Корисник:Jovana A. Todorovic/песак2

С Википедије, слободне енциклопедије


Британски енглески
Енглески
Говори се уУједињено Краљевство
Ранији облици
Стандардни облик
Стандардни Шкотски енглески
Стандардни Хиберни-енглески
Латиница (Енглески алфабет)
Званични статус
Службени језик у
Уједињено Краљевство (оригинално Енглеска)
Језички кодови
ISO 639-3–
Canadian spelling in comparison with American and British spelling.
Поређење писаног енглеског језика у Канади, Америци и Британији.

Британски енглески језик представља стандардни дијалект енглеског језика којим се пише и говори у Уједињеном Краљевству.[1] Постоје варијације у формалном, писаном енглеском језику у Уједињеном Краљевству. На пример, придев wee се готово искључиво користи у деловима Шкотске, Североисточне Енглеске, Ирске и понекад у Јоркширу, док се у другим деловима земље веома ретко користи. Са друге сране ипак постоји значајан степен униформности у писаном енглеском језику у оквиру Уједињеног Краљевства и то се може описати термином Британски енглески. Форме говорног енглеског језика варирају знатно више него у другим деловима света у којима се говори енглески језик[2], стога је у говору много теже применити униформни концепт енглеског језика. Према речима Тома Мaкартура у Оксфордском водичу за светски енглески језик, Британски енглески дели ,,све двосмислености и напетости у речи ,,Британац“ и као резултат тога могу се користити и тумачити на два начина, шире или уже, у распону замагљености и двосмислености.“[3]

Колоквијалне измишљене речи које комбинују значења две друге речи (пример: brunch од речи  ‘breakfast’ и ‘lunch’) за Британски енглески су: Bringlish (1967), Britglish (1973), Britlish (1976), Brenglish (1993) и Brilish (2011).[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Енглески језик спада у западногерманску групу језика која потиче из англо-фризијских дијалеката који су донети у Британију од стране старих германских народа из разних делова садашње Немачке и северне Холандије. Становништво тада је говорило инсуларним дијалектом континенталног келтског језика, на који је утицала римска окупација. Језици из ове групе  (велшки, корнишки, кумбрик) су коегзистовали заједно са енглеским језиком све до модерног периода, али због њихове удаљености од германских језика утицај на енглески језик је био знатно лимитирајући. Међутим, и даље постоји расправа о степену тог утицаја, недавно се говорило о томе да је њихов граматички утицај заслужан за значајне новине забележене између енглеског и других западно германских језика[5].

У почетку староенглески језик је представљао разноврсну групу дијалеката, у којој се одражавало разнолико порекло англосаксонских краљевства Енглеске. Један од дијалеката, западни саксонски дијалект, је постао најдоминантнији. Тада су на изворни староенглески језик утицала два таласа инвазије: први талас су били говорници гране скандинавског језика германске породице, који су се населили у деловима Британије у 8. и 9. веку; други су били Нормани у 11. веку који су говорили старонормански и који су на крају развили енглески дијалект који се називао англо-нормански. Ове две инвазије довеле су до тога да се енглески језик у одређеној мери „помешао“ (иако никада није био заиста мешовити језик у најстрожем смислу те речи; мешовити језици настају из кохабитације говорника различитих језика, који развијају хибридни језик за основну комуникацију).

Што је енглески језик идиоматичнији, конкретнији и описнији, то је више англосаксонског порекла. Што је енглески језик интелектуалнији и апстрактнији, то више садржи латинске и француске утицаје, на пример реч swine (попут немачке речи schwein) означава животињу на пољу коју су узгајали окупирани Англосаксонци, а реч pork (на француском porc) представља животињу за столом коју су јели окупаторски Нормани.[6]

Кохабитација са Скандинавским народом резултирала је значајним граматичким поједностављењем и богатијом лексиком англо-фризијских корена енглеског језика; каснија норманска окупација довела је до прихватања германског утицаја на језик што је довело до појаве комплекснијег слоја речи из романске гране европских језика. Нормански утицај је уведен у енглески језик углавном путем судства и владе. Тако се енглески језик  развио у језик чије су одлике велика флексибилност и огроман речник.

Дијалекти[уреди | уреди извор]

Дијалекти и акценти варирају међу четири државе Уједињеног Краљевства, као и унутар самих држава.

Главне поделе су обично класификоване као ,,Енглески" енглески (или енглески који се говори у Енглеској, који обухвата јужноенглеске дијалекте, дијалекте на западу земље, дијалекте источног и западног Мидландс енглеског језика и дијалекте северно енглеског), енглески алстерски дијалект у Северној Ирској, велшки енглески дијалект (не мешати га са велшким језиком) и шкотским енглеским (није исто што и шкотски језик или шкотски галски језик). Различити британски дијалекти се такође разликују у речима које су позајмљене из других језика. Средином 15. века долазило је до тога да унутар 5 главних дијалеката је постојало готово 500 начина за писање речи though.[7]

Након последњег великог истраживања енглеских дијалеката (1949–1950), Универзитет у Лидсу је започео рад на новом пројекту. У мају 2007. године Савет за истраживање уметности и хуманистичких наука пружио је Лидсу новчану помоћ за проучавање британских регионалних дијалеката[8].[9]

Тим претражује велику колекцију примера регионалних сленг речи и фраза које је пронашао пројекат ,,Гласови“ који је водио BBC, јавност је била позвана да пошаље примере енглеског језика који се још увек говоре широм земље. BBC-јев пројекат ,,Гласови“  такође је прикупио стотине новинских чланака о томе како Британци говоре енглески језик, од псовки до примера говора у школама језика. Ови подаци ће такође бити прикупљени и анализирани од стране Џонсоновог тима како због свог садржаја тако и због места на коме су прикупљени. Вероватно најзначајнији налаз у студији ,,Гласови“ је да је енглески језик као и увек разноврстан, упркос повећаној покретљивости и сталној изложености другим акцентима и дијалектима путем ТВ-а и радија.[8]

Регионални дијалекти[уреди | уреди извор]

Већина људи у Британији говори с неким регионалним нагласком или дијалектом. Међутим, око 2% Британаца користе акценат који се назива Received Pronunciation (RP)[10] (такође и ,,Краљичин енглески“ , ,,Оксфордски енглески“ и ,,BBC енглески“ [11]) што не припада ни једном специфичном региону.[12][13] Настао је мешањем дијалеката Мидландс-а и јужног дијалекта који су се говорили у Лондону у раном модерном периоду. Често се користи као модел за подучавање енглеског језика код страних ученика.[12]

У јужноисточном делу постоје значајно другачији нагласци; Кокни акценат који говори одређен број источних Лондонаца је веома различит од RP акцента. Кокнијев римовани сленг може бити (и смишљен је да буде[14]) тежак за разумевање, иако је обим његове употребе често донекле преувеличан.

Естуаријски енглески језик добија на значају последњих деценија: поседује одређене одлике RP -а и неке Кокни. У самом Лондону се широк локални акценат и даље мења, делимично под утицајем карипског говора. Имигранти који су се доселили у Уједињено Краљевство последњих деценија донели су у земљу много више језика. Анкете које је 1979. године започела Управа за образовање у унутрашњем Лондону откриле су преко 100 језика на којима говоре породице ђака из ужег дела града. Као резултат, Лондонци говоре  мешавином акцената у зависности од етничке припадности, насеља у ком живе, друштвеног слоја, старости, васпитања и разних других фактора.

Од масовних унутрашњих миграција ка Нортхемптону 1940-тих година, због свог положаја између неколико главних акцентских регија, постао је извор различитих акцентских промена. У Нортхемптону старији акценат је био под утицајем акцента придошлих Лондонаца. Локални кетеринг акценат који представља прелазни акценат између Источног Мидландса и подручја Источне Англије, је један од последњих акцената који користи широко ,,а“ у речима ако што су bath/grass. У граду Корби може се чути корбајт акценат који за разлику од кетеринг акцента је под значајним утицајем западно шкотског акцента.

Поред тога, многи Британци могу у одређеној мери привремено променити нагласак ка неутралнијем облику енглеског језика како би смањили неразумљивост кад се у разговору сусретну са врло различитим акцентима или када разговарају са странцима.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Фонолошке карактеристике специфичне за британски енглески језик су изговор слова R,  денталног плозива T као и неких дифтонга који су карактеристични за овај дијалект.

Глотални плозив[уреди | уреди извор]

У бројним облицима говорног британског енглеског језика, уобичајено је да се фонема /т/ реализује као глотални плозив [ʔ] када је у интервокалном положају, у процесу који се назива Т-глотализација. Kадa је то постало особина кокни дијалекта, његова употреба је постала много шира. И даље је стигматизован када се користи у речима као later, али постаје веома коришћен на крају речи као што је not ( no[ʔ] interested ). Остали консонанти који подлежу овој употреби у кокни енглеском језику су p, као у pa[ʔ]er и k као у ba[ʔ]er.[15]

Губљење R[уреди | уреди извор]

У већини регија Британије изван Шкотске, Северне Ирске и Западне Енглеске консонант R се не изговара уколико није праћен вокалом, продужавајући трајање вокала иза њега. Овај феномен је познат као неротичност. У истим областима постоји тенденција уметања слова R између речи која се завршава самогласником и следеће речи која почиње самогласником. То се назива наметљивим R. Речи које су се једном завршавале на слово R и речи које нису, више се не третирају другачије.

Дифтонгизација[уреди | уреди извор]

Британски дијалекти се разликују према дифтонгизацији дугих вокала, где јужни варијатети језика обимно претварају дугачке вокале у дифтонге док северни варијатети чувају већину дугих вокала какви јесу. Као поређење, за северно америчке варијатете се може рећи да су негде између.

Губљење граматичког броја код збирних именица[уреди | уреди извор]

Тежња ка укидању морфолошког граматичког броја код збирних именица снажнија је у британском него у северноамеричком енглеском језику.[16] Kада су ове именице граматички у једнини, употребљавају се као множина, односно перципиран природни број преовладава. Ово се посебно односи на именице које означавају институције и групе састављене од много људи.

Именица 'police', се третира овако:

  • Police are investigating the theft of work tools worth £500 from a van at the Sprucefield park and ride car park in Lisburn.[17]


'A football team' се третира на исти начин:

  • Arsenal have lost just one of 20 home Premier League matches against Manchester City.[18]


Оваква тенденција се може видети и у текстовима из 19. века, на пример у четвртом поглављу дела британске ауторке Џејн Остин ,,Gordost i predrasuda“ из 1813. године:

  • All the world are good and agreeable in your eyes.[19]


Међутим у поглављу 16 она користи граматички број:

  • The world is blinded by his fortune and consequence.

Дупла негација[уреди | уреди извор]

Неки дијалекти британског енглеског језика користе дуплу негацију. Уместо да се промени реч или употреби позитив, речи као nobody, not, nothing, и never се употребљавају у истој реченици. Иако се то не догађа у стандардном енглеском, то се дешава у нестандардним дијалектима. Двострука негација следи идеју две различите морфеме, једне која узрокује двоструку негацију и оне која представља поенту или глагол.

Стандардизација[уреди | уреди извор]

Речници енглеског језика (на пример, Oксфордов речник енглеског језика, Лонгманов речник савременог енглеског језика, Колинсов речник) теже да забележе употребу речи уместо да покушавају да ,,наметну“ одређен вокабулар. [20] Поред тога, вокабулар и његова употреба се временом мењају: речи се слободно позајмљују из других језика и других врста енглеског језика, а неологизми су чести.

Из историјских разлога који датирају од успона Лондона у 9. веку, облик језика којим се говорило у Лондону и Источном Мидландсу постао је стандардни енглески језик судства и на крају је постао основа за општеприхваћену употребу у законима, влади, литератури и образовању у Британији. Сматра се да се стандардизација британског енглеског језика односи и на једначење дијалеката и на идеју о социјалној супериорности. Говорећи стандардним дијалектом створиле су се класне разлике; они који нису говорили стандардним енглеским језиком сматрали би се нижим класним или социјалним статусом. Још један допринос стандардизацији британског енглеског језика био је долазак штампарије у Енглеску средином 15. века. Тиме је Вилијам Кекстон омогућио да се заједнички језик и правопис шире много брже по целој Енглеској.[7]

Речник енглеског језика Самјуела Џонсона (1755) био је велики корак у реформи правописа енглеског језика, где се ,,прочишћавање“ језика усредсредило на стандардизацију говора и правописа. До почетка 20. века, британски аутори написали су бројне књиге намењене да буду приручник за граматику и употребу енглеског језика, од којих је неколико стекло довољно признања да остану у штампи дужи период и да после неколико деценија буду поново издате. Ту спадају, пре свега, Фовлерова ,,Савремена употреба енглескох језика“ и дело Ернеста Артура Говерса ,,Обичне речи“.[21]

Детаљне смернице о многим аспектима писања британског енглеског за различите публикације укључене су у стилске водиче које су издали различити издавачи, укључујући  ,,The Times“, ,,Oxford University Press“ и ,,Cambridge University Press“.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Oxford English Dictionary applies the term to English as "spoken or written in the British Isles; esp[ecially] the forms of English usual in Great Britain", reserving "Hiberno-English" for the "English language as spoken and written in Ireland". Others, such as the Cambridge Academic Content Dictionary, define it as the "English language as it is spoken and written in England".
  2. ^ von Gabain, Alexander (2009-12). „Novel vaccines: Entrepreneurial contributions and scientific challenges”. Vaccine. 27: G1—G2. ISSN 0264-410X. doi:10.1016/j.vaccine.2009.10.030.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Kuzenko, S. M.; McArthur, I. N. (2002). Russian Physics Journal. 45 (7): 709—711. ISSN 1064-8887. doi:10.1023/a:1021257800091 http://dx.doi.org/10.1023/a:1021257800091.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ Lambert, James (2017). „A multitude of “lishes”: The nomenclature of hybridity”. English World-Wide (на језику: енглески). 38 (3). ISSN 0172-8865. doi:10.1075/eww.38.3.04lam. 
  5. ^ References, De Gruyter Mouton, 2020-12-07, стр. 237—258, ISBN 978-1-61451-272-1, Приступљено 2020-12-31 
  6. ^ „SUBMISSION GUIDELINES”. Film History. 29 (2): 201. 2017. ISSN 0892-2160. doi:10.2979/filmhistory.29.2.0201. 
  7. ^ а б „The History of English - How the English language went from an obscure Germanic dialect to a global language”. www.thehistoryofenglish.com. Приступљено 2020-12-31. 
  8. ^ а б Mapping the English language—from cockney to Orkney, Leeds University website, 25 May 2007.
  9. ^ Professor Sally Johnson biography on the Leeds University website
  10. ^ Mugglestone, Lynda (2017-01-23), Chapter 8: Received Pronunciation, De Gruyter, ISBN 978-3-11-052504-5, Приступљено 2020-12-31 
  11. ^ Sugimoto, Junko; Uchida, Yoko (2016-03-25). „A Variety of English Accents Used in Teaching Materials Targeting Japanese Learners”. ISAPh 2016 International Symposium on Applied Phonetics. ISCA: ISCA. doi:10.21437/isaph.2016-9. 
  12. ^ а б Fowler, H.W. (1996). R.W. Birchfield (ed.). "Fowler's Modern English Usage". Oxford University Press.
  13. ^ Sweet, Henry (1908). The Sounds of English. Clarendon Press. p. 7.
  14. ^ Franklyn, Julian, 1899-1970. (1989). A dictionary of rhyming slang. London: Routledge. ISBN 0-415-04602-5. OCLC 28491820. 
  15. ^ Language in the British Isles. Trudgill, Peter. Cambridge: Cambridge University Press. 1984. ISBN 0-521-24057-3. OCLC 9643126. 
  16. ^ Knowles, Elizabeth (2017-06-22). „Dictionaries and Reference”. Oxford Scholarship Online. doi:10.1093/acprof:oso/9780199574797.003.0014. 
  17. ^ „BBC, 8 January 2017.”. 
  18. ^ „BBC, 2 April 2017.”. 
  19. ^ Austen, Jane (2020-01-08), Chapter IV., Routledge, стр. 27—34, ISBN 978-0-429-35060-3, Приступљено 2020-12-31 
  20. ^ Adell, Rebecca. The English metrological standardisation debate, 1758-1824. (Теза). Carleton University. 
  21. ^ "New edition of The Complete Plain Words will delight fans of no-frills". 27 March 2014.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jovana_A._Todorovic/песак2&oldid=23521957”