Миомир Петровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миомир Петровић
Miomir Petrovic.jpg
Миомир Петровић
Датум рођења(1972-03-01)1. март 1972.(47 год.)
Место рођењаБеоград
  СФРЈ
Најважнија дела
Аргивски инцидент
Персијско огледало
Бакарни бубњеви
НаградеОктобарска награда града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (1996.)

Миомир Петровић (1. март 1972) је писац, приповедач и драматург.[1][2] Син је академског сликара Градимира Петровића.

Образовање[уреди]

Дипломирао је на одсеку за Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду (1995) и магистрирао на одсеку за Театрологију на ФДУ у Београду (1999). Његова магистарска теза носи назив: Дела савремених домаћих драмских писаца на репертоару Атељеа 212 у раздобљу 1967-1987. Докторирао је на тему Митска матрица у уметничким и медијским текстовима (Сартр, Вендерс, Рансмајер, Бејкон) на Интердисциплинарним студијама на Универзитету уметности у Београду. Добитник је Октобарске награде града Београда за књигу драма Аргивски инцидент (Скупштина града Београда, 1996). Добитник награде „Лаза Костић”, Салона књига у Новом Саду за роман „Кућа од соли” (2016).

Каријера[уреди]

Радио је као главни драматург позоришта Атеље 212 у Београду (1996—1999), као заменик директора драме Народног позоришта у Београду (2001), затим као драматург Народног позоришта у Београду (2003), асистент-уметнички сарадник на предмету Драматургија на Академији уметности БК у Београду (1998—2007) и као доцент на предметима Историја светске драме и позоришта и Историја националне драме и позоришта на истом факултету. Од 2008. године је доцент, па потом ванредни професор на предмету Креативно писање, читање и интерпретација на Факултету за културу и медије у Београду. Тренутно ради као редовни професор на предмету Увод у драматургију и Естетика на Институту за уметничку игру у Београду. Члан је Управног одбора Педагошког музеја у Београду (2005), Удружења књижевника Србије (1998—2000), југословенског комитета панбалканског удружења Ригина Карта (Атина, Грчка), члан Удружења драмских уметника Србије. Заступљан у веб антологији савремене српске уметности Пројекат Растко.

Објављене драме и извођења[уреди]

Објавио је драме „Вагабунд у градском врту“ (Нови Сад: Сцена, 1995), „Аргивски инцидент“ (Крагујевац: Јефимија, 1996), „Демијург“ (Крагујевац: Јефимија, 1997), „Appendix“ (Београд: Књижевна реч, 1997), „Чопор“ (Нови Сад: Сцена, 1998). Извођења: „Appendix“ - Центар лепих уметности Гварнеријус (2003), режија Бошко Ћорђевић; „Appendix“ — Радио Београд I програм, режија Божидар Ћуровић (2004); „Вучје легло“ — Народно позориште Пирот (2006), режија Борис Тодоровић.

Објавио је и театролошке огледе „Ослобођење драме“ (Београд: Задужбина Андрејевић, 2000)као и уџбеник за основне студије из креативног писања „Креативно писање, наратолошки приступ тексту и контексту” (Београд: Факултет за културу и медије, 2011).

Свет прозе[уреди]

Већ 1996. године почео је да објављује приче у Књижевној речи, Политици, Позивници (Зрењанин) и романе.

  • „Сакаћење Романа“ (Београд: Просвета, 1997)
  • „Панкратион“ (Београд: БИГЗ, 1998)
  • „Самомучитељ“ (Београд: Просвета, 2000).

Прекретницу у рецепцији његове књижевности представља роман „Персијско огледало“.

  • „Песијско огледало” (Београд: Геопоетика, 2001)
  • „Архипелаг“ (Београд: Геопоетика, 2003).

Од 2005. године ексклузивни је аутор издавачке куће Лагуна из Београда са романима:

Проза Миомира Петровића преведена је на македонски језик "Лисичино лудило" (СКЦ, Скопје 2007) и руски језик "Филоктет са Лемносе" (Алтхеиа, Санкт-Петербург 2019), "Персидское зеркало" (Алтхеиа, Санкт-Петербург 2019).

Стил Миомира Петровића одликује инклинирање поетској прози, али жанровско експериментисање у распону од ескапистичког лиризма до хорора, необарокни приступ дугачким реченицама пажљиво вођене структуре.

Заступљен у књижевним антологијама:

Коментари[уреди]

„Миомир Петровић (1972) спада у најзанимљивије српске прозаисте млађе генерације — не само по вештини приповедања, већ и по ерудицији.”

— Дневник, Нови Сад

„Миомир Петровић слови на домаћој књижевној сцени за једног од најистакнутијих писаца млађе генерације.”

— Глас, Београд

„Згуснутом и бриљантном прозом, Миомир Петровић на врло оригиналан начин трага за одговорима на два фундаментална питања. Једно је о природи уметности и варљивости стварања слике стварности. Особит тренутак српског романа!”

— Политика Експрес, Београд

„Карактеристичним необарокним рукописом, Петровић вешто гради трилерски заплет у коме се преплићу алтернативна историја Београда, завере тајних друштава и мрачна будућност престонице. И у овом делу, аутор „Персијског огледала“ и „Лисичјег лудила“ експериментише са жанровима у распону од поетске прозе до хорора, подстичући читаоце да као и његови јунаци трагају за сопственим идентитетом и смислом у времену у коме су многе вредности обесмишљене.”

— Данас, Београд

Извори[уреди]

  1. ^ „Миомир Петровић“ (биографија), Пројекат Растко, приступљено 30. јун 2013. 00:31
  2. ^ „Миомир Петровић“ (биографија), Издавачко предузеће „Лагуна“, приступљено 14. мај 2013. 12:50

Спољашње везе[уреди]