Иван Гудељ

С Википедије, слободне енциклопедије

Иван Гудељ
Gudelj-ivan.jpg
Лични подаци
Пуно име Иван Гудељ
Рођење (1960-04-21)21. април 1960.(61 год.)
Имотски, ФНРЈ
Држављанство југословенско
хрватско
Позиција задњи везни
Јуниорска каријера
1975—1976. Мрачај
1976—1979. Хајдук Сплит
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1979—1986. Хајдук Сплит 181 (35)
Репрезентативна каријера
Југославија
Тренерска каријера
Хрватска до 16 година
НК Ускок
1993. Задар
НК Дубровник
Форвец Штајр
2005—2013. Хрватска до 17 година
2005—2006. Хајдук Сплит
2013—2014. Хрватска до 19 година

Иван Гудељ (Имотски, 21. април 1960) бивши је југословенски и хрватски фудбалски играч средине терена.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Фудбалску каријеру започео у Мрачају из Руновића, у то време најозбиљнијем клубу у Имотској крајини. Још као пионир 1975. године долази у Хајдук на препоруку шефа омладинског погона Хајдука, Андрије Анковића. Годину дана потом, Јосип Дуванчић га прикључује првом тиму где на клупи стече прва искуства.

Дебитовао је за Хајдук на Трофеју Марјан 1977. године, а први гол за сениорски тим Хајдука постигао је 1978. године у првенственој утакмици против Будућности. Било је 4 : 2 за Хајдук и пенал за „бијеле“ у 90. минуту утакмице. Једанаестерце за Хајдук обично је изводио Ивица Шурјак, али тад је Јурица Јерковић, капитен Хајдука, позвао на извођење ударца с беле тачке Гудеља, који је, недуго пре тога, ушао у игру. У дресу сплитског Хајдука (1977—1986) одиграо је 362 утакмице и постигао 93 гола[1]. Освојио је Куп маршала Тита (1984), а у сезони 1978/79. осваја првенство Југославије, мада је одиграо само једну утакмицу.

Гудељову сјајну каријеру прекинули су срчани проблеми, односно Хепатитис Б. Своју последњу утакмицу одиграо је против Црвене Звезде 23. септембра 1986. на почетку сезоне 1986/87. Био је врло близу преласку у француски Бордо.

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

На првенству Европе за јуниоре (до 18 година) 1979. у Аустрији (коју је Југославија освојила победивши Бугарску) проглашен је за најбољег играча.

Исте године, Гудељ се нашао на листи југословенског тима за Светско првенство за младе у Јапану. Југославија, нажалост, није прошла тешку групу. У истој групи се налазила Аргентина, коју је, тада, предводио 18-годишњи Дијего Марадона.

Невероватне игре Гудеља натерале су тадашњег тренера Миљана Миљанића да га премести у А селекцију.

У сениорској репрезентацији Југославије одиграо је 33 утакмице и постигао три гола. Дебитовао је 1980. против Луксембурга (5:0), а последњи меч одиграо је 1986. у Бриселу против Белгије (3:1).

Постао је капитен Југославије са само 21 годином. Учествовао је на Светском првенству 1982. у Шпанији и Еуру 1984. Због одличних партија, француски Лекип га сврстава у идеални тим првенства 1982. Исте године, био је именован за најбољег југословенског фудбалера.

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

У тренерске воде упутио се 1990. Као тренер, највише је водио хрватске кадетске репрезентације. На Европском првенству за играче до 19 година 2001. у Енглеској освојио је бронзану медаљу (генерација Ника Крањчара). Такође је освојио 4. место на Европском првенству до 17 година 2005. у Италији.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Рођен је у граду Имотски, али је одрастао у оближњем селу Змијавци. Као дете, Иван је желео да буде свештеник.

Још као дете, играо је као статиста у ТВ серији Просјаци и синови.

Године 2019, снимљен је документарни филм о Ивану Гудељу под називом Иванова игра.[2]

Трофеји[уреди | уреди извор]

Као играч[уреди | уреди извор]

Клупски
Репрезентативни
Индивидуални
  • Најбољи играч на Европском првенству за јуниоре: Аустрија 1979.[3]
  • Фудбалер године у избору Вечерњег листа : 1982.[3][4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „HNK Hajduk Split”. hajduk.hr (на језику: хрватски). Приступљено 2019-08-31. 
  2. ^ „Ivanova igra”. HNK Split. Приступљено 14. 11. 2020. 
  3. ^ а б „Nogometni leksikon”. nogomet.lzmk.hr. Приступљено 14. 11. 2020. 
  4. ^ „"Vecernji list" Player of the Year”. www.rsssf.com. Приступљено 14. 11. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]