Корисник:LazarJaksic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Фудбал у Италији
Стадион Олимпико у Риму, користи СС Лацио, АС Рома и фудбалска репрезентација Италије
ОснивачФудбалски савез Италије
Прва сезона1898; пре 126 година
Држава Италија
Међународна
такмичења		Светско клупско првенство у фудбалу
Лига шампиона
Лига Европе
Лига конференције
УЕФА суперкуп

Фудбал је најпопуларнији спорт у Италији.[1] Фудбалска репрезентација Италије сматра се једном од најбољих репрезентација на свету. Освојили су ФИФА светско првенство четири пута (1934, 1938, 1982, 2006) и заостају само за Бразилом (освојили пет). Били су другопласирани у два финала (1970,1994) и стигли до трећег места (1990) и четвртог места (1978). Освојили су и два европска првенства (1968, 2020) и наступали у два финала (2000, 2012), били трећи на купу Конфедерација (2013), освојили један олимпијски фудбалски турнир (1936) и два међународна купа Централне Европе (1927-30 и 1933-35).

Највиша професионална фудбалска лига у Италији, Серија А, једна је од најпопуларнијих професионалних фудбалских спортских лига на свету, која се често приказује као најтактичнија национална фудбалска лига.[2] Италијански клубови су освојили 48 великих Европских трофеја, што их чини другом најуспешнијом нацијом у Европском фудбалу. Серија А угошћује три најпознатија светска клуба као што су Јувентус, Милан и Интер, сви оснивачи Г-14, групе која је представљала највеће и најпрестижније Европске фудбалске клубове. Серија А је била једина лига која је дала три члана оснивача.

Јувентус, Милан и Интер, уз Рому, Фјорентину, Лацио и некада Парму, али сада Наполи, познати су као Седам сестара италијанског фудбала, због своје доминације у лигама и куповима последњих година.[3]

Италијански менаџери су међу најуспешнијим у европском фудбалу, посебно у такмичењу као што је Лига шампиона.[4] Више играча је освојило престижну Златну лопту док су играли у Серији А него било која друга лига на свету после Ла Лиге.

Историја[уреди | уреди извор]

Други облици фудбала су се играли у Италији давних времена, од којих је најранији био Харпастум, игран у време Римског царства.[5] Ова игра је могла имати утицаја у другим облицима фудбала широм Европе због ширење Римског царства , укључујући и средњевековни фудбал. Од 16. века па надаље, Калћо Фјорентино, још један облик фудбала који се разликује од модерне игре, играо се на Пијаца Санта Кроће, у Фиренци. Неки познати Фирентинци су били међу играчима игре, посебно породица Медичи, укључујући Пјера, Лоренца и Александра де Медичија.[6] У Ватикану су папе: Климент VIII, Лав XI и Урбан VIII, такође играли игру.[6] Сам назив калћо (“ударац”) је касније усвојен као фудбал у Италији(потврђено први пут 1889. године), поставши синоним за фудбалски савез Италије широм света.

Илустрација игре калћо фjорентино из 1688. године

Италијански фудбал је рођен: Торино и Ђенова[уреди | уреди извор]

Модерна верзија игре донета је у Италију током 1880-тих. Едоардо Бозио, трговац у британској текстилној индустрији, посетио је Енглеску и искусио игру. Вратио се у Торино 1887. године мотивисан да помогне у ширењу фудбала у својој домовини. Основао је први фудбалски клуб у Италији – Фудбалски и крикет клуб Торино – те године,а након њих и Нобили Торино (“Торински племићи”) се основао.[7] Други клуб је носио име племенити јер је у њему био војвода од Абруција и Алфонсо Фереро ди Вентимиљеа (који ће касније постати председник италијанске фудбалске репрезентације (ФИГЦ)[8]). Њих двоје су се спојили 1891. и формирали Интернационале фудбалски клуб Торино.[9][10]

Фудбалски и крикет клуб Ђенова, формиран као крикет клуб за представљање Енглеске у иностранству, основали су Енглези 1893. године. Три године касније, човек по имену Џејмс Ричардсон Спенсли, стигао је у Ђенову и увео фудбалску секцију клуба, поставши њен први менаџер.[11]

ФНГИ је организовао прве турнире између 1895. и 1897. године. Формирана је нова федерација ФИГЦ, са центром првобитно у Торину и првим председником Марио Викаријем. ФИГЦ је оформио италијанско фудбалско првенство са четри клуба оснивача; Ђенова, ФБЦ Торинезе, Ђинастика Торино и Интернационале Торино. Прво такмичење је одржано на стадиону Велодромо Умберто I у Торину 8 маја 1898. године, на ком је Ђенова постала шампион. Титуле освојене у ФИГЦ шампионату званично су признате једино од модерне лиге иако је било уобичајено да се клубови рано такмиче на ФИГЦ и ФГНИ турнирима.[10]

У наредним годинама, првенство (названо Прима Категориа) било је структуирано у регионалне групе са победницима сваке групе који су учествовали у плеј-офу, а победник плеј-офа проглашен је за шампиона првенства. До 1904. године, првенством је доминирала Ђенова која је за 7 година освојила 6 титула. Између 1905. и 1908. године, формирале су се коначне групе од регионалних шампиона који су се конкурисали за освајање титуле и Спенсли купа. Јувентус је освојио прву титулу и Стенсли куп 1905. године, а наредне две године шампионат је припао Милану.

Италијанизација и „раздавајење” првенства[уреди | уреди извор]

У новембру 1907. године, ФИФ је организоваo 2 шампионата у истој сезони:

  1. Првенство Италије, главни шампионат у ком су само могли да играју Италијански фудбалери; победници су проглашени Кампиони д’Италиа (шамоиони Италије) и били би награђени са трофејем Копа Буни.
  2. Савезно првенство, други шампионат на ком је било дозвољно да играју и страни играчи (само ако су живели у Италији);  победници су проглашени као Кампиони Федерали (савезни шампиони) и награђени трофејем Копа Спенсли.[12]

ФИФ је желео да организује два различита првенства како би омогућио слабијим клубовима – састављеним искључиво од италијанских играча („скуадре пуре италиане” ,  „чисти италијански тимови“) – да освоје титулу првака државе, и да истовремено испадну велики клубови, састављени углавом од бољих страних играча („скуадре спури интернационали”, „лажни међународни тимови”) у мањем такмичењу за „утешну награду”.[13][14][15] Већина великих клубова (Ђенова, Торино и Милан) повукла су се са оба првенства у знак протеста против аутократске политике ФИФ-е. Савезно првенство је освојио Јувентус против Дорије, док је првенство Италије и трофеј Копа Буни освојила екипа Про Верчели,  победивши Јувентус, Дорију и УС Миланезе. Међутим, савезно првенство које је освојио Јувентус касније је заборављено од стране ФИГЦ-а, због бојкота дисидентских клубова.

У сезони 1909. године, поново су се организовала два различита шампионата, са Копа Оберти уместо Копа Спенсли за савезно првенство. Овог пута, већина великих клубова је одлучило да се повуче са првенства Италије, како би савезно првенство постало релевантније и самим тиме умањило значај италијанског шампионата. Савезно првенство је освојио Про Верчели, добивши УС Миланезе у финалу, док је првенство Италије освојио Јувентус, и опет након победе над екипом УС Миланезе.[16] Међутим, стратегија неистомишљеника је успела: неуспех првенства Италије који је освојио Јувентус приморао је ФИГЦ да касније призна савезног шампиона Про Верчели као „Кампиони д’Италиа 1909.”, одричући се другог шампионата.

Формат првенства се изменио за сезону 1909-10 која се играла у лигашком формату. Учествовало је девет клубова који су играли међусобно,код куће и у гостима. Подела савезног и италијанског првенства није у потпуности укинута јер је обједињавањем ових турнира последњи пут одлучено да се на крају сезоне доделе две титуле. У ствари, ФИГЦ је прогласио да шампиони савезног првенства (сада претворен у главну титулу) буду првопласирани клуб у генералној класификацији, док би шампион првенства Италије(сада постаје споредна титула) био најбоље пласирани клуб међу четири “чисто италијанских тимова”, у зависности од међусобних сусрета. На крају сезоне, Про Верчели и Интер су поделили прво место тако да је био потребан плеј-оф како би се доделила савезна титула (италијанску титулу је освојио Про Верчели). Ове сезоне је Интернационале забележио прву победу, који је у финалу победио Про Верчели са 10-3. Чак је и првенство Италије коју је освојио Про Верчели касније заборављена.[17]

Државно првенство[уреди | уреди извор]

главни чланак: Систем такмичења у италијанском фудбалу

Прво државно такмичење која је организовала Италијанска гиманстичка федерација (Ф.Н.Г.И.) одиграно је 1896. године и победила је екипа С. Удинезе Г.С., екипа из Удина(североисточна Италија). ФНГИ је организовао други државни гимнастичко-фудбалски турнир 1987. године и њега је освојио С.Г. Торинезе. Године 1898. коначно је формирана италијанска фудбалска федерација (ФИФ - ФИГЦ) и организовано је прво државно првенство, са регионалним турнирима и плеј-офом. Ово се сматра првим правим државним  фудбалским првенством Италије и освојио га тим Ђенове.

Национални тимови[уреди | уреди извор]

главни чланак: Фудбалска репрезентација Италије

Фудбалска репрезентација Италије, коју по плавим дресовима зову Азури или Скуадра Азура, трећа је најуспешнија репрезентација на светским првенствима по броју медаља.Током 1970-тих до раних 1990-тих Италија је била позната по Катенаћо формацији, најављујући дугу линију дефанзиваца светске класе као што су Вирђинио Розета, Пјетро Рава, Карло Парола, Ђаћинто Факети, Армандо Пики, Гаетано Ширеа, Антонио Кабрини, Клаудио Ђентиле, Франко Барези, Ђузепе Бергоми, Паоло Малдини, Алесандро Неста, Фабио Канаваро, Андреа Барзаљи, Леонардо Бонући и Ђорђо Кјелини; одбрана је традиционално најбољи део италијанских тимова, а италијанска одбрана се генерално сматра историјски најбољом на свету.

Трофеји националног тима:

Такмичења Укупно
ФИФА светско првенство 4 2 1 7
Олимпијске игре 1 0 2 3
Европско првенство 2 2 1 5
Куп Конфедерација 0 0 1 1
Међународни куп

Централне Европе

2 2 0 4
Укупно 9 6 5 20

Европска такмичења за клубове[уреди | уреди извор]

  • 12 УЕФА европских купова/Лига шампиона освојених у 29 финала (трећи иза Шпаније и Енглеске)
  • 7 УЕФА Купова победника купова освојених у 11 финала (прва је Енглеска са 8/13)
  • 9 УЕФА купова/Лига Европе освојених у 17 финала (изједначено на другом месту иза Шпаније)
  • 1 победа у 2 финала УЕФА Лиге Конференције (прво место са Енглеском)
  • 9 УЕФА Супер купa освојених у 13 финала (изједначено на другом месту иза Шпаније)
  • 9 Међународних/клупских светских првенстава освојених у 13 финала (изједначено на трећем месту иза Шпаније и Бразила)

Све укупно:

  • Италија, 47 купова и 85 финала (други иза Шпаније)

УЕФА Лига Шампиона[уреди | уреди извор]

Следећи тимови су стигли до финала Европског купа / УЕФА Лиге шампиона.

  • Интер Милано (1963–64 – победници, 1964–65 – победници, 1966–67 – вицешампиони, 1971–72 – вицешампиони, 2009–10 – победници, 2022–23 – вицешампиони)
  • Фjорентина (1956–57 – вицешампиони)
  • Милан (1957–58 – вицешампиони, 1962–63 – победници, 1968–69 – победници, 1988–89 – победници, 1989–90 – победници, 1992–93 – вицешампиони, 1993–94 – победници, 1994–95 Другопласирани, 2002–03 – победници, 2004–05 – вицешампиони, 2006–07 – Победници)
  • Јувентус (1972–73 – вицешампиони, 1982–83 – вицешампиони, 1984–85 – победници, 1995–96 – победници, 1996–97 – вицешампиони, 1997–98 – вицешампиони, 2002–03 – вицешампиони, 2014–15 – вицешампиони, 2016–17 – вицешампиони)
  • Рома (1983–84 – вицешампиони)
  • Сампдорија (1991–92 – вицешампиони)

Фудбалски стадиони у Италији[уреди | уреди извор]

Стадиони капацитета 40.000 или више.

Слика Стадион Капацитет Град Регија Домаћи тим Отворен Реновиран
Сан Сиро 80,018 Милан
Ломбардија 		Интер Милано и

Милан

1926 1935, 1955, 1990, 2015-16
Стадион Олимпико 70,634 Рим
Лацио 		Рома и Лацио 1937 1953, 1990
Стадион Свети Никола 58,270 Бари
Апулиjа 		АС Бари 1990
Стадион Диjего Армандо Марадона 54,726 Напуљ
Кампанија 		Наполи 1959 1990, 2010, 2019
Стадион Артемио Франчи 43,147 Фиренцa
Тоскана 		Фјорентинa 1931 1990
Стадион Јувентуса 41,570 Торино
Пијемонт 		Јувентус 2011

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „BBC News - Italian football counts cost of stagnation”. web.archive.org. 2021-11-09. Приступљено 2024-04-15. 
  2. ^ „Home page - Lagardère Sports and Entertainment”. web.archive.org. 2020-05-12. Приступљено 2024-04-15. 
  3. ^ „Le «7 sorelle» dell'Italcalcio tornano a spendere all'estero - IlGiornale.it”. web.archive.org. 2015-06-26. Приступљено 2024-04-15. 
  4. ^ „Најуспешнији менаџери у европском фудбалу”. Приступљено 2024-04-15. 
  5. ^ „Roman Football?”. web.archive.org. 2013-06-27. Приступљено 2024-04-15. 
  6. ^ а б „Calcio Storico Fiorentino”. web.archive.org. 2007-07-09. Приступљено 2024-04-15. 
  7. ^ „Italian Soccer: Turin | Italy”. web.archive.org. 2017-06-27. Приступљено 2024-04-15. 
  8. ^ „:::::::::::::::FEDERAZIONE::ITALIANA::GIUOCO::CALCIO::::::::::::::::::”. web.archive.org. 2004-06-24. Приступљено 2024-04-15. 
  9. ^ „Cosmopolis » Die Geschichte des Fussballs” (на језику: енглески). Приступљено 2024-04-15. 
  10. ^ а б „Italy - List of FGNI Champions”. web.archive.org. 2022-12-22. Приступљено 2024-04-15. 
  11. ^ „English Players in Italy”. web.archive.org. 2007-09-21. Приступљено 2024-04-15. 
  12. ^ „La Stampa - Consultazione Archivio”. web.archive.org. 2018-07-29. Приступљено 2024-04-15. 
  13. ^ „La Stampa Sportiva - A.07 (1908) n.23, giugno | Byterfly”. web.archive.org. 2018-08-29. Приступљено 2024-04-15. 
  14. ^ „La Stampa Sportiva - A.07 (1908) n.27, luglio | BESS Digital Archive”. web.archive.org. 2017-08-30. Приступљено 2024-04-15. 
  15. ^ „La Stampa Sportiva - A.07 (1908) n.36, settembre | BESS Digital Archive”. web.archive.org. 2015-09-23. Приступљено 2024-04-15. 
  16. ^ „La Stampa - Consultazione Archivio”. web.archive.org. 2012-07-17. Приступљено 2024-04-15. 
  17. ^ „Italy - Championship History 1898-1923”. web.archive.org. 2022-12-02. Приступљено 2024-04-15. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:LazarJaksic/песак&oldid=27686091”