дошле на наплату, заједно са другим финансијским притисцима, Пингвини су били приморани да у новембру 1998. године поднесу захтев за банкрот по Члану 11.

Обнова тима (2001–2005)

[уреди | уреди извор]
Photograph of goaltender Marc-Andre Fleury waering his face mask
Марк-Андре Флери је изабран као први пик на НХЛ драфту 2003. године од стране Пенгвинса.

Посета утакмицама Пенгвинса опала је крајем 1990-их. У сезони 1998/99, клуб је имао просечну посету од 14.825 гледалаца на домаћим утакмицама, што је била најнижа посета још од дебитантске сезоне Марија Лемијуа.[13] Смањени приходи, уз ранији банкрот, наметнули су потребу за смањењем плата. Највећи потез у том правцу био је трејд суперзвезде Јаромира Јагра у Вашингтон капиталси током лета 2001. године. Пенгвинси су по први пут после 12 година пропустили плеј-оф у сезони 2001/02, завршивши као дељени трећи од позади у својој конференцији. У наредној сезони заузели су претпоследње место. На НХЛ драфту 2003. године, Пенгвинси су са првим укупним пиком изабрали голмана Марка-Андреа Флерија.[14][15]

Сезона 2003/04 била је изузетно тешка, пошто је Марио Лемију пропустио све осим 24 утакмице регуларног дела због повреде кука, а посета је пала на просек од 11.877 гледалаца (најнижи просек међу свим НХЛ тимовима), уз само једну распродату утакмицу.[13] Како је сезона одмицала, Пенгвинси су ангажовали новог главног тренера (и бившег играча и коментатора Пенгвинса) Едија Олчика и одлучили да Флерија не уврсте у састав током већег дела сезоне. То је резултирало најлошијим учинком у НХЛ-у, са свега 23 победе. Као и током 1980-их, проблеми Пенгвинса поклопили су се са низом квалитетних НХЛ драфт генерација које су изнедриле више играча светске класе. Пенгвинси су остали без првог укупног пика на НХЛ драфту 2004, којим је изабран Александар Овечкин, а који је припао Вашингтон капиталсима. Ипак, Овечкинов сународник, центар Јевгениј Малкин, такође је био изузетно цењен, па га је Питсбург изабрао као другог укупног пика. Међутим, спор око трансфера између НХЛ-а и Међународне хокејашке федерације одложио је његов деби у Питсбургу.[16]

До тог тренутка Пенгвинси су финансијски колабирали у односу на период освајања Стенли купа почетком 1990-их. Њихова дворана, Сивик арена, постала је најстарија дворана у НХЛ-у, а Марио Лемију је безуспешно покушавао да са градским властима постигне договор о изградњи новог објекта. Како Питсбург није био заинтересован за изградњу нове хокејашке дворане за посрнуле Пенгвинсе, Лемју је почео да разматра могућност продаје клуба или његовог пресељења у Канзас Сити.[17][18][19][20] Локаут у сезони 2004/05 довео је до отказивања целе сезоне. Један од бројних разлога за локаут били су спорови око решавања финансијских проблема тимова попут Пенгвинса и Отаве сенаторса, који су били поднели захтев за заштиту од банкротства.[21] Током локаута, играчи Пенгвинса били су распоређени између клупског тима у Америчкој хокејашкој лиги (АХЛ), Вилкс-Бер/Скрантон пенгвинса, и европских лига.[4]

Ера Крозби − Малкин (2005–данас)

[уреди | уреди извор]
Photograph of Sydney Crosby getting ready to pass a puck
Сидни Крозби током своје друге сезоне у НХЛ-у са Пенгвинсима. Изабран је као први укупни пик на драфту 2005. године.

Након окончања локаута 2005. године, НХЛ је организовао драфт лутрију без преседана како би одредио редослед избора на драфту 2005. Лутрија, која је одржана иза затворених врата на „безбедној локацији“, резултирала је тиме да Пенгвинси добију први укупни пик.[22][23][24] Суперзвезда Квебечке велике јуниорске хокејашке лиге (QMJHL), Сидни Крозби (који је током лета тренирао са Лемјуом,[22] био је прихваћен као први избор, а многи су сам процес драфт лутрије називали „Sidney Crosby Sweepstakes“. Пенгвинси су Крозбија изабрали 30. јула 2005. године, чиме је одмах оживело интересовање за хокеј у Питсбургу.[5]

Пенгвинси су започели обнову тима у условима ограничења платног фонда. Међутим, Јевгениј Малкин, избор Пенгвинса на драфту 2004. године, није могао одмах да се прикључи тиму у Питсбургу због спора око играчких права са руском Суперлигом. Долазак Крозбија одмах је дао резултате, пошто је у сезони 2005/06 посета порасла у просеку за око 4.000 гледалаца по утакмици.[13] Ипак, Крозбијево присуство није се одмах одразило на победе, јер је екипа сезону започела дугом серијом утакмица без тријумфа, што је довело до промене на месту главног тренера — Олчика је заменио Мишел Теријен. Потом је 24. јануара 2006. године Лемије објавио своје друго повлачење из играчке каријере, након што му је дијагностикована фибрилација срчаних преткомора, овога пута трајно. Каријеру је завршио као седми најбољи стрелац у историји НХЛ-а по укупном броју поена (1.723), осми по броју голова (690) и десети по броју асистенција (1.033), као и са другим највишим просеком поена по утакмици у каријери (1,88), одмах иза Вејна Грецког, који је имао просек од 1,92.[25][26]

Упркос слабим резултатима екипе, Крозби се афирмисао као звезда лиге, остваривши 102 поена у својој дебитантској сезони и заузевши друго место иза Александра Овечкина у гласању за Калдеров трофеј, који се сваке године додељује најбољем новајлији у лиги. У последњој утакмици сезоне за Пенгвинсе, Крозби је постигао гол и асистенцију и тако постао најефикаснији новајлија у историји клуба, надмашивши учинак Марија Лемијуа. Пенгвинси су поново остварили најлошији скор у Источној конференцији, као и највећи број примљених голова у целој лиги. Добили су други укупни избор на драфту 2006. године, што је био њихов четврти избор међу прва два у последње четири године, и изабрали су хваљеног двосмерног нападача Џордана Стала. Клуб је 20. априла објавио да неће продужити уговор са генералним менаџером Крегом Патриком, који је ту функцију обављао још од децембра 1989. године.[27] Дана 25. маја, Реј Шеро је потписао петогодишњи уговор и постао нови генерални менаџер клуба.

Повратак у врх и трећа титула Стенли купа (2006–2010)

[уреди | уреди извор]
Photograph of Evgeni Malkin holding a hockey stick on the ice
Јевгениј Малкин је одмах оставио снажан утисак, предводећи Пенгвинсе до њиховог првог наступа у плеј-офу после шест година.

Промене су уследиле за Пенгвинсе 18. октобра 2006. године, када је Јевгениј Малкин одиграо свој деби у НХЛ-у. Поставио је модерни НХЛ рекорд постигавши гол на свакој од својих првих шест утакмица. Малкин је укупно забележио поене на 16 узастопних утакмица.[28] Пенгвинси су сезону 2006/07 завршили на петом месту у Источној конференцији са скором 47–24–11 и укупно 105 бодова, само два бода иза победника Атлантске дивизије, Њу Џерзи девилса. То је била прва сезона франшизе са више од 100 бодова после 11 година и представљала је огроман скок од 47 бодова у односу на претходну сезону. У првој рунди плеј-офа, каснији финалисти Стенли купа, Отава сенаторси, савладали су Пенгвинсе резултатом 4–1. На крају сезоне, новајлије Малкин и Џордан Стал били су финалисти за Калдеров трофеј, који се додељује најбољем новајлији године, а награду је освојио Малкин.

Дана 13. марта 2007. године, гувернер Пенсилваније Ед Рендел, извршни директор округа Алегени Ден Онорато, градоначелник Питсбурга Лук Рејвенстол и Марио Лемју у име власничке групе Пенгвинса објавили су да је постигнут договор о изградњи дуго очекиване нове дворане. Завршетак изградње Консол енерџи центра гарантовао је да ће Пенгвинси остати у Питсбургу. Након објављивања плана, власничка група Лемијуа саопштила је да више нема намеру да прода клуб. Дана 8. јуна 2007. године издата је обвезница у вредности од 325 милиона долара, а Пенгвинси су 19. септембра потписали уговор о закупу на 30 година, чиме су се обавезали да остану у Питсбургу до 2040. године.[29]

Након осредњег почетка сезоне 2007/08, Крозби и први голман тима Марк-Андре Флери задобили су дуготрајне повреде услед тешких уганућа десног скочног зглоба. У њиховом одсуству, екипа је напредовала захваљујући игри и лидерству Малкина. Дана 2. априла 2008. године, Пенгвинси су освојили титулу првака Атлантске дивизије — своју прву дивизијску титулу после 10 година — победом од 4–2 против ривала Филаделфија флајерса. Малкин је сезону завршио са 106 поена, што му је донело друго место у лиги, а био је и финалиста за Хартов меморијални трофеј. Екипа је започела свој први дужи поход у плеј-офу после много година, савладавши Отаву резултатом 4–0, затим победивши Њујорк ренџерсе са 4–1, а потом и Филаделфија флајерсе са 4–1, чиме је освојен Трофеј принца Велса (победник источне конференције). Питсбург је изгубио финале Стенли купа 2008. од Детроит ред вингса у шест утакмица, завршивши плеј-оф са скором 14–6. Крозби је плеј-оф окончао са 27 поена (6 голова и 21 асистенција у 20 утакмица), изједначивши се са освајачем Кон Смајт трофеја, Хенрик Зетербергом (13 голова и 14 асистенција у 22 утакмице), на врху листе стрелаца плеј-офа.

Photograph if Crosy, Bill Guerin and Chris Kunitz talking on ice during a game
Крозби, Бил Герин и Крис Куниц током финала Стенли купа 2009. Пенгвинси су у серији победили Детроит ред вингсе и освојили своју трећу титулу Стенли купа.

У сезони 2008/09, Малкин је освојио Арт Рос трофеј и поново био кандидат за Харт меморијал трофеј. Крозби је завршио као трећи стрелац лиге са 33 гола и 70 асистенција, односно 103 поена, упркос томе што је пропустио пет утакмица. Учинак Пенгвинса опао је средином сезоне, али се поправио након што је Ден Бајлсма заменио Мишел Теријена на месту главног тренера. Ефекат је био готово тренутан и Пенгвинси су се довољно опоравили да обезбеде предност домаћег терена у првом колу плеј-офа против Филаделфија флајерса, које су савладали у шест утакмица. У наредној серији било је потребно седам утакмица да Пенгвинси елиминишу Вашингтон и изборе пласман у финале конференције, где су „помели“ Каролина харикејнсе резултатом 4–0. Након победе над Харикејнсима, Пенгвинси су изборили други узастопни пласман у финале Стенли купа против Детроит ред вингса, од којих су поражени претходне године. После пораза у прве две утакмице у Детроиту, као и претходне године, Пенгвинси су добили трећу и четврту утакмицу у Питсбургу. Оба тима су затим славила на домаћем леду у петој и шестој утакмици. У седмој утакмици у Детроиту, Максим Талбо је постигао два гола, укључујући и победоносни, а Пенгвинси су победили резултатом 2–1 и освојили своју трећу титулу Стенли купа.[30] Малкин је награђен Кон Смајт трофејем као најкориснији играч плеј-офа.[5]

Током сезоне 2009/10, Крозби је постигао 109 поена (51 гол и 58 асистенција) у 81 утакмици, освојивши Морис Ришаров трофеј као најбољи стрелац НХЛ сезоне. Пенгвинси, као четвртоносилац на Истоку, започели су одбрану титуле победом над Отавом у шест утакмица. У наредној рунди, Пенгвинси су се састали са Монтреал канадијенсима. Екипе су размењивале победе током серије, све до одлучујуће седме утакмице, у којој су Пенгвинси поражени резултатом 5–2, чиме је окончана њихова сезона, као и њихов боравак у Мелон арени.[31]

Нова дворана и повреде (2010–2015)

[уреди | уреди извор]
Photograph of the exterior of the Console Energy Center
Спољашњост Консол енерџи центар (данас PPG Paints Arena) у марту 2010. године, пре његовог званичног отварања.
Photograph of the Pittsburgh Penguins and Washington Capitals on the ice before the 2011 NHL Winter Classic in Pittsburgh at Heinz Field
Пенгвинси су били домаћини Вашингтон капиталсима на Хајнц Филду током Зимског класика 2011.

Пенгвинси су 2010/11 одиграли своју прву утакмицу у Консол енерџи центру. Дана 11. фебруара 2011. године дошло је до туче између Пенгвинса и Њујорк ајландерса.[32] Сезону су обележиле тешке повреде, укључујући потрес мозга који је завршио сезону за Крозбија и повреду колена Малкина. Екипа је рано елиминисана у плеј-офу, прокоцкавши вођство од 3–1 у серији против Тампа Беј лајтнинга, при чему је игра Флерија на голу била под снажним критикама.[33] Са Крозбијем који је и даље био ван терена због постконтузионог синдрома, на почетку сезоне 2011/12 Малкин је предводио прву линију Пенгвинса и доминирао лигом по броју поена. Сезону је завршио са 50 голова и 109 поена, док су Пенгвинси остварили 51 победу. Уз Малкинов учинак награђен Арт Рос трофејем и Крозбијев повратак пред крај сезоне, Пенгвинси су у плеј-оф ушли са великим амбицијама. Међутим, њихови ривали из исте савезне државе, Филаделфија флајерси, елиминисали су високо фаворизоване Пенгвинсе у шест утакмица.[34] Малкин је касније награђен Хартовим меморијалним трофејем и Лестер Б. Пирсоновом наградом. Након разочаравајућег испадања у плеј-офу, генерални менаџер Реј Шеро извршио је измене у саставу тима на драфту 2012. године, уочи сезоне 2012/13.[35][36]

Током сезоне 2012/13, скраћене због локаута, Пенгвинси су се поново суочили са озбиљним проблемима услед повреда. По завршетку регуларног дела сезоне, заузели су прво место у Источној конференцији и у првом колу се састали са Њујорк ајландерсима. Пенгвинси су елиминисали Ајландерсе у шест утакмица, при чему је Флери поново имао слаб учинак. Потом је екипа савладала Отава сенаторсе у пет утакмица, пре него што је у финалу конференције убедљиво елиминисана од стране Бостон бруинса, постигавши свега два гола у читавој серији од четири утакмице. Дана 13. јуна 2013. године, Малкин је потписао осмогодишње продужење уговора вредно у просеку 9,5 милиона долара по сезони.[37]

Photograph of Phil Kessel
Дана 1. јула 2015. године, Пенгвинси су у вишестраној размени ангажовали десно крило Фила Кесела.

Током сезоне 2013/14, Пенгвинси су претрпели бројне повреде током читаве кампање. Упркос тешкоћама, Пенгвинси су освојили реорганизовану, осмочлану Метрополитенску дивизију, иако је клуб имао проблема у доигравању, где је било потребно шест утакмица да савладају Коламбус блу џакетсе, након чега су изгубили од Њујорк ренџерса у седам утакмица, упркос томе што су након четири утакмице водили у серији са 3–1. Овај колапс навео је власнике Пенгвинса да отпусте генералног менаџера Шера, кога су 6. јуна заменили Џим Радерфордом, бившим генералним менаџером Каролина харикенса.[38] Радерфордов први потез као генералног менаџера био је да отпусти главног тренера Дена Бајлсму, а 25. јуна је објавио да је Мајк Џонстон ангажован као Бајлсмина замена. Током сезоне 2014/15, Пенгвинси су водили у Метрополитенској дивизији током прве половине сезоне. Међутим, након што су изгубили играче због повреда и болести, укључујући заушке, екипа је пала на четврто место у дивизији. Пенгвинси су у првом колу доигравања изгубили од Њујорк ренџерса у пет утакмица. Током паузе између сезона, Радерфорд је разменио више играча и пикове како би ангажовао крилног нападача Фила Кесела.[39]

Две узастопне титуле Стенли купа и 50. годишњица (2015–2017)

[уреди | уреди извор]

Након довођења Кесела, Пенгвинси су имали велика очекивања за сезону 2015/16. Међутим, до 12. децембра 2015. године екипа је једва одржавала позитиван скор, са учинком 15–10–3. Организација је отпустила главног тренера Мајка Џонстона и на његово место поставила Мајка Саливана, који је раније обављао функцију главног тренера у Вилкс-Бер/Скрантону.[40] Овај потез пратио је низ размена које је спровео Џим Радерфорд.[41][42]

Crosby with the Stanley Cup during the Penguins' victory parade.
Крозби са Стенли купом током победничке параде Пенгвинса. Тим је 2016. године освојио своју четврту титулу Стенли купа.

Пенгвинси су се пласирали у плеј-оф по десети узастопни пут. Освојили су друго место у Метрополитенској дивизији са 104 бода. У доигравању, Пенгвинси су елиминисали Њујорк ренџерсе резултатом 4–1 у серији, затим Вашингтон капиталсе са 4–2 и Тампа Беј лајтнингсе са 4–3, чиме су освојили титулу првака Источне конференције и изборили пласман у финале Стенли купа против Сан Хозе шаркса.[43] Дана 12. јуна 2016. године, Пенгвинси су победили Шарксе у серији резултатом 4–2 и освојили своју четврту титулу Стенли купа. Капитен Сидни Крозби добио је Кон Смајт трофеј,који се додељује најкориснијем играчу финалне серије плеј офа.[44]

Пенгвинси су своју 50. јубиларну сезону у НХЛ-у започели као браниоци титуле Стенли купа, подигавши свечану шампионску заставу 13. октобра 2016. године, у победи после распуцавања над Вашингтон капиталсима.[45] У првом колу доигравања Пенгвинси су се састали са Коламбус блу џекетсима и савладали их у пет утакмица. У другом колу играли су против свог дивизијског ривала, Вашингтон капиталса, са којим су се састали у истој рунди другу годину заредом, и победили у серији од седам утакмица. У финалу конференције Пенгвинси су елиминисали Отава сенаторсе у седам утакмица и изборили пласман у финале Стенли купа, где су се састали са Нешвил предаторсима. Пенгвинси су добили прве две утакмице у серији, затим изгубили наредне две, пре него што су доминантним победама у петој и шестој утакмици освојили Стенли куп другу годину заредом. Одбранивши титулу, Пенгвинси су постали први тим од Детроит ред вингса из 1997/98 који је успео да одбрани шампионску титулу, као и први коме је то пошло за руком у ери ограничења платног фонда.[4]

Наставак низа пласмана у плеј-оф (2017–2023)

[уреди | уреди извор]

Уочи сезоне 2017/18, Пенгвинси су у проширеном драфту НХЛ-а изгубили дугогодишњег голмана Марк-Андреа Флерија, који је прешао у Вегас голден најтсе.[46] Ипак, Пенгвинси су се поново пласирали у доигравање, освојивши друго место у дивизији које је водило у плеј-оф, завршивши регуларни део сезоне са 100 бодова. У првом колу савладали су Филаделфија флајерсе у шест утакмица, али су потом елиминисани од стране каснијег шампиона, Вашингтон капиталса, такође у шест утакмица.[47] У наредној сезони, Пенгвинси су обезбедили пласман у плеј-оф, али су елиминисани већ у првом колу, пошто су Њујорк ајландерси остварили победу у серији од четири утакмице без пораза.[48] У наредној сезони, која је била скраћена због пандемије ковида 19, екипа је изборила пласман у доигравање, али је елиминисана у квалификационој рунди од стране Монтреал канадијенса.[49] Дана 9. фебруара 2021. године, Пенгвинси су именовали Рон Хекстола за новог генералног менаџера, након што је Џим Радерфорд 27. јануара поднео оставку из личних разлога. Брајан Берк је ангажован као председник хокејашких операција.[50][51] Дана 21. фебруара, Крозби је постао први играч у историји клуба који је одиграо 1.000 утакмица у НХЛ-у.[52] Пенгвинси су освојили титулу првака Источне дивизије, чиме су продужили низ узастопних пласмана у плеј-оф на 15 сезона.[53] Овај низ постао је најдужи активни низ у северноамеричком професионалном спорту, након што су Сан Антонио спарси пропустили доигравање у НБА лиги.[54] Сезона 2020/21 завршена је у шестој утакмици првог кола доигравања против Њујорк ајландерса.[55]

Дана 29. новембра 2021. године, Фенвеј спортс група објавила је намеру да купи већински власнички удео у Пенгвинсима.[56] Дана 31. децембра 2021. године, званично су преузели улогу већинског власника клуба.[57] У првом колу доигравања 2022. године, Пенгвинси су поражени од Њујорк ренџерса у седам утакмица, упркос томе што су водили у серији са 3–1. Пораз у седмој утакмици означио је први пут у историји франшизе да су Пенгвинси изгубили седму утакмицу на гостујућем терену, након што су у претходних шест таквих мечева имали скор 6–0.[58]

Сезону 2022/23 обележила су два значајна јубилеја за Пенгвинсе. Дана 23. новембра 2022. године, Јевгениј Малкин је одиграо своју 1.000. утакмицу у НХЛ-у, поставши други играч у историји франшизе који је одиграо 1.000 утакмица у дресу Пенгвинса.[59] Само неколико месеци касније, исти подвиг остварио је и његов саиграч Крис Летанг, који је 2. априла 2023. године одиграо своју 1.000. утакмицу, упркос томе што је током сезоне пропустио 18 сусрета.[60] Међутим, и поред тога што су средином сезоне били у позицији која води у плеј-оф, Пенгвинси су по први пут од Крозбијеве дебитантске сезоне 2005/06 пропустили доигравање, чиме је окончан низ од 16 узастопних сезона са пласманом у плеј-оф, што је довело до отказа Брајану Берку и Рону Хекстолу.[61][62]

Ера Дубаса и лоши резултати (2023–данас)

[уреди | уреди извор]

Дана 1. јуна 2023. године, Кајл Дубас је именован за новог председника хокејашких операција клуба.[63] Дана 6. августа, Пенгвинси су у тространој размени, у којој су учествовали и Монтреал канадијанси, довели дефанзивца Ерика Карлсона, освајача Норис трофеја (за најбољег дефанзивца).[64] Дана 18. фебруара 2024. године, Пенгвинси су уочи утакмице свечано повукли из употребе дрес са бројем 68 легенде франшизе Јаромира Јагра, који је тиме постао тек трећи играч у историји клуба коме је указана ова част.[65] Истовремено, резултати екипе те сезоне нису напредовали онако како се очекивало;[66][67] па су уочи рока за размене Пенгвинси раскинули сарадњу са дугогодишњим и веома популарним нападачем Џејком Гвенцелом, који је размењен у Каролина харикенсе.[68] Упркос разменама и касном покушају пласмана у доигравање, Пенгвинси су другу годину заредом елиминисани из трке за плеј-оф у претпоследњој ноћи сезоне, када су Детроит ред вингси победили Монтреал канадијансе после продужетка, док су Вашингтон капиталси савладали Филаделфија флајерсе и обезбедили последње место које води у плеј-оф као други вајлд-кард тим.[69]

Сидни Крозби је 16. септембра 2024. године потписао двогодишње продужење уговора вредно 17,4 милиона долара како би остао у редовима Пенгвинса.[70] Сезону 2024/25 обележили су бројни јубилеји дугогодишњег династичког двојца Пенгвинса. Малкин је 10. октобра уписао своју 800. асистенцију у каријери, асистирајући код гола Ерика Карлсона у победи од 6–3 против Детроит ред вингса, поставши 34. играч у историји лиге који је достигао тај учинак.[71] Само два дана касније, Малкин је асистенцијом код гола Рикарда Ракела забележио свој 1.300. поен у НХЛ каријери, поставши 37. играч у историји лиге са тим достигнућем.[72] Дана 16. октобра, Малкин је постигао свој 500. гол у каријери у победи од 6–5 после продужетка над Бафајло сејберсима, поставши 48. играч у историји лиге који је достигао ту границу и 24. који је то учинио играјући за један клуб.[73] Крозби је 23. новембра постигао свој 600. гол у НХЛ-у против Јуте, поставши 21. играч у историји лиге и други у историји Пенгвинса који је достигао тај учинак.[74] Дана 6. априла 2025. године, Пенгвинси су трећу сезону заредом елиминисани из трке за доигравање након пораза од 3–1 против Чикаго блекхокса.[75] Ово је била прва сезона у којој су Пенгвинси завршили са негативним скором још од сезоне 2005/06.

Главни тренер Саливан и Пенгвинси су 28. априла постигли су споразум о споразумном раскиду уговора, чиме је окончан његов десетосезонски мандат на клупи тима.[76][77] Саливан је ангажован као главни тренер Њујорк ренџерса, док је дотадашњи помоћни тренер Ренџерса, Ден Мјуз, 4. јуна 2025. године именован за новог главног тренера Пенгвинса.[78]

Дворана

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Консол енерџи центар

Консол енерџи центар (енгл. Consol Energy Center) је спортска дворана у Питсбургу. Капацитет дворане је 18.087 места.

Изградња дворане је почела 14. августа 2008. године, а хала је завршена 1. августа 2010. године.[79] Дворана је свечано отворена 22. септембра 2010. у предсезонском мечу против Детроит ред вингса у којем су Питсбург пенгвинси победили 5:1.[80] Капацитет дворане је 18.087 места.

Трофеји

[уреди | уреди извор]
Такмичење Број Година
Освајачи Стенли купа - 5
Стенли куп
 Првак 5 1990/91, 1991/92, 2008/09, 2015/16, 2016/17.
Источна конференција
 Првак 6 1990/91, 1991/92, 2007/08, 2008/09, 2015/16, 2016/17.
Председнички трофеј
 Првак 1 1992/93.
Дивизија
 Првак 9 1990/91, 1992/93, 1993/94, 1995/96, 1997/98, 2007/08, 2012/13, 2013/14, 2020/21

Повучени бројеви играча

[уреди | уреди извор]
Повучени бројеви играча Питсбург пенгвинса
Беој Играч Позиција Каријера Датум повлачења
21 Мичел Бриер Н 1969–70 5. јануар 2001
66 Марио Лемју Н 1984–97, 2000–06 19. новембар 1997
68 Јаромир Јагр Н 1990–01 18. фебруар 2024

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Steel City Legend: Sen. Jack McGregor”. Pittsburgh Hockey.net. 
  2. ^ Stainkamp, Michael (25. 8. 2010). „A brief history: Pittsburgh Penguins”. NHL.com. National Hockey League. Приступљено 23. 4. 2016. 
  3. ^ „Uniform History”. Pittsburgh Penguins. Архивирано из оригинала 28. 4. 2016. г. Приступљено 25. 5. 2016. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Timeline: The History of the Pittsburgh Penguins”. pittsburghmagazine.com. 2016. Архивирано из оригинала 4. 2. 2021. г. Приступљено 18. 3. 2021. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж „A brief history: Pittsburgh Penguins”. NHL.com. 2010. Архивирано из оригинала 2. 6. 2016. г. Приступљено 23. 4. 2016. 
  6. ^ „Penguins Start Training Sessions”. Pittsburgh Post-Gazette. 14. 9. 1967. 
  7. ^ „Penguins File For Chapter 11”. CBS News. 14. 10. 1998. Архивирано из оригинала 25. 7. 2019. г. Приступљено 24. 7. 2019. 
  8. ^ „Historic Dates”. penguinschronicle.com. Архивирано из оригинала 8. 5. 2021. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  9. ^ „How the Isles dynasty survived some the Penguins”. Sports Illustrated. 
  10. ^ Molinari, Dave (17. 12. 2009). „Did the Pens tank the '83-'84 season to get Lemieux?”. post-gazette-com. Архивирано из оригинала 1. 2. 2010. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  11. ^ „Finder: Lessons can be learned from Angotti and 1984”. post-gazette.com. 28. 3. 2004. Архивирано из оригинала 11. 3. 2011. г. Приступљено 8. 5. 2021. 
  12. ^ „Pittsburgh Hockey History”. PenguinsJersey.com. Архивирано из оригинала 6. 7. 2008. г. Приступљено 24. 6. 2008. 
  13. ^ а б в „Hockey Central”. 9. 6. 2012. Архивирано из оригинала 9. 6. 2012. г.  Penguins attendance records
  14. ^ „Fleury has history against him”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 15. 6. 2009. г. Приступљено 25. 11. 2008. 
  15. ^ „Fleury shines debut; Penguins still lose”. Canadian Broadcasting Corporation. 10. 10. 2003. Архивирано из оригинала 15. 6. 2009. г. Приступљено 25. 11. 2008. 
  16. ^ „NHL Entry Draft Year by Year Results”. National Hockey League. Архивирано из оригинала 18. 6. 2020. г. Приступљено 26. 3. 2021. 
  17. ^ „It Was a Great Night For Hockey – in Kansas City”. National Hockey League. Архивирано из оригинала 5. 12. 2011. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  18. ^ „It Was a Great Night For Hockey - in Kansas City”. NHL.com. Приступљено 9. 3. 2022. 
  19. ^ „Penguins declare impasse, will explore relocation”. ESPN.com. 5. 3. 2007. Приступљено 9. 3. 2022. 
  20. ^ „Hockey hopefuls in Kansas City giddy over Penguins' comments this week”. STLPR. 21. 12. 2006. Приступљено 9. 3. 2022. 
  21. ^ „Judge grants Ottawa Senators bankruptcy protection”. cbc.ca. Архивирано из оригинала 10. 1. 2012. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  22. ^ а б Burnside, Scott (22. 7. 2005). „Penguins, league hit jackpot with lottery”. ESPN.com. Архивирано из оригинала 18. 3. 2021. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  23. ^ „NHL Draft Lottery History”. TSN.ca. 8. 4. 2019. Архивирано из оригинала 8. 4. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  24. ^ „NHL Entry and Amateur Draft History”. Hockey-Reference.com. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 9. 4. 2019. 
  25. ^ „Lemieux announces retirement”. ESPN. 25. 1. 2006. Архивирано из оригинала 10. 2. 2006. г. Приступљено 24. 1. 2006. 
  26. ^ Allen, Kevin (25. 1. 2006). „Lemieux says goodbye for final time”. USA Today. Архивирано из оригинала 7. 7. 2012. г. Приступљено 8. 9. 2017. 
  27. ^ CBC Sports (21. 4. 2006). „Penguins part ways with Patrick”. CBC News. Архивирано из оригинала 5. 11. 2012. г. Приступљено 23. 9. 2011. 
  28. ^ „Game Summary”. National Hockey League. 19. 2. 2007. Архивирано из оригинала 11. 6. 2009. г. Приступљено 20. 2. 2007. 
  29. ^ „Authority OKs bond issue, lease for Penguins arena”. sportsvideo.org. 8. 6. 2007. Архивирано из оригинала 9. 5. 2021. г. Приступљено 9. 5. 2021. 
  30. ^ Allen, Kevin (13. 6. 2009). „Penguins ride Talbot to 2–1 Game 7 win over Red Wings”. USA Today. Архивирано из оригинала 16. 6. 2009. г. Приступљено 2. 7. 2009. 
  31. ^ Aaron Beard (14. 10. 2010). „Penguins beat Hurricanes 3–2 in shootout”. Yahoo! Sports. Архивирано из оригинала 18. 10. 2009. г. Приступљено 29. 12. 2010. 
  32. ^ „NHL levies suspensions to Penguins and Isles”. National Hockey League. 12. 2. 2011. Архивирано из оригинала 26. 2. 2011. г. Приступљено 4. 3. 2011. 
  33. ^ „Home ice may be dividing line between Pens, Bolts”. NHL.com. 10. 4. 2011. Архивирано из оригинала 16. 4. 2011. г. Приступљено 12. 4. 2011. 
  34. ^ Gelston, Dan (23. 4. 2012). „Penguins humbled, disappointed after being ushered from playoffs by rival Flyers”. National Hockey League. Архивирано из оригинала 17. 6. 2013. г. Приступљено 23. 6. 2012. 
  35. ^ Masisak, Corey (22. 6. 2012). „Penguins deal Jordan Staal to 'Canes”. National Hockey League. Архивирано из оригинала 23. 6. 2012. г. Приступљено 23. 6. 2013. 
  36. ^ „Penguins trade Michalek back to Phoenix for Ruopp, pick”. TSN. 23. 6. 2012. Архивирано из оригинала 26. 6. 2012. г. Приступљено 23. 6. 2012. 
  37. ^ „Evgeni Malkin contract: Penguins forward agrees to 8-year, $76 million extension”. SB Nation. 13. 6. 2013. Архивирано из оригинала 25. 5. 2017. г. Приступљено 7. 5. 2021. 
  38. ^ „Penguins fire Ray Shero, new GM to decide Dan Bylsma's fate”. CBS Sports. 16. 5. 2014. Архивирано из оригинала 17. 5. 2014. г. Приступљено 16. 5. 2014. 
  39. ^ „Penguins acquire Kessel from Maple Leafs”. National Hockey League. 1. 7. 2015. Архивирано из оригинала 25. 12. 2020. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  40. ^ „Mike Sullivan Named Head Coach of Pittsburgh Penguins”. 12. 12. 2015. Архивирано из оригинала 15. 12. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2016. 
  41. ^ „Penguins notebook: Scuderi traded to Blackhawks for Daley”. Pittsburgh Tribune-Review. 14. 12. 2015. Архивирано из оригинала 16. 12. 2015. г. Приступљено 15. 12. 2015. 
  42. ^ „Penguins acquire forward Carl Hagelin from the Ducks”. Pittsburgh Penguins. 16. 1. 2016. Архивирано из оригинала 17. 1. 2016. г. Приступљено 16. 1. 2016. 
  43. ^ „Penguins top Lightning 2–1 to advance to Stanley Cup final”. Associated Press. 26. 5. 2016. Архивирано из оригинала 30. 3. 2019. г. Приступљено 27. 1. 2019. 
  44. ^ West, Bill (13. 6. 2016). „Penguins' Crosby tabbed as Conn Smythe winner”. Pittsburgh Tribune-Review. Архивирано из оригинала 16. 6. 2016. г. Приступљено 14. 6. 2016. 
  45. ^ Mackey, Jason (14. 10. 2016). „Arena, fans aglow as Penguins raise Cup banner”. Pittsburgh Post-Gazette. Архивирано из оригинала 3. 1. 2017. г. Приступљено 2. 1. 2017. 
  46. ^ „Marc-Andre Fleury Claimed by Vegas Golden Knights in NHL Expansion Draft”. National Hockey League. 20. 6. 2017. Архивирано из оригинала 4. 8. 2017. г. Приступљено 20. 6. 2017. 
  47. ^ „Alex Ovechkin, Capitals put halt to 20-year East finals drought”. ESPN. 8. 5. 2018. Архивирано из оригинала 8. 5. 2018. г. Приступљено 8. 5. 2018. 
  48. ^ Crosby, Wes (16. 4. 2019). „Islanders win Game 4, sweep Penguins in first round”. NHL.com. Архивирано из оригинала 17. 4. 2019. г. Приступљено 17. 4. 2019. 
  49. ^ „Canadiens shut out Penguins in Game 4 of Cup Qualifiers, win series”. NHL.com. 7. 8. 2020. Архивирано из оригинала 11. 9. 2020. г. Приступљено 7. 8. 2020. 
  50. ^ „Penguins name Ron Hextall as GM, Brian Burke as President of Hockey Ops”. National Hockey League. 9. 2. 2020. Архивирано из оригинала 9. 2. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2020. 
  51. ^ „Rutherford resigns as Penguins general manager”. TSN.ca. 27. 1. 2021. Архивирано из оригинала 1. 2. 2021. г. Приступљено 2. 2. 2021. 
  52. ^ „Family, teammates and rivals congratulate Crosby for 1,000th game”. National Hockey League. Архивирано из оригинала 21. 2. 2021. г. Приступљено 22. 2. 2021. 
  53. ^ „Penguins Clinch East Division Title”. NHL.com. 9. 5. 2021. Архивирано из оригинала 9. 5. 2021. г. Приступљено 10. 5. 2021. 
  54. ^ „Penguins, Capitals each clinch playoff berth in OT game”. NHL.com. 29. 4. 2021. Архивирано из оригинала 30. 4. 2021. г. Приступљено 29. 4. 2021. 
  55. ^ „Crosby has 'zero doubt' about Penguins core despite early playoff exit”. NHL.com. 27. 5. 2021. Архивирано из оригинала 8. 6. 2021. г. Приступљено 27. 5. 2021. 
  56. ^ „Fenway Sports Group agrees to purchase Penguins, leaving just NHL owners' approval before deal is official”. The Boston Globe. 29. 11. 2021. Приступљено 29. 11. 2021. 
  57. ^ „Fenway Sports Group formally takes over Penguins”. TribLive.com. 5. 1. 2022. Приступљено 6. 1. 2022. 
  58. ^ Rorabaugh, Seth (15. 5. 2022). „Penguins drop Game 7 in overtime despite returns by Sidney Crosby, Tristan Jarry”. TribLIVE.com. Приступљено 16. 5. 2022. 
  59. ^ Crosby, Wes (23. 11. 2022). „Penguins honor Malkin for 1,000 games with pregame ceremony”. NHL.com. Приступљено 5. 4. 2023. 
  60. ^ „Penguins to Honor Kris Letang's 1,000th Game Milestone on Sunday, April 2”. NHL.com. 2. 4. 2023. Приступљено 5. 4. 2023. 
  61. ^ Rosen, Dan (13. 4. 2023). „Penguins eliminated from playoff contention, 16-year postseason run ends”. NHL.com. Приступљено 12. 4. 2023. 
  62. ^ „Penguins fire president Burke, GM Hextall after missing playoffs”. NHL.com. Приступљено 4. 6. 2023. 
  63. ^ „Penguins hire Dubas as president of hockey operations”. NHL.com. Приступљено 4. 6. 2023. 
  64. ^ Satriano, David (6. 8. 2023). „Karlsson goes to Penguins in 3-team trade with Sharks, Canadiens”. NHL.com. Приступљено 6. 8. 2023. 
  65. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом 68retired.
  66. ^ „Hurricanes acquire Jake Guentzel from Penguins”. Sportsnet. 7. 3. 2024. Архивирано из оригинала 23. 3. 2024. г. Приступљено 6. 1. 2026. 
  67. ^ Peters, Chris (8. 3. 2024). „Evaluating prospects the Pittsburgh Penguins got in Jake Guentzel trade”. FloHockey. Архивирано из оригинала 3. 8. 2024. г. Приступљено 6. 1. 2026. 
  68. ^ „Canes Acquire Guentzel, Smith From Penguins”. NHL.com. 7. 3. 2024. Приступљено 7. 3. 2024. 
  69. ^ Guise, Michael (16. 4. 2024). „Pittsburgh Penguins to miss Stanley Cup Playoffs for second time in 2 years”. CBS News (KDKA). Приступљено 16. 4. 2024. 
  70. ^ „Penguins Re-Sign Sidney Crosby to a Two-Year Contract Extension”. NHL.com. Pittsburgh Penguins. 16. 9. 2024. Приступљено 15. 5. 2025. 
  71. ^ Rossi, Rob (10. 10. 2024). „Penguins' Evgeni Malkin records 800th assist, becomes 34th player in NHL history to reach feat”. The New York Times. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 18. 5. 2025. 
  72. ^ Damp, Patrick (13. 10. 2024). „Evgeni Malkin hits career milestone in second straight game, records 1,300th career point”. CBS News. Приступљено 18. 5. 2025. 
  73. ^ Vensel, Matt (16. 10. 2024). „Evgeni Malkin scores 500th goal, the 3rd Penguins player to hit the milestone”. Pittsburgh Post-Gazette. Архивирано из оригинала 18. 5. 2025. г. Приступљено 18. 5. 2025. 
  74. ^ Guise, Michael (23. 11. 2024). „Penguins' Sidney Crosby scores 600th career goal”. CBS News. Приступљено 18. 5. 2025. 
  75. ^ Crosby, Wes (7. 4. 2025). „Penguins miss playoffs, goaltending, lack of depth among reasons”. NHL.com. Приступљено 18. 5. 2025. 
  76. ^ Crosby, Wes (28. 4. 2025). „Sullivan out as Penguins coach after 10 seasons, no replacement named”. NHL.com. Приступљено 18. 5. 2025. 
  77. ^ Johnston, Chris; Yohe, Josh (28. 4. 2025). „Penguins, 10-year coach Mike Sullivan mutually agree to part ways: What's next?”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 4. 2025. г. Приступљено 18. 5. 2025. 
  78. ^ „Muse hired as Penguins coach, replaces Sullivan”. NHL.com. 4. 6. 2025. Приступљено 4. 6. 2025. 
  79. ^ „Architect predicts Aug. 1 completion of Pittsburgh's new arena”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2009. г. Приступљено 25. 4. 2011. 
  80. ^ „Penguins open Consol Energy Center with 5-1 exhibition win - Pittsburgh Tribune-Review”. Архивирано из оригинала 27. 9. 2010. г. Приступљено 25. 4. 2011. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Питсбург пенгвинси на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Питсбург_пенгвинси&oldid=30729669”