Хорор филм

Хорор филмови су филмови који би требало да изазову страх, стрепњу и ужас код гледаоца. Тематика хорор филмова углавном је везана за смрт и мистичне догађаје. У скоро сваком хорор филму централни лик је негативац. Ранији хорор филмови су углавном били засновани на готској литератури са чудовиштима, као што су вампири, вукодлаци, духови и друго.

Филмови овог жанра су испрвла били углавном нискобуџетни, са експлицитним сценама насиља. После Другог светског рата јасно се издвајају поджанрови хорора и настају први квалитетни и цењени филмови овог типа.

1890 — 1960.[уреди | уреди извор]

Први филмови који се могу сматрати хорорима јесу нека нема, краткометражна остварења Жоржа Мелијеса из средине 1890-их, међу којима се као први хорор филм икада издваја Ђавоља кућа из 1896. године. Три године касније, појављују се први јапански филмови страве и ужаса, а 1910. и први хорор-блокбастер - Франкенштајн.

Први дугометражни филмови ове врсте се појављују са Квазимодом - првим дугометражним чудовиштем у историји филма, јунаком романа Звонар Богородичине цркве у Паризу Виктора Игоа. Двадесете године прошлог века су период када настају нека од најпознатијих имена из света филма: Доктор Џекил и Господин Хајд (1920), Фантомска кочија (1921), Носферату – Симфонија ужаса (1922) - прва адаптација Брам Стокеровог романа Дракула, Фантом из опере (1925). То је доба када стварају прве холивудске звезде хорор филма - Лон Чејни Старији, Бела Лугоши и Борис Карлоф. Године 1941. појављује се филм Вукодлак - не први те врсте, али свакако од највећег утицаја на режисере данашњих акционих хорора.

1950е године у жанр страве и ужаса доносе нове теме, као што су: инвазија ванземаљаца, напад зомбија, мутирање инсеката и рептила, али и човека услед нуклеарног загађења (Други светски рат). Тада се хорор први пут грана на два жанра: апокалиптични хорор (који данас спада у научну фантастику) и демонски хорор који је данас еволуирао у неколико врста. Кристофер Ли 1957. године глуми у Проклетству Франкенштајна, а прве савремене хорор филмове почиње да ствара Теренс Фишер.

1960 — 1980.[уреди | уреди извор]

Ово је период када настају најквалитетнији и најнаграђиванији хорор филмови. Хорор жанр до тада није сматран јаком категоријом, многи филмови су били неправедно потцењивани и сматрани популарном забавом публике. Шездесетих година се појављују веома успешне филмске адаптације мрачних прича Едгара Алана Поа, а првим савременим хорор-блокбастерима почињу да се граде, односно завршавају каријере. Наиме, награђиваним психолошким хорором Розмарина беба из 1968. године Роман Полански постаје светски познат и признат режисер, што само потврђује филмом Станар - његовим трећим хорором, снимљеним неколико година касније. Филмовима Психо и Птице, каријера Алфреда Хичкока достиже врхунац. Још један утицајан филм био је Ноћ живих мртваца из 1968. године који је касније доживео бројне римејкове и наставке.

Седамдесетих година у биоскопе излазе чувени Егзорциста са глумачком екипом коју чине Елен Берстин, Линда Блер, Макс фон Сидоу и други, као и филм Исијавање - Стенлија Кјубрика. То је доба нових тема у овом жанру - сада постају популарни зло дете, истеривање ђавола, као и теме тада насталих сплатер филмова. Најпознатији из тог периода су, поред поменута два, и Алис, слатка Алис са Брук Шилдс, Предсказање са Грегоријем Пеком, Брда имају очи, Тексашки масакр моторном тестером, Кери, као и Ноћ вештица и Петак 13. који су имали велик финансијски успех. Канадски редитељ Дејвид Кроненберг тада стиче међународну славу, иако је његове сплатере критика лоше оценила .[тражи се извор]

Последњи квалитетан филм пре него што наступи доба лоших хорора јесте Осми путник - Ридлија Скота[тражи се извор]. Освојио је бројне награде критике, али и велику финансијску добит. Амерички филмски институт га је прогласио 33. најбољим филмом свих времена. Сигорни Вивер је за улогу поручника Риплија номинована за Оскар за најбољу главну глумицу.

1980 — 2000.[уреди | уреди извор]

Период од 80-их до средине 90-их година прошлог века се сматра периодом лоших хорор филмова,[тражи се извор] односно добом слешера. Слешери су филмови у којима је главни лик психопата, серијски убица, са којим најчешће долазе у сусрет тинејџери, углавном у напуштеним кућама или летњим камповима. Наиме, ови филмови страве и ужаса су снимани великом брзином, а за њихово снимање су издвајане минималне суме новца, и главни циљ режисера био је велик комерцијални успех за кратко време. Неки од хорора 70-их су тада доживели наставке, попут филмова: Ноћ вештица, Петак 13 који је имао чак 11 наставака и Страва у Улици брестова, која је поред укупно 7 делова, добила још 2 филма (1 римејк и 1 прекел) у периоду од 2000 ...

Снимање слешера се наставља и у другој половини 90-их, али са два изузетка: 1992. године излази добитник три Оскара, готички хорор Дракула са глумачком екипом коју чине Ентони Хопкинс, Кијану Ривс, Винона Рајдер, Моника Белучи и Гари Олдман, а који потписује Франсис Форд Копола. Две године касније појављује се високобуџетни готички хорор Интервју са вампиром са Томом Крузом, Бредом Питом, Антонио Бандерасом и Кирстен Данст у главним улогама. Филм је био номинован за два Оскара, а његова зарада данас износи преко 220 милиона долара.

Касних деведесетих се снимају бројне пародије на тему хорора из 80-их година. Четири последња велика хорора прошлог века била су Анаконда, Знам шта сте радили прошлог лета, Врисак и велики биоскопски хит - филм Мумија са Рејчел Вајс и Бренданом Фрејзером у главним улогама.

2000 — 2010.[уреди | уреди извор]

Почетак те деценије није обележен превеликим бројем хорор филмова. Слешери су имали још два велика успеха пре него што су полако почели бити смењивани неким другим поджанровима хорора: то су била два блокбастера, која су напунила биоскопе широм света - Последња екскурзија и Погрешно скретање. Године 2001. појављује се први велики психолошки хорор после Исијавања из 70-их година прошлог века - то је био филм Духови у нама, шпанског режисера Алехандра Аменабара, са Никол Кидман у главној улози. Уследили су филмови Духови прошлости са Мишел Фајфер, Рупа и Круг, Пакт са вуковима са Моником Белучи, Зора живих мртваца, Амитивилски ужас, 28 дана касније, Ван Хелсинг са Хјуом Џекменом, Огледала, затим пародија на хорор филмове - Мрак филм, али и два слешера, која су остварила знатну зараду: Хостел и Тестера.

Веома успешан психолошки хорор 2010. године био је Црни лабуд, за који је Натали Портман освојила Оскар за најбољу главну глумицу, а који је зарадио више од 225 милиона долара у биоскопима широм света. Годину дана касније акциони хорор Вукодлак са Ентонијем Хопкинсом, Бенисиом дел Тором и Емили Блант добија Оскар за најбољу шминку.

Познати ствараоци хорора[уреди | уреди извор]

Први велики режисер филмова страве и ужаса био је Алфред Хичкок. Иако је до своја два култна хорор филма имао веома остварену каријеру, они су му донели огромну славну и успех. Филм Психо је био номинован за четири, а Птице за једног Оскара. Pежисер који је обележио веома дуг период од 50 година, почев од 70-их је Вес Крејвен. Његову каријеру је обележио велики број успешних хорора. Роман Полански филмом Одбојност са Катрин Денев, започиње своју трилогију Ужаси стана, коју наставља и данас популарном Розмарином бебом са Мијом Фароу, а завршава филмом Станар са Изабел Ађани. Са ова три филма ушао је у Холивуд као један од најбољих не-америчких режисера на свету. Данас су два најуспешнија режисера хорор филмова Гиљермо дел Торо и Тим Бертон, који у све своје филмове додаје своју специфичну ноту морбидности. Његови најуспшенији хорор филмови су Свини Тод: Паклени берберин из улице Флит, Мртва невеста и Успавана долина.

Подела хорор филмова[уреди | уреди извор]

  • Сплатер - хорор који застрашује сценама насиља и мучења.

Примери: Хостел (2005), Слагалица страве (2004), Господари пакла (1987), Ђавољи шкарт (2005), Српски филм (2010)...

Примери: Страва у Улици брестова (1984), Петак 13 (1980), Ноћ вештица (1978), Врисак (1996), Знам шта сте радили прошлог лета (1997)...

Примери: Ван Хелсинг (2004), Мумија (1999), Повратак мумије (2000), Притајено зло (2002), Подземни свет (2003)...

  • Психолошки хорор - хорор који изазива страх музиком, кадровима или чињеницама које закључује публика, а које главни јунак не може да схвати; то су филмови који треба да уплаше гледаоца без употребе физичког насиља.

Примери: Розмарина беба (1968), Црни лабуд (2010), Духови у нама (2001), Кад јагањци утихну (1991), Кабинет доктора Калигарија (1920)...

Примери: Интервју са вампиром (1994), Дракула (1992), Отвори врата правом (2008), Гримизни врх (2015), Ђавоља кичма (2001)...

Примери: Ајкула (1975), Птице (1963), Пирана (1978), Анаконда (1997), Арахнофобија (1990)...

Примери: Истеривач ђавола (1973), Поседнуће (1963), Полтергајст (1982), Астрална подмуклост (2010), Призивање зла (2013)...

  • Пронађени снимак - главни ликови су направили снимак, који је касније неко пронашао, док су они нестали или су убијени.

Примери: Вештица из Блера (1999), Паранормална активност (2007), REC (2007), V/H/S (2012), Посета (2015)...

Примери: Човек од прућа (1973), Средина лета (2019), Голем (1915), Виј (1967), Наслеђено зло (2018)...

  • Ђало - врста хорора карактеристична за италијанске редитеље, у којима главни лик покушава да открије идентитет серијског убице, који најчешће носи црни капут и рукавице. Многи ђало сматрају подврстом слешера, који је настао у Америци под директним утицајем ових италијанских филмова.

Примери: Тамно црвено (1975), Птица са кристалним перјем (1970), Безумље (1980), Крв и црна чипка (1964), Феномен (1985)...

Примери: Осми путник (1979), Франкенштајн (1931), Реаниматор (1985), Предатор (1987), 28 дана касније (2002)...

  • Телесни хорор - филмови који приказују гротескне и узнемирујуће промене на људском телу.

Примери: Мува (1986), Видеодром (1983), Аутопсија Џејн Доу (2016), Друштво (1989), Злоћудно (2021)...

Примери: Гремлини (1984), Леприкон (1993), Мрак филм (2000), Шон живих мртваца (2004), Накарадно (2020)...

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]