Изабела Аљенде

Из Википедије, слободне енциклопедије
Изабела Аљенде
Isabel Allende - 001.jpg
Изабела Аљенде, 2008
Датум рођења (1942-08-02)2. август 1942.(75 год.)
Место рођења Лима
 Перу
Држављанство чилеанско-америчко
Занимање
  • књижевница
  • новинарка
  • предавачица
Супружници Мигел Фријас (1962—1987)
Вили Гордон (1988—2015)
Деца Паула (1963—1992)
Николас (рођ. 1966)
Награде Национална награда за књижевност
Председничка медаља слободе
Званични веб-сајт
www.isabelallende.com

Изабела Аљенде Љона (шп. Isabel Allende Llona; Лима, 2. август 1942) чилеанско-америчка је књижевница, новинарка и предавачица креативног писања и латиноамеричке књижевности. Током своје списатељске каријере дуге више од три деценије објавила је 23 књиге. Њена дела су преведена на 35 језика и сматра се „најчитанијим живим писцем на шпанском језику и једном од најуспешнијих списатељица из Јужне Америке”.[1] Њена књижевност припада жанру магичног реализма, а у својим делима обрађује теме везане за живот жена, љубав и сећање, стварну и измишљену историју Латинске Америке.

Биографија[уреди]

Изабела Аљенде је рођена 2. августа 1942. у Лими (Перу), од оца Томаса Аљендеа и мајке Франсиске Љона. Томас Аљенде, рођак чилеанског председника Салвадора Аљендеа, био је дипломата; Изабела проводи рано детињство у иностранству. Године 1945. Томас напушта породицу и нестаје. Без могућности да од њега добије развод, мајка Франсиска је морала да поништи брак и да се са својом, сада пред законом ванбрачном децом, врати у породичну кућу свог оца.[2] Изабела детињство проводи код деде у Сантијагу, у Чилеу. Године 1953. Франсиска се удаје за дипломату Рамона Уидобра и породица се поново сели, прво у Боливију а потом у Либан. Након Суецке кризе, Изабела се враћа у Чиле где завршава своје образовање. У Чилеу упознаје студента Мигела Фријаса, за кога се удаје 1962. године и добија двоје деце, кћерку Паулу (1963) и сина Николаса (1966).

Од 1959. до 1965. Изабела ради за Организацију за храну и пољопривреду (ФАО) и служба је поново води на путовања. 

Новинарску каријеру започиње 1967. у часопису Paula, првом феминистичком часопису у Чилеу, где поред чланака пише сатиричне колумне. Од 1970. године ради на телевизији као водитељка хумористичких емисија. Касније постаје сарадница а потом и главна уредница дечјег часописа Mampato.

Година 1973. трајно обележава њен живот. Те године, 11. септембра генерал Аугусто Пиноче изводи државни удар и свргава демократски изабраног социјалистичког председника Салвадора Аљендеа. Након бомбардовања председничке палате Салвадор Аљенде је одбио да се преда оружаним снагама и извршио самоубиство.[3] Насиље војне хунте које је уследило после пуча довело је преживеле чланове породице Аљенде у опасност те су морали да потраже политички азил у другим земљама.[4] Године 1975. Изабела Аљенде са супругом и децом одлази у изгнанство у Венецуелу где ће остати наредних 13 година. У Венецуели наставља новинарску каријеру пишући за дневни лист Национал (El Nacional) у Каракасу. Ту пише и први роман Кућа духова (1982) са којим доживљава глобални успех. Наредних година објављује бестселере О љубави и сенци (1985) и Ева Луна (1987). Изабелин брак са Мигелом се након дугогодишње кризе завршава разводом.

Током кратке посете Сан Франциску, Изабела упознаје америчког адвоката (касније писца) Вилијама Гордона и 1988. године се удаје за њега. Од тада живи и ради у градићу Сан Рафаелу у Калифорнији. Брак са Гордоном је окончан разводом 2015. године.[5]

Децембра 1991. године Изабелина кћерка Паула се тешко разбољева од порфирије и убрзо у болници упада у кому из које се неће пробудити. Током боравка у мадридској болници Изабела пише писмо својој кћерки, које је касније преточила у књигу мемоара Паула (1994). Након што су јој лекари саопштили да је Паула у трајном вегетативном стању, Изабела премешта кћерку у своју кућу у Калифорнију. Паула Фријас Аљенде је преминула у децембру 1992. године. У част своје кћерке и њеном хуманитарном раду са сиромашнима, Изабела оснива фондацију The Isabel Allende Foundation која „пружа подршку женама и девојчицама у остваривању репродуктивних права, економском оснаживању и борби за живот без насиља”.[6]

После три године жалости за кћерком, Изабела се враћа писању. Објављује једну књигу годишње, међу којима и бестселере Афродита (1998), Кћи среће (1999) и Портрет у сепији (2000).

Постаје америчка држављанка 2003. године.

На церемонији отварања Зимских олимпијских игара у Торину 2006. године, Изабела је била једна од осам знаменитих жена које су на стадион унеле олимпијску заставу.[7]

Књижевна каријера[уреди]

Љубав према приповедању Изабела је наследила од свог деде и већ је у детињству причала фантастичне приче својој млађој браћи да би их плашила.[8] Прве текстове објављује као новинарка и колумнисткиња у феминистичком часопису Paula. Године 1973. се придружује редакцији дечјег часописа Mampato, где објављује кратке приче La abuela Panchita и Laucho y lauchones, као и колекцију хумористичких чланака Civilice a su troglodita. Као новинарка добила је прилику да интервјуише Пабла Неруду који ју је саветовао да напусти новинарство: 

Неруда је назвао моју редакцију и тражио да га посетим. Помислила сам „ако ме зове један нобеловац, мора да сам ја најбоља новинарка у земљи!”. Купила сам нови диктафон и одвезла се до плаже. Дувао је ветар, падала је киша и било је грозно. Ручали смо а онда сам га питала за интервју. Рекао је „никада ме нећете интервјуисати. Ви сте најгора новинарка у земљи! Само лажете, измишљате, никада нећете бити објективни. Зашто се не пређете на књижевност, где ће све ваше мане бити врлине?” Тада нисам обраћала пажњу, то је било 1973. а ја сам свој први роман написала 1981. Схватила сам да је био у праву. Баш сам била лоша новинарка.[9]

Почетком седамдесетих до изгнанства 1975. пише драме које су постављене у позориштима у Сантијагу. Година 1981. представља нову прекретницу у Изабелином животу. Осмог јануара те године у Каракасу добија вест да јој деда у чијој кући је провела детињство умире. Услед немогућности да га посети у Сантијагу, пише му опроштајно писмо које почиње: „Барабас је стигао у нашу кућу поморским путем”.[10] О настанку свог књижевног првенца Изабела каже:

Ко је био Барабас, зашто је дошао поморским путем? Нисам имала благог појма, али сам наставила да пишем као манијак све до зоре када ме је исцрпљеност поразила и увукла у кревет. (...) Наредно вече, после вечере, поново сам се затворила у кухињу да пишем. Писала сам сваке ноћи потпуно заборављајући да је деда умро. Текст је нарастао као џиновски организам са много пипака и до краја године на кухињском пулту је стајало 500 страна. Мој први роман Кућа духова је рођен. Схватила сам да је причање прича једина ствар којом сам желела да се бавим.[10]

Роман Кућа духова је објављен 1982. године на шпанском језику и доживљава огроман успех код читалаца и критике. Написана у традицији магичног реализма, прича је смештена у неименовану земљу Јужне Америке и прати четири генерације породице Труеба од постколонијалне ере до режима војне хунте. Мада се Чиле нигде не спомиње, историјски догађаји описани у роману верно прате политичке прилике и социјалне покрете те земље. Ликови који су у романи именовани само као „Председник” и „Песник” су базирани на Изабелином стрицу Салвадору Аљендеу и песнику Паблу Неруди. Остали ликови су инспирисани члановима њене породице и разним историјским личностима из друштвеног и политичког живота Сантијага.

Роман је екранизован као Кућа чудних душа 1994. године са Џеремијем Ајронсом, Мерил Стрип, Гленом Клоусом, Виноном Рајдер и Антониом Бандерасом у главним улогама. Филм добија лоше критике упркос таленту испред камере.[11]

Након успеха Куће духова, Изабела 8. јануар сматра таличним даном и тог датума започиње сваку нову књигу.[12]

У свом другом роману, О љубави и сенци (1984), Изабела се експлицитније бави терором чилеанске војне хунте за време Операције Кондор. Главни јунаци Ирене и Франсиско током рутинског новинарског задатка откривају масовне гробнице, прогон и арбитрарна хапшења опозиције и присилна нестајања (desаparecidos).

Филмска адаптација романа 1996. године са Џенифер Конели и Антониом Бандерасом у главним улогама доживљава критички и комерцијални неуспех.[13]

Наредни период је изузетно продуктиван: издаје роман Ева Луна (1987), збирку приповедака Cuentos de Eva Luna (1989) и El plan infinito (1991), први роман у коме је радња смештена у САД са америчким јунацима.

Као и дебитански роман Кућа духова, књига мемоара Паула је првобитно писана као писмо кћерки која је лежала у коми и њено објављивање није било предвиђено. Ишчекујући Паулино оздрављење Изабела ниже анегдоте о члановима своје живописне породице, интимним догађајима из свог живота, тајнама, сећањима из детињства, животу под диктатуром, годинама у егзилу. Приче из прошлости су испресецане текућим догађајима из болнице, Изабелиним очајањем због кћеркине болести и коначним прихватањем њене извесне смрти. Изабела каже да јој је највећи број писама читалаца стиже као одговор на Паулу.[14]

Са романима Кћи среће и Портрет у сепији заокружује неформалну трилогију започету Кућом духова. Опробала се и као писац романа за младе објављивањем трилогије коју чине Град немани (2002), Краљевство златног змаја (2004) и Шума Пигмеја (2005).

Пријем код читалаца и критике[уреди]

Књиге Изабеле Аљенде су преведене на 35 језика; међутим, и поред повољних критика и распродатих тиража, контроверзе је нису заобишле. Поводом њене прве номинације за Националну награду за књижевност (шп. Premio Nacional de Literatura de Chile) 2002. године, чилеански писац Роберто Болањо је изјавио: „Мислим да је лоша списатељица, просто и једноставно и назвати је списатељицом значи дати јој превише на значају. Чак не верујем ни да је Изабела Аљенде списатељица, већ пискарало.”[15] Другу номинацију за чилеанску најпрестижнију књижевну награду 2010. године су подржала четири бивша председника Чилеа, неколико посланика и јавних личности — писмом упућеним министру образовања Хоакину Лавину, члану жирија за доделу награде.[16] Након Изабелиног проглашења за добитницу награде, бројни чилеански интелектуалци и ранији лауреати сматрали су да је то „кофа хладне воде на чилеанску књижевност” као и да је политички утицај на жири био непримерен.[17] Дирнута признањем, Изабела је изјавила да је „тешко бити пророк у свом селу, осим ако нисте фудбалер”.[18] Награду је посветила рударима затрпаним након урушавања у руднику Сан Хосе.[19]

Награде[уреди]

За свој деценијски рад добила је преко 60 награда, 15 почасних доктората и других признања широм света. Пријем у Америчку академију уметности и књижевности (2004),[20] Национална награда за књижевност (2010),[21] Награда Ханс Кристијан Андерсен (2012) коју додељује Данско књижевно удружење,[22] почасни докторат Универзитета Харвард (2014),[23] награда за животно дело америчког ПЕН центра[24] — само су нека од признања.

Дела[уреди]

Романи[уреди]

  • Кућа духова (шп. La casa de los espíritus), 1982
  • O љубави и сенци (шп. De amor y de sombra), 1984
  • Ева Луна (шп. Eva Luna), 1987
  •  ? (шп. El plan infinito), 1991
  • Кћи среће (шп. Hija de la fortuna), 1999
  • Портрет у сепији (шп. Retrato en sepia), 2000
  • Зоро: почетак легенде (шп. El Zorro: Comienza la leyenda), 2005
  • Инес мога срца (шп. Inés del alma mía), 2006
  • Острво испод мора (шп. La isla bajo el mar), 2010
  •  ? (шп. El cuaderno de Maya), 2011
  • Трбосек (шп. El juego de Ripper), 2014
  • Јапански љубавник (шп. El amante japonés), 2015
  • После зиме (шп. Más allá del invierno), 2017

Мемоари[уреди]

  • Паула (шп. Paula), 1994
  • Афродита[: рецепти, приче и други афродизијаци] (шп. Afrodita), 1998
  • Моја измишљена земља (шп. Mi país inventado), 2003
  • Исход наших дана (шп. La suma de los días), 2008

Књижевност за децу и младе[уреди]

  •  ? (шп. La gorda de porcelana), 1984
  • Град немани (шп. La ciudad de las bestias), 2002
  • Краљевство златног змаја (шп. El reino del dragón de oro), 2004
  • Шума Пигмеја (шп. El bosque de los pigmeos), 2005

Приповетке и друге књижевне форме[уреди]

  •  ? (шп. Cuentos de Eva Luna), 1989
  •  ? (шп. Amor), 2012

Позоришне драме[уреди]

  •  ? (шп. El embajador), 1971​
  •  ? (шп. La balada del medio pelo), 1973
  •  ? (шп. Los siete espejos), 1975

Хуманитарни рад[уреди]

Изабела Аљенде преко своје фондације The Isabel Allende Foundation помаже различите организације и активности везане за права жена у Чилеу и САД. Највећи део новчаних средстава за фондацију долази од продаје књиге мемоара Паула.[25] Преко исте фондације Изабела је донирала новац за помоћ жртвама разорног земљотреса у Чилеу 2010.[26] Својим јавним иступањима подржала је борбу за људска права индијанског народа Мапуче.[27]

Референце[уреди]

  1. Writer Isabel Allende Is Born | History Channel on Foxtel
  2. Isabel Allende - Musings
  3. Chilean president Salvador Allende committed suicide, autopsy confirms | World news | The Guardian
  4. Mi Historia - Isabel Allende Bussi | Senadora Región de Valparaíso
  5. Isabel Allende se separa de Willie Gordon después de 27 años de matrimonio | loc | EL MUNDO
  6. Isabel Allende Foundation
  7. Turin 2006 Games – The Opening Ceremony | GamesBids.com
  8. Isabel Allende - Musings
  9. Artist Spotlight: Isabel Allende | Arts | The Harvard Crimson
  10. 10,0 10,1 Isabel Allende - Musings
  11. The House of the Spirits (1994) - Rotten Tomatoes
  12. Isabel Allende - Interview
  13. Of Love and Shadows (1996) - Rotten Tomatoes
  14. Isabel Allende - Paula
  15. http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064328.pdf
  16. La polémica por el Premio Nacional de Literatura - Memoria Chilena, Biblioteca Nacional de Chile
  17. http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064335.pdf
  18. http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064306.pdf
  19. Isabel Allende llora y recuerda a los mineros tras recibir el Premio Nacional de Literatura | Emol.com
  20. Academy Members – American Academy of Arts and Letters
  21. Isabel Allende recibe el Premio Nacional de Literatura de Chile 2010 - RT
  22. Isabel Allende - Hans Christian Andersen Literature Award
  23. Harvard's 2014 honorary-degree recipients | Harvard Magazine
  24. Winners | PEN Center USA
  25. Isabel Allende Foundation
  26. Isabel Allende dona $ 225 millones a jornada solidaria
  27. Escritora Isabel Allende hizo un llamado a atender las demandas de los mapuches

Спољашње везе[уреди]