Мира Цикота

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИРА ЦИКОТА
No portrait gray test-sr.svg
Датум рођења (1912-00-00)1912.
Место рођења Босанска Дубица
 Аустроугарска
Датум смрти 27. август 1942.(1942-08-27) (29/30 год.)
Место смрти Приједор
 НДХ
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба

Мира Цикота (Босанска Дубица, 1912Приједор, 27. август 1942), учесница Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди]

Рођена је 1912. године у Босанској Дубици. Била је једна од укупно три ћерке Данице и Глигорија Пралице. По завршетку основне и средње школе, отишла је у Беч, где је студирала право. Касније је у Приједору упознала судију Божу Цикоту, са којим се венчала и добила ћерку Љиљану. На почетку Другог светског рата, 1941. године Мирини родитељи су отишли за Београд, док је она одлучила да остане у Приједору, где се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП).

Мирин супруг Божа је био комуниста па се и она преко њега повезала са тада илегалном Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). У Приједору је тада деловали Месни комитети КПЈ и СКОЈ-а, чији су чланови били углавном ученици тадашње гимназије. У комитету је било и неколико жена које ће касније изнети скоро читаво илегално деловање у Приједору. Жене су имале важну улогу у повезивању Приједора са Козаром, што је нарочито било изражено у тренуцима партизанског напада на град, 16. маја 1942. године, када су даноноћно прикупљале информације о непријатељу.

У пролеће 1942. године, након хапшења секретара МК КПЈ Мухарема Суљановића, Мира је постала нови секретар Месног комитета КПЈ. Она је тада наставила са организовањем илегалног града и извођењем диверзантских акција у граду. Партијска организација на чијем је била челу успела је да успостави везе и са пилотима Домобранства НДХ, који су били сипматизери НОП. Управо преко ове организације организован је прелет пилота Фрање Клуза на ослобођену партизанску територију. Захваљујући њеном супругу, који је уз помоћ веза међу усташким чиновницима и након окупације наставио да ради у Котарском суду у Приједору, Мира је успела да дође до детаљног плана распореда усташких снага у граду. Овај план био је послат партизанима на Козару и допринео је успешном извршењу плана напада на Приједор.

Дан након Приједора, ослобођена је и Љубија, што је прекинуло снабдевање непријатеља рудом гвожђа из овог места. На овај начин створена је повољна прилика за контраофанзиву. Ипак, офанзива је натерала хиљаде жена и деце у бег ка поткозарским селима, те је тако пала у руке непријатељских снага. Већина њих одведена је у логоре Стара Градишка и Јасеновац. Усташе су Миру и њену шестогодишњу ћерку Љиљану заробили 6. јула 1942. године на Голој Планини, а потом их везане конопцима вукли кроз папрат ка дубичкој цести. Мирино саслушање започето је на Козари, а потом су је затворили у зграду некадашњег Среског суда. Остаје непознато када су је и како пребацили у „Црну кућу”, стари затвор са високим зидовима у Бањалуци. Иако је приликом истраге била мучена, записник о њеном саслушању је остао празан.

Мира Цикота осуђена је на смрт вешањем, а сам чин догодио 27. августа 1942. године испред зграде Усташког редарства у Приједору. Према неким наводима Мира је том приликом сама навукла омчу око врата. Њена ћерка Љиљана од ње је била раније одвојена и Немци су је предали приједорском гостионичару Љуби Радошевићу. Иако доста измучена и исрпљена, Успела је да преживи и уточиште је пронашла код Мириних родитеља у Београд.[1]

Опроштајно писмо[уреди]

Текст опроштајног писма Мире Цикоте, пронађено након њене смрти:

Обележја[уреди]

Мира Цикота никада није проглашена народним херојем. На месту њене смрти подигнут је мањи споменик. За време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, по Мири Цикоти било је названо предузеће за производњу кекса и вафла из Приједора,[2] а 1953. године и основна школа у овом месту.[3] Након рата у Босни и Херцеговини, школа је променила име, док је фабрике задржала њено име Мира као врсту бренда. Место Мириног страдања данас је слабо обележено.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Mira Cikota, žena za zaborav?”. zenskaposla.ba. 19. март 2012. Приступљено 22. новембар 2017. 
  2. ^ Hodžić, Refik (25. децембар 2015). „“Mira Cikota. inmedia.ba. Приступљено 22. новембар 2017. 
  3. ^ „О нама”. Званична интернет презентација. Приступљено 22. новембар 2017. 
  4. ^ Dabić, Zorana (22. децембар 2016). „Buntovnice: Mira Cikota”. zamisli.ba. Приступљено 22. новембар 2017. 

Литература[уреди]